Са 10 година у рату остао без шаке, а данас помаже другима и поручује: "Нема посебних потреба, сви смо само људи!"

У прољеће 1993. год. док се као десетогодишњак играо у Рипчу, малом мјесту код родног Бихаћа, Душко Узелац је пронашао противтенковску мину. Раставио је из знатижеље, а када није успио идентификовати један дио, кренуо је у кућу да пита оца шта је то.

Sara Velaga / 13. септембар 2019

foto: BUKA

Од тада више не воли прољеће, јер га подсјети на оно што се тог дана десило. У тренутку непажње, закачио је упаљачем за ограду, а убрзо након тога је шкљоцнуло. Тада је схватио и сам шта је у питању. Остао је без дијела руке, али не и без животне енергије, радости, воље да се насмије, али и да усрећи друге око себе. Данас је активан одбојкаш у одбојкашком клубу инвалида Бања Лука, запослен је у УДАС (Организација ампутираца УДАС Републике Српске) а о свом животу и успоменама, Душко Узелац прича за БУКУ:

“Када је шкљоцнуло, знао сам шта је у питању. Прва мисао ми је била да заштитим сестричину која се ту налазила. Покушао сам бацити, међутим тада је експлодирало. Захваљујући њој која је била са мном, очи су ми остале, јер је упаљач експлодирао у висини очију. Торзо ми је био пун гелера, комплетна десна страна. Једино што сам успио било је лијевом руком ухватити десну и рећи 'Јао, мама'", присјећа се Душко тог марта '93. године.

Када су га чланови породице угледали, били су шокирани, тетка је пала у несвијест, а потом и мама. Нашалио се рекавши да, како су кренули падати у несвијест, мислио је да неће стићи до болнице. Док су га возили у болницу у Босански Петровац, видио је слику коју никада неће заборавити. 

“Очи мог оца које су плакале, а сви знамо како су у Крајини мушкарци одувијек јаки и храбри”, сјећа се Душко.

Срећна околност у овој несрећи била је у томе што је присутан био доктор Ранко Брдар из "Института за мајку и дијете" из Београда, који је један од најбољих дјечијих хирурга. Инсистирао је да уради ампутацију, а операција је трајала готово седам сати. 

“Доктор је размишљао већ тада унапријед, па је саму ампутацију извршио тако да би се могла извршити трансплантација некад у будућности. Мени данас то не пада на памет. Смијешно ми изгледа кад неко нешто ради са двије руке, већ сам навикао да радим све једном”, искрен је Душко.

Отац га је од малена учио да није мање вриједан

Прва сјећања након буђења су бљескови лица која су му долазила у посјету. Током првог превијања, медицинска сестра је стала између њега и руке, како би га заштитила од страшног призора, али инсистирао је да види. А након тога је шокиран питао: “Кад ће то нарасти”? 

Сестра је напустила просторију и почела плакати, а недуго касније чуо је да ни друга није могла ући, док на крају није дошао медицински брат. 

Његов отац одиграо је, заједно са цијелом породицом, кључну улогу, јер од малена га је научио да није мање вриједан.

“Давао ми је задатке као да немам никакав проблем. Из тадашње перспективе нисам схватао његову намјеру, али данас сам му највише на томе захвалан, што нити једног трена није дозволио да се осјећам мање важним и способним. Захвалан сам цијелој својој породици што ми нису дали да се осјећам лоше никада”, говори Душко.

У средњој школи, упркос томе што сам није имао предрасуде, сусрео се са људима који нису прихватали другачије. Имао је срећу да су уз њега били другови из основне школе, који су му била велика подршка. Ипак, то није заустављало оне који су били увредљиви.

“Најгори су били надимци. Бољело ме, али сам био свјестан да то говори више о њима, него о мени”, присјећа се.

Кроз смијех говори како су му ипак били најтежи љубавни проблеми. 

“Било је суза, али мислим да су сви љубавни проблеми мање-више слични”, говори Душко.

Завршио је кожарску прераду, доказујући да и са једном руком може све. А онда се случајно десила љубав са одбојком. Испочетка се опирао и имао миллион разлога да не тренира, али од 2001. год. па све до данас, одбојка је постала неодвојив дио његовог живота. 

“Тако је кренуо мој неки нови живот. Живот кроз спорт. Путовања, пријатељи, искуства. Одбојка ме изградила као личност и психички и физички. Од клуба сједеће одбојке “Крајишник” све до одбојкашког клуба Инвалида Бања Лука.

Као цивилна жртва рата, од почетка је био са члановима УДАС-а, па је слободан да каже да је један од оснивача саме Организације.

“Увијек су ме звали када је требало волонтирати, ићи на неке едукације. А онда се прије пар година  појавила прилика да ме запосле, ради чега сам веома захвалан. Тако да сада већ двије и по године радим као административни референт. Али сам директно у контакту са ампутирцима, којима пружам подршку”, говори Душко.

Кроз УДАС раде и  на упозорењу о проблему мина у БиХ, што је њему самом посебно битно. Тренутно се проводи кампања “ Свијет без мина до 2025”, којом се жели скренути пажња на проблем деминирања у БиХ. А сам Душко је увјерен да је изузетно важно о томе говорити.

Шта су то уопште посебне потребе? Сви смо само људи

Свјестан тога да друштво често стигматизира особе са инвалидитетом, али и да им приступају на потпуно погрешне начине, кроз сажаљење и чуђење, Душко говори да је увјерен да то највише раде из незнања, а узроке проналази и у страху.

“Сажаљење и мржња се не могу сакрити. То се види у очима. Али ми сви са инвалидитетом смо равноправно различити. Мало се разликујемо, али смо исти. Нико није мање вриједан. А посебне потребе, шта је ту уопште посебно? Сви смо само људи”, говори Душко.

Најбоље то описују анегдоте, којих се радо сјећа у склопу ликовне колоније коју је УДАС организовала.

“Прве године родитељи су бранили дјеци да приђу нама, ваљда мислећи да ће то прећи на њих. Након друге године прилазила су ближе, а треће године већ су остајала сама с нама. И то јесте циљ, да млађе генерације уче о различитостима. На истој колонији сви умјетници без инвалидитета су један дан “били особе са инвалидитетом”. Један од наших колега је извукао папир на којем је писало да је особа у инвалидским колицима. Издржао је од 9 до 12 и рекао да му је то било тако тешко искуство, из којег је најбоље научио како је заправо тим особама”, препричава Душко.

О дискриминацији и унутар дискриминисаних група, као и системским пропустима, искрено говори како постоје велике разлике.

“Мој доходак износи 174 КМ. Наравно, ратни војни инвалиди са све три стране имају једнака права и требају их имати. Али, рецимо, ми цивилне жртве рата немамо право на ортопедски додатак, а ратни војни инвалид има. Дакле, постоји разлика међу свима. Цивилна инвалиднина се даје онима који су задобили инвалидитет до 18. године. А шта ако је настао касније?”

Узевши у обзир да већина особа са инвалидитетом најчешће, нажалост, нема прилику за посао, поражавајуће је видјети од чега они треба да живе.

“Цивилне жртве рата добијају могућност да приликом набавке ортопедског помагала учествују 10%, али ако мени износи помагало 3000 КМ, а ја учествујем са 300 КМ, онда у суштини два мјесеца инвалиднине требам оставити скоро само за то”, свједочи Душко и поручује да би сви требали имати једнака права, која је, истина, најтеже добити.
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.