Демократија на апаратима: Пријети ли нам опасност већа од самог вируса?

Пандемија коронавируса показала је урушеност здравствених система, али и неспремност држава у регији на ванредне ситуације уопште. Увођењем забрана и ограничења, доведена су у питање људска права и слободе.

Sara Velaga / 16. април 2020

unsplash

 

Јесу ли људска права у регији Западног Балкана угрожена новим мјерама или су већ одавно „на апаратима“ истражујемо на темељу примјера из четири сусједне државе. БиХ, Хрватска, Србија и Македонија, четири приче, једна тема. Људска права у доба пандемије за БУКУ.

 

Босна и Херцеговина

Активисткиња Тамара Зрновић за БУКУ истиче како смо скренули с пута поштивања људских права оног момента када је овај вирус ушао у нашу земљу и када је у ствари показао сву неспремност нашег система.

„Првенствено се показала неспремност здравственог, а онда и економског система. А потом се долази и до људских права. Пореде се земље које имају аутократију и демократију, а у оба система држава стоји иза њих и питање је колико су добри. Вјероватно је да ће доћи до промјена у демократским стандардима након пандемије, јер политичке власти доста тога заобилазе, користећи се ванредним околностима и мјерама које су донесене.“

На питање колико она лично има повјерења у власт у ванредном стању, Тамара одговара да га није имала ни раније, а данас у јавности недостаје пропитивање донесених мјера.

„Ко сноси одговорност за ове мјере? Да ли су у овом тренутку политичке власти изузете од критика на рачун њиховог рада? Мислим да се власти тренутно понашају као да не могу бити подложни никаквој критици за оно што раде. Јер изгледа да раде све у интересу грађана, а јасно је да није тако.“

Хрватска

Слично је и у Хрватској, гдје је пандемија такођер ограничила слободу и људска права. Тина Ђаковић, организацијска координаторица Куће људских права Загреб, за БУКУ истиче како кризне околности не искључују демократске осигураче – сабор, медије, независне институције, цивилно друштво,  те би сви итекако требали пратити што ради извршна власт и какве одлуке доноси, и на који начин.

„Пандемија у Хрватској је у фокус довела и нека не тако очекивана ограничења, попут права на приватност. Влада је тако крајем ожујка по хитном поступку предложила допуну Закона о електроничким комуникацијма којом би се омогућио надзор локације мобитела грађана, што је мјера која непотребно задире у приватност грађана, а није учинковита нити нужна, те надилази сврху заштите јавног здравља. Доношење закона који на овај начин задире у људска права по хитном поступку је врло проблематичан, јер управо таквим поступцима се заобилазе редовне демократске процедуре и лако се склизне у кривом смјеру.“

Додаје да су хрватски грађани, нажалост, свједоци грубих поступања полиције која нису у складу са прописаним мјерама. 

„Нејасним критеријима о окупљањима и недосљедним поступањима полиције, у случају грубог привођења новинарки у Сплиту, а с друге стране не реагирањем на окупљања више особа, озбиљно се нарушава повјерење грађана у сустав.  Потребна је и јасна јавна осуда таквог понашања. С једне стране се очекује велико повјерење грађана и поштивање мјера, а онда овакви инциденти и неједнако поступање револтирају грађане и непотребно доводе до сумњи у једнакост третмана и недискриминацију.“

Закључује како у овој ситуацији морамо бити свјесни да нисмо осуђени бирати између сигурности и слободе, већ морамо тражити баланс, и то захтијевати од институција. 

„Влада мора осигурати уставност, законитост и транспарентност свих одлука, које више него икада директно утјечу на наше животе и људска права.“

 

Србија

У Србији, у којој је криза послужила као платформа да се тестира строгоћа власти, Стефан Милосављевић, сарадник Доцументе- Центра за суочавање са прошлошћу, за БУКУ истиче како су многи у страху од опасности и зарад сигурности спремни да олако пристану на мјере које прелазе оквир неопходности и сврсисходности. 

„Власт у Србији, не само да намеће рестриктивне и ригорозне мере, већ злоупотребљава постојеће стање и увећавају страх грађана. Почевши са проглашењем ванредног стања без одлуке парламента, а потом претњама да ће се увести целодневни полицијски час, одржавања суђења путем скајпа и хапшење новинара јер ,,шире панику’’. Истина је постала подједнако велика опасност колико и вирус. Режим у Србији није суспендовао само неопходну ,,нормалност’’ друштвеног живота услед непогоде, него користи прилику како би нормалност укинуо у потпуности.„

Осим тога, не треба изоставити ни оно што се одвија испод површине, додаје, а то су организовање ,,онлине група’’ и мрежа против избеглица – јер је то индикатор могућег смјера политичког кретања након кризе.

С обзиром на то да се тренутно налази у Загребу на студентској размјени, наводи како је немогуће не примијетити да је Хрватска у односу на Србију ипак напредовала, те развила демократске институције.

"За Србију је то далека и неизвесна будућност, а постојеће стање показује да се уопште у том смеру не крећемо. Што се тиче једног општег погледа на глобалне процесе, незахвално је прерано и са сигурношћу тврдити да ли ће завршетком кризе наступити тренд демократизације или јачања недемократских и ауторитарних тенденција, али оно што је сигурно јесте то да се поједини режими неће тек тако одрећи стечених могућности да контролишу и злоупотребљавају политичку моћ.“

 

Сјеверна Македонија

Да су ванредне мјере постале саставни дио наших живота, јасно је и у Сјеверној Македонији. Љуан Имери, активиста Центра за људска права и рјешавање конфликата, за БУКУ тако наводи како је демократија у Македонији била „на апаратима“ и много прије кризе изазване пандемијом коронавируса, који ју је само докрајчио.

„Десетак година смо живјели у диктатури. И тада када смо помислили да је дошло до промјене, због промјене власти, схватили смо да имамо и даље подијељене институције, као и корумпирано правосуђе. Али и заробљене медије. Због тога се плашим да смо и заборавили како је живјети у нормалним условима.“

Додаје како су се грађани са невјероватном лакоћом одрекли и то мало демократије које су имали, као и било којег облика контроле и критичког става према мјерама власти.

„Истовремено, прилив (лажних) вијести о пандемији побудио је страхове и тешко је открити што је пријевара и што су виталне информације. Лажне вијести шире се брже од самог вируса. Објављивање дезинформација, осим што нас обмањује, вјероватно има за циљ поткопати наше повјерење у легитимне и релевантне изворе вијести и засијати неповјерење у међународне и домаће институције.“

Закључује како се у овој ситуацији повећало кршење људских права, док је истовремено порасла и потреба да се забране не поштују. А све због тога што, како наводи, не постоји начин да су утврди да ли су мјере заиста оправдане. Чак и да пожеле то расправити на нивоу парламента, немогуће је, јер се и он самораспустио прије самог почетка кризе.

И тако поново долазимо у пат позицију у којој пружамо повјерење држави, која би требало да нас штити, а већ је од раније упитно, а некима и јасно да ли је то уопште могуће.

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.