Сад видимо да није свеједно коме дајемо бирачко повјерење, јер ти људи одлучују о нашим животима

Након што пандемија коронавируса прође, многи од нас ће пожељети повратак у нормалне услове живота и свакодневице. Ипак, поставља се питање хоће ли свијет икада више бити онај исти и значи ли повратак на исто нужно нешто добро или треба напредовати?

Sara Velaga / 24. април 2020

 

Одговоре на ова питања у интервјуу за БУКУ дала је социолошкиња Тања Мандић Ђокић, коментаришући и тренутне друштвене промјене, али и повлачећи паралеле између земаља Западног Балкана и других у свијету. 

Какве друштвене промјене уочавате усљед појаве пандемије коронавируса и на који начин их оцјењујете?

Како се на глобалном нивоу промијенио начин свакодневног функционисања људи у свим сферама живота, дакле рад, слободно вријеме, породични живот, а истовремено смо суочени са општом пријетњом нашем здрављу и, у коначници, преживљавању, наравно да то утиче на начин на који функционише и заједница. Све промјене које тренутно уочавамо су ванредне и тренутне јер смо сви у ситуацији живота у неким измјењеним условима за које чекамо да прођу, али је право питање како ће се промјене на које смо били приморани у овом „акутом“ периоду одразити на наше животе дугорочно.

Ово је период када су већ започела различита социолошка истраживања и праве резултате ћемо, наравно, имати са одређеним временским одмаком. Ипак, сви се већ сада слажу са тим да глобалне и угрожавајуће кризе попут ове доносе велике друштвене промјене које су нерјетко и прилике за развој, иако нам се то на прву не чини тако, с обзиром да нас „избацује“ из наших зона комфора. 

Нема дилеме да је ово период општег преиспитивања досадашњег начина живота, повјерења у институције, државу, здравствени систем, функционалност државне администрације. На испит долази и међусобно повјерење и солидарност, али и ревизија односа државе према круцијалним системима као што је здравствени систем, социјални, образовни, улагања у науку и сл.

Како је ово врста кризе која захтијева да „останемо код куће“ породични живот је сигурно тај који трпи највеће промјене и преиспитивања функционалности. Плашим се да је породично насиље и код нас, као и свагдје у свијету, у значајном порасту, а ми, притиснути под изговором „опште опасности“ остајемо на то глуви и слијепи (више него иначе).

Увођењем честих и нових промјена, као и сетова рестриктивних мјера, дошло је до одређеног друштвеног дисбаланса. Међу људима су се тако могли чути коментари осјећаја подијељености на "грађане првог и другог реда". Како коментаришете то и како оцјењујете донесене мјере?

Знамо да, у оваквим временима, постоји тенденција опадања толеранције на различитост (на различито мишљење, различите навике), расте међусобно неповјерење међу људима и људи се окрећу заштити сопствене добробити. 

Исто тако, кризе су и вријеме када расте осјећај заједништва, позива се на солидарност са онима слабијима. Видјећемо колико смо као друштво заправо одмакли од „закона јачег“, колико смо цивилизацијски напредовали и да ли, у вријеме када нам свима пријети опасност, једни другима постајемо „вукови“ или показујемо индивидуалну и друштвену зрелост за солидарност и хуманост.

Када смо у страху теже се „маскирамо“ у друштвено пожељне „ликове“, због тога се чини да је нетрпељивости више. Ја сматрам да смо само „укључили свјетло“ и да је ово добра прилика да се погледамо у огледало. 

Суочени смо и са тим да општеприхваћена мјерила надмоћи (новац, положај, статус) не значе пуно пред оваквом пријетњом. Због порука које смо могли чути (али које се стално мијењају) о томе да вирус фатално погађа углавном старе људе и оне који већ имају хронична обољења, дошли смо у ситуацију да се млади и здрави чланови друштва, дакле они који се не осјећају угроженима, не желе одрећи уобичајеног начина живота да би заштитили оне слабије.

Поставља се, често између редова, питање: „Да ли треба „жртвовати“ економију, стилове живота већине ради заштите слабије мањине?“ Пуно је ту етичких дилема са којима су се суочавале људске заједнице, одувијек, само у различитим формама.

 

Оно што бисмо могли назвати својеврсним друштвеним феноменом јесте брза и чини се једноставна прилагодба свим правилима. Шта овакав шаблон друштва говори о бх. друштву и јесмо ли научени да поштујемо и на одређени начин се покоравамо, а не пропитујемо?

Људима је, уопште, својствено да се, у стању страха и опасности, осјећају паралисано, препусте да буду вођени од стране ауторитета. За народе који су живјели у бившој СФРЈ (а то није било давно, то су генерације наших родитеља) је можда мало типичније да не преиспитују ријеч „државе“ и владајући апарат доживљавају као ауторитет. Али, треба имати у виду да је у ситуацијама озбиљних криза, поготово оних у којима су угрожени животи, пожељно имати синхронизовано дјеловање. Само, оно не би требало бити одраз некритичког размишљања већ опредјелјености за солидарност, стављања ситнијих појединачних интереса по страни, у циљу општег добра.

У овој кризи, стичем утисак, да су се људи, бар већина, покорили пред ауторитетом једне од највећих тековина 21. вијека – науком. Поруке које стално добијамо јесте да се мјере које се доносе, доносе на препоруку медицинских стручњака. Свјетска здравствена организација игра у томе значајну улогу.
Видјели смо и државнике који су се колебали преиспитујући препоруке науке (примјер Велике Британије).

И не ради се само о томе да су се грађани повукли пред доносиоцима одлука у држави, већ да постоји ауторитет пред којим су се повукле и владе, доносећи врло непопуларне мјере и трошећи много новца на провођење истих. 

Да ли се у свим условима када су грађани послушни и када им је пажња паралисана страхом крију прилике за различите злоупотребе? Да. Зато је важно да останемо прибрани, широм отворених очију, да организације цивилног друштва и грађани прате рад влада. Али чињеница је и да нема мјеста беспотребном расипању енергије и скретања пажње са битног, а то је да акутна криза прође.

Ако нам се не свиђа или свиђа како смо кроз њу вођени, размислимо два пута хоћемо ли сљедећи пут изаћи на изборе и како ћемо гласати. 

Људи као да, док не дође до овакве ситуације, не разумију шта у парламентарној демократији, значи поклонити неком бирачко повјерење. Видимо сада да није свеједно коме га дајемо и на основу којих критеријума јер то су људи који одлучују о нашим животима. Можда ћемо, након овога, о овоме више мислити. То је једна од прилика за наш развој.

Какве опасности по друштво доносе забране, изолација, али и потпуно промијењен начин живота?

Свакако је то повећано насиље у породици и насиље над женама, насиље над особама са инвалидитетом и старијим особама, а које се не биљежи и не пријављује. Опасност је и пораст вриједности просјечног, односно смањење сензибилности друштва за потребе рањивих друштвених група, под окриљем борбе за добробит „већине“. Морамо знати да су све друштвене групе које су рањиве у „нормалним“ условима још рањивије и захтијевају још више пажње али и конкретне усмјерене акције у вријеме криза. Не смије бити изговора за насиље, занемаривање и маргинализовање.

Ментално здравље, цјелокупно, ће свакако бити на удару, тек када ово прође.

У поређењу са другим земљама у свијету, земље Западног Балкана су константно појачавале, а не ублажавале мјере. Шта то говори о властима и друштву у рецимо једној Шведској и насупрот тога БиХ или Србији?

То зависи од јако пуно фактора међу којима су културолошки обрасци, менталитет, стабилност  и капацитети здравственог система. Због тога је одговорност за појачавање односно ублажавање мјера у циљу спрјечавања ширења вируса одговорност сваке земље појединачно и касније ћемо видјети колико су добре биле такве одлуке. Видимо да нема консензуса о јединственим мјерама ни међу земљама које припадају ЕУ. Неке земље о којима мање чујемо у медијима, попут Словачке, Чешке, Данске имају веома строге рестриктивне мјере.

Нажалост, више смо у медијима слушали о земљама које су опуштеније приступиле ситуацији, као што су Италија и Шпаније. У овакви временима лако дође до генерализација типа строго је добро, опуштено и недисциплиновано носи невољу. Иако нико још не зна који све фактори су били пресудни за бољи или лошији развој епидемиолошке ситуације. 

Шведска је својеврстан европски „оглед“ и видјећемо да ли ће се испоставити као добар модел, али треба имати на уму да Шведска вјероватно има здравствени систем који може поднијети више тешких пацијената од разорених система балканских земаља. Такође, социјални обрасци, окупљања, начин дружења није исти у медитеранским и скандинавским земљама. Све су то разлози зашто ипак свака држава мора доносити одлуке за које сматра да највише одговарају њеним условима.

Након свега поставља се питање "шта слиједи касније"? Хоће ли друштво бити измијењено у потпуности или очекујете кратки талас промјене?

Несумњиво да ће ово оставити траг у свијести, а вјерујем и навикама, свих нас. Колико брзо и у којој мјери ћемо се вратити уобичајеним обрасцима социјалних контаката, путовањима и сл. зависи и о тога да ли ће бити развијен лијек, вакцина, односно од тога колико ће се људи осјећати сигурно односно угрожено.
Враћање на старо не значи увијек враћање на добро.

Вјерујем да ће ова криза значајно промијенити радне односе у смислу флексибилизације радног времена и мјеста, више кориштења технологија за обављање посла. Можда ћемо закључити да нам маратонски састанци ипак стану у конструктиван е-маил, да радници нису продуктивни самом чињеницом да сједе у канцеларији, да можемо и без редова на шалтерима и да се живот можда ипак не одвија у схоппинг центру.
Мислим да, на глобалном нивоу, слиједи преиспитивање вриједности неолибералног капитализма и наше сигурности у условима када су јавни здравствени системи урушени у већини развијених земаља. Мораћемо још једном преиспитати функцију државе у обезбјеђивању оптималних здравствених услуга за све грађане. 

Од чега ће зависити друштвено уређење и повратак нормалном животу?

Повратак нормалном животу ће зависити од наше способности да редефинишемо појам „нормалног“, али навише од наше способности да учимо, прилагођавамо се и прихватимо одговорност за добре и лоше одлуке донесене прије и у току кризе. 
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.