Психолог о стању у БиХ: Проживљавамо тешку кризу, обезвриједили смо све што је нормално и поштено, а живимо у једној од најљепших земаља на свијету

Код нас су вјера и националност постале најуноснија професија и најсигурнија карта за брзо материјално богаћење. Оне су постале предметом најгорих манипулација. Правих вјерника је мало и све мање, а лажних вјерника, „заштитника“ вјере и нације пуно.

Tatjana Čalić / 02. октобар 2019

Вријеме је штрајкова, малих плата и пензија, незадовољства, безнађа, одласка са ових простора. 

Вријеме је бахатих политичара, насилних људи и криминалца разних врста, јер нема одговорности.

Вријеме је лијекова за смирење, у БиХ се годишње на њих потроши више од 10 милиона КМ, јер треба издржати у друштву у коме је доминантна порука - криминал и насиље се исплате.

О свему што нам се дешава, како смо доспјели у овакву ситуацију, о безнађу, насиљу, политичарима, младима, више нам је рекао Марко Ромић, психолог специјалиста трауматске психологије у мостарском Дому здравља и водитељ КЛОК-а (Клуба лијечених овисника о коцки).

Које је ваше стручно мишљење, у каквом се стању налази бх. друштво? 

Босанско-херцеговачко друштво, у многим својим аспектима проживљава тешку кризу. Ако бих тражио аналогије у стручној терминологији, рекао бих да  у питању читав низ поремећаја и болести. Депресија, која се очитује у безнађу, психоза – која се манифестира у вјеровању у утваре, а утваре су „они други“ и „они трећи“,  којима велики дио владајућих структура плаши властити народ, спаситељска улога, коју те структуре приписују себи, а добар дио народа као да вјерује у то, пропадајући тако, све дубље и дубље, одсутност реалног, рационалног, искреног, самокритичког и поштеног односа према себи и „својима“ – само су неке од тих болести. Ми, нешто старији, увијек смо с надом у боље сутра гледали у будућност. То нас је носило, давало нам снагу. Данас те наде више нема. То је престрашно. У нашој земљи отварање јавне кухиње често је ударна вијест државне и ентитетских телевизија. То је срамотно и жалосно. У нашој земљи, када су у питању они који управљају, на свим разинама, не постоји појам одговорност. Тај појам постоји углавном само када треба притиснути малог, обичног човјека.

Како смо дошли у ову ситуацију, који су темељни проблеми нашег друштва?

Обезвриједили смо све што је нормално, здраво, поштено. Прихватили смо изопачени сустав вриједности, који резултира тиме да је знање, искуство, способност, добронамјерност, поштење и друге стварне вриједности данас готово потпуно небитна референца, умјесто тога, важније је припадамо ли овој или оној политичкој структури или интересној скупини. У већини наших средина је довољно да не припадате националној или вјерској скупини оних који су на том подручју бројнији, па ће вам бити бескорисне све дипломе, сва знања и искуства, сва добра дјела која сте урадили или бисте могли урадити. У ову ситуацију смо дошли зато што смо прихватили да нас изманипулирају они којима смо указали повјерење да у наше име воде и организирају многе важне послове, а њихов интерес и једини циљ је да остваре само своје циљеве, који су углавном повезани са материјализмом и моћи. У нормалним демократским друштвима обичан човјек је свјестан колико је важно да је управљачки сустав здрав и да добро функционира. Тамо су људи свјесни колико је нпр. важно да сви плаћају порез или да је чистоћа града и околиша у њиховом особном интересу. Сви дају свој допринос да држава и нижи сустави власти функционирају добро, ефикасно и поштено. Код нас је сасвим обрнуто. Једни доживљавају друштво и његове институције као инструмент властитога богаћења, а други те институције доживљавају као апарат присиле, који је ту углавном да им загорчава живот. Оваква ситуација директно се одражава и на стање духа односно на ментално здравље наших људи, које је у великој кризи.


Невјероватно је да су нам етнички и вјерски идентитети толико година од рата доминантни  и увелико одређују понашање људи, а имамо толико проблема у здравству, образовању, правосуђу, обезбјеђивању егзинстенције, гушимо се у смећу…Како то објашњавате?

Код нас су вјера и националност постале најуноснија професија и најсигурнија карта за брзо материјално богаћење. Оне су постале предметом најгорих манипулација. Правих вјерника је мало и све мање, а лажних вјерника, „заштитника“ вјере и нације је пуно, на свим странама. Да се људи искрено држе вјере, не бисмо имали толико зла свих ових година и брзо бисмо нашли излаз из свих наших катастрофа и криза. Овако, имамо на сцени све више и све радикалније „заштитнике“ својих вјера и нација, а истовремено сви тонемо у велики понор. Сасвим је јасно да су лаж и зло узели ствари у своје руке.

Како у оваквом друштвеном контексту одгојити  младе и да ли је то уопште могуће, ако већ свему напријед реченом додамо изазове које је са собом донијело доба информацијског и технолошког напретка?

Обитељ је полазиште и исходиште свега у човјековом животу. Само функционална обитељ, обитељ у којој владају здрави међусобни односи, може припремити младу особу за даљњи развој у добром смјеру. Иза обитељи долазе предшколске и школске институције, потом вјерске и друге владине и невладине организације. Но, ако у обитељи појединац не добије потребну здраву основу, ако не добије потребну љубав, прихваћање, вјеру у своје најближе, у себе, потом у друге – све остале институције и организације неће моћи надомјестити тај недостатак.

Колико је тај одгој отежан чињењицом да живимо и у ери различитих врста насиља, свеприсутно је на друштвеним мрежама, у школама, медијима. Једноставно се толерише, те је самим тим постало друштвено прихватљиво.

Данас је насиље у моди. Дјецу уче насиљу од рођења. Цртићи су препуни насиља. Нема више Паје Патка или Штрумфова. Насилници имају значајне улоге у друштву. Насиље је постало образац и формула доласка до статуса и богатства. Насилници пролазе углавном некажњено или са минималним казнама, а наше друштво нема механизме да се суочи с тим проблемом. А без тих механизама за 10- 20 година чини се да ће бити још горе.

Шта би поручили младима да оду или да остану?

Мој отац је отишао у Нјемачку када сам ја имао три године, а мајка нешто касније. Видио сам тај живот наших људи у иноземству. Имао сам прилику отићи било када, јер сам – уз то да су ми родитељи живјели тамо, ја завршио медицинску школу, потом факултет и специјализацију, који су тамо јако тражени. Али, све ове године ја сам се „отимао“ одласку. Мислио сам и сада мислим да је Босна и Херцеговина једна од најљепших земаља на свијету. Мислио сам да мени, као и другим људима рођеним у овој земљи, нигдје не може бити тако лијепо и добро као овдје у нашој земљи. Мислио са да нам Босна и Херцеговина даје толико ресурса да сви живимо нормално од свога рада. Као и многи мојих година и старији, надао сам се да ће демокрација о којој смо толико маштали донијети праведније и боље друштво. Нажалост, ово што данас имамо у многим својим аспектима је само лоша карикатура демокрације. Већина људи, међу које убрајам и себе, једва саставља крај с крајем, многи су давно прешли границу сиромаштва, пензионери немају за крух и лијекове, многи се хране по контејнерима, јавним кухињама, каритасима, добротворима, мерхаметима. Обезвриједили смо човјека. Широм отворили врата безнађу. Тешка срца, морам рећи да, ако радикално не промијенимо свој однос према себи самима, према другима, према битним сегментима живота и друштва, будућност ће нам бити још црња и гора. Стога, младе позивам да пуно активније узму свој живот у своје руке и покушају овдје промијенити ствари. Јер, млади су свугдје и увијек били носитељи позитивних промјена. Тек потом, ако не успију у том науму, нека траже нека друга мјеста, на којима ће им бити боље. 
 

То је и наш једини начин за спас?

Да, али морамо знати да тај спас највише овиси о нама самима. Неће нам га дати или донијети нитко, ако ми сами то не учинимо. Окренимо се правим и вјечним вриједностима. Нека наши особни примјери буду наши улози и наши докази љубави према својој обитељи, према другима, према својој земљи. Престанимо живјети у прошлости и од прошлости. 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.