Преживјеле жртве Сребренице: Гледам убицу свог оца, не мрзим га, само га жалим

Присутна публика кроз плач је гледала посљедице људске мржње, а ту људску мржњу на својој кожи осјетиле су Алмаса Салиховић и Емина Синановић.

Slađan Tomić / 13. октобар 2020

Foto: BUKA

Ново, али остварење о којем се увелико прича и тек ће се причати је већ награђени филм Јасмиле Жбанић „Гдје идеш, Аида?“, који пропитује улогу УН-а током геноцида у Сребреници на врло емотиван начин.

Филм који говори о жртвама Сребренице, убијеним мушкарцима, женама које очајнички покушавају спасити своје мужеве и синове, домаћу премијеру имао је у Поточарима.

Присутна публика кроз плач је гледала посљедице људске мржње, а ту људску мржњу на својој кожи осјетиле су Алмаса Салиховић и Емина Синановић. Као дјевојчице, два дана су спавале на отвореном испред УН-ове базе у Поточарима, свједочећи одвођењу мушкараца, војничкој бруталности и нечовјечности.

Емина Синановић је тог 11.7.1995. имала пет година. Каже да је филм поприлично реално и аутентично приказао догађања. Не сјећа се свега, али траматске тренутке итекако памти.

„Сјећам се дијелова, кад смо се растали с оцем. Сјећам се двије ноћи у Поточарима. То је траума, зато се и сјећам. Било је прехладно, говорила сам мами да је хладно, да не могу да спавам на камењу, било је људи који су доживљавали нервне сломове“, присјећа се Емина тог 11.7.1995. у разговору за БУКА аудио подцаст који је доступан на дну текста.

Алмаса Салиховић, преживјела жртва геноцида у Сребреници, тада је имала осам година, па су њена сјећања потпунија. Дана 11.7.1995. Алмаса је, из насеља удаљеног три и по километра од Сребренице, с двије сестре, два брата и мамом побјегла у „заштићену“ зону УН-а.

„Оно што памтим је читава галама у комшилуку да сви људи треба да бјеже према Поточарима, према УН-у. Моја мајка, два брата и двије сестре и ја смо били међу тим људима. Кренули смо трчећи, мајка је у једној руци имала свежањ одјеће у другој канистер с водом, ми смо имали нешто одјеће на себи. Почели смо трчати према Поточарима. Ријека људи је трчала, нико није имао превозно средство, трчали смо остављајући све за собом. Пошто сам била најмлађа, имала сам осам и по година, а мама ме није могла држати за руку, рекла је само 'држи ме за одјећу, стисни и немој да пушташ'. Да ме је пустила, изгубила бих се у вреви људи“, сјећа се Алмаса догађаја који је први пут екранизован у играној форми у  филму Јасмиле Жбанић.

„Када смо сигли до Поточара, покушали смо ући у УН базу, али је била крцата људима. Успјели су да уђу мој старији брат и сестра. Ми смо успјели доћи до зида зграде која је сад меморијална зграда. Цијела ливада је била пуна људи, дјеце, жена, мушкараца. Чекали смо да се нешто деси“, наставља своју причу.

Од опасности је, како каже, бјежала кроз игру са старијим братом Салихом, који је тада имао 15 година, баш као Андрићева Аска.

„Као дјеца, нисмо знали да ће се нешто лоше десити. Вјеровали смо да ћемо бити безбједни."

Кроз игру с братом није осјећала да је у опасности, а опасност је итекако окружила хиљаде жена, дјеце и мушкараца.

Два дана и двије ноћи је трајала константна опасност која је уласком у ноћ била све већа.

„Више је било тешко дочекати ноћ. Већина људи су у јулу имали джемпере, јакне. Људи су имали једино то на себи. Кад смо били скупа није било хладно, међутим, ноћ је била гора, јер у току дана нисмо примијетили одвођења људи, вриску, нисмо чули галаму. Навече је била она вриска помијешана са тишином ноћи. Жене су лијегале на синове и мужеве, покривајући их одјећом у нади да ће их сакрити, јер су војници увече ходали међу народом тражећи одрасле мушкарце“, каже она у исповијести за БУКУ

Видјела је одвођење бројних мушкараца, али не и тренутак у којем је одведен њен брат који је са сестром Фатимом боравио у бази УН-а.

“Ја тад нисам била свјесна опасности. Сестра Фатима и брат Абдулах јесу, Фатима је касније описавала  свој и његов страх. У хали су се уписивала мушка имена”, прича нам показујући списак од 239 мушкараца и дјечака с потписом холандског командира.

Прстом показује у посљедњи потпис свог брата Абдулаха.

“Списак је већи, али људи нису хтјели да се потпишу, јер нису знали зашто се пише име презиме, година рођења и одакле потичу. Мој брат је претпосљедњи на том списку, Фатима је објаснила да су се двоумили да ли да ставе своје име, јер нису знали да ли је то лоше или добро, али су одлучили ако се потпишу да је то доказ да су постојали, то је потврда идентитета и можда ће га то спасити.”

Прича и да је њеном брату Салиху живот спасила његова ситна грађа.

„Салих је био 15-годишње дијете, али није био развијен ни висок, али мајка га је и даље крила. Те двије ноћи су биле трауматичне.“

Трауматичан је био и живот након Сребренице, који је Алмаса са мајком, сестрама и братом Салихом наставила у Сребренику.

Није била прихваћена, а дјеца су је називала избјеглицом. Због свега је потискивала прошлост, а надала се да ћутање може довести до бијега.

Каже да је о прошлости почела говорити када је чула изјаве људи који негирају геноцид и одбијају признати да се десило оно што је Алмаса проживјела.

“Унутрашњи нагон вам даје снагу да морате причати, ма колико било тешко, јер сваки пут када поменем брата могла бих да сједнем и плачем сатима због сјећања која сам имала на њега и због питања што је морао да умре с 18 година.”

У породици о болној прошлости нису говорили, а брат Салих трауму осјећа и данас, падајући у депресију с дијагнозом ПТСП-а.

“Послије много година, схватите да вам је обавеза причати о томе колико год бољело, иако има људи који не могу да причају. Моја сестра која је била с убијеним братом у хали и која га је испратила у смрт, до ове године није причала о томе како је било унутра.”

Најтеже јој пада непроцесуирање ратних злочина, али и негирање свега и умањење броја убијених, кроз приче да је то био "масакр, гнусан злочин, али да то није био геноцид, да то није планирано", а доказано је да јесте.

“Срећем начелника, комшије које су биле близу нашег села, који су почетком рата отишли у Србију, говорећи да иду дјеци, а знајући шта се спрема. Када су се вратили, рекли су 'нико није крив'. Ријетко се деси да ме неко зовне на кафу, да је отворен за дијалог, што бих вољела. Ја нисам особа која ће окривити”, каже Алмаса.

Вољела би да наша будућност буде помирење, а једини начин за то види у дијалогу, без осуђивања ко је крив за почетак рата.

Филм “Гдје идеш, Аида” приказује дио страхота кроз које су прошле хиљаде породица из Сребренице и околине, међу којима и Алмаса и Емина.

Можда би њихови вршњаци из Бањалуке, Бијељине, Сокоца, Вишеграда, Фоче… након гледања филма Јасмиле Жбанић, схватили да Ратко Младић није херој и да је израда мурала с његовим ликом исмијавање жртава.

Цијели разговор с Алмасом и Емином доступан је у аудио форми. 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.