Пандемија "културног" вируса: може ли сексизам бити добронамјеран?

Сексизам као један од водећих алата за дискриминацију успјешних жена у региону Западног Балкана још је терет на леђима друштва, које стагнира пред изазовима модернизма и еманципације.

Nikola Vučić / 12. август 2020

 

О сексистичким обрачунима са женама у босанском политичком рингу писао је недавно за Буку Слађан Томић у тексту у којем се истиче недостатак еманципацијске свијести и сензибилитета за питања строгих родних режима, према којима је политички посао ексклузивно намијењен мушкарцима.

Сексизам је заступљен у свим сегментима друштва. Да ни ванредна стања попут пандемије вируса корона не могу балкански токсични „миндсет“ ослободити стега сексистичких обрачуна и етикетирања, свједочи искуство земље из сусједства. Ријеч је о Србији и тамошњој „дежурној“ епидемиологињи. Иако је мирно, одмјерено и знанствено јавности описивала и предочавала озбиљност новонастале ситуације изазване вирусом корона, докторица Дарија Кисић Тепавчевић, замјеница директора Института за јавно здравље у Србији и професорица на Медицинском факултету, постала је предметом женомрзилачких напада на друштвеним мрежама, а о чему се врло изнимно критички говорило у медијском простору. Тај вирус сексистичког анализирања србијанске докторице није заобишао ни босанскохерцеговачки простор друштвених медија, који су били преплављени коментарима на рачун изгледа жене на челу епидемиолошког института сусједне земље.  

Примјер сексистичког коментара: Је л' могуће да ова жена #даријакисицтепавцевиц сваку прилику користи да избаци своје сисе на видјело?! Жено, у овом тренутку, бар мало пристојности са мјеста гдје сједиш и због теме о којој говориш...

Примјер сексистичког коментара: Заиста штета што Дарија Кисић Тепавчевић није на естради и што се не бави музиком тј. турбофолком.

Осуђујући начин на који је докона чаршија коментирала изглед жене која се свакодневно труди да јавности пружи разумљиве и адекватне информације о вирусу, повјереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић за Политику је оцијенила да увредљиви коментари представљају облик дискриминације. „Коментарисати изглед, фризуру и шминку некога ко носи највеће бреме ове кризе је у најмању руку непристојно и неукусно. То је још један од бројних примјера у којима се жена омаловажава и вријеђа због физичког изгледа, без обзира на знање, стручност и способности које има“, рекла је Јанковић (в. чланак Сексизам у доба короне).  

 „Добронамјерни“ сексизам

„Беневолентни сексизам због свог позитивног тона најчешће није препознат као   сексизам.“  (Баррето   анд   Еллемерс,   2005.)

Врло често се може чути да су жене добиле сва права и да је законима све уређено, те да жене које и даље инсистирају на питањима родне равноправности не подносе мушкарце или се чак сматрају супериорнијима од њих, или пак измишљају проблеме ондје и гдје их нема. За такве жене обично се каже да су феминисткиње – феминизам разумијеван у пежоративним значењима, затим да су незадовољне јер немају сређен свој приватни живот, па се стога ангажирају на проблемима које измишљају зарад властите добити – сматра др. сц. Зилка Спахић Шиљак, теоретичарка, активисткиња и истраживачица. Наиме, како она запажа у тексту „Зашто још говоримо о сексизму“, свакодневни нам живот показује да су жене изложене сексизму, како оном агресивном који обилује неукусним па и вулгарним терминима, тако и оном беневолентном, добронамјерном који је тако добро скривен и софистициран да га многи нису ни свјесни. 

„Колико год настојали законима регулирати питања дискриминације и сексизма, тешко је мијењати унапријед усађене и научене културолошке обрасце понашања и менталитет људи који најчешће посежу за когнитивним пречицама када доносе свој суд о некоме или када желе некоме ставити до знања гдје му је мјесто“, сматра Спахић Шиљак те додаје да беневолентни сексизам само на први поглед изгледа безопасан и добронамјеран, а у суштини је дискриминирајући. Женама се, како тврди, каже да заслужују пажњу и заштиту, те да мушкарац треба бринути о њима, вољети их, финансијски их издржавати и поштедити их тешких послова због њихове улоге мајчинства. Уз то се још глорифицира женина биолошка улога мајке, па јој се тепа да је мајка-краљица и да заслужује највеће поштовање. 

„На први поглед звучи лијепо и примамљиво бити на таквом пиједесталу, али ако се мало озбиљније размотри ова глорификација, онда се брзо увиђа да жена с тог пиједестала не може сићи кад и ако пожели, јер се сваки искорак разумијева као незахвалност на указаној части, пажњи и заштити. Беневолентни сексизам заправо је мач с двије оштрице који ласка многим женама. Њиме се потврђује и велича традиционална улога мајке, одгајатељице, учитељице и опћенито честите жене која има осјећај за породицу и друге људе, што је већини жена битно, и у томе нема ништа спорно“, истиче Зилка Спахић Шиљак наводећи да проблем настаје онда када се жени због те важне улоге мајчинства оспорава да се ангажира и искаже и у другим пољима дјеловања, а посебно на мјестима одлучивања и креирања политика које се тичу како породице тако и заједнице и друштва у цјелини.
 
Поједина истраживања открила су како су жене у поређењу са мушкарцима  перципиране  као  моралније,  културније,  и  да  заврјеђују  заштиту. Тенденција  да  се жене  уздижу  на  пиједестал,  да  се  посматрају  као чиста, неискварена бића која треба штитити, којима треба помагати, која треба обожавати, чија  љубав чини  мушкарца  назива се беневолентним (добронамјерним) сексизмом.   Аутори   истраживања признају   да   беневолентни   сексизам   може   звучати   као оксиморон, али истичу да је ова врста сексизма комплементарна са хостилним сексизмом  (који  је  близак  традиционалном  сексизму)  и  да  је  у  основи  како хостилног, тако и беневолентног сексизма стереотип да су жене слабе, да су као дјеца,  да  су  зависне  од  мушкараца  и  да  им  највише  одговарају  традиционалне родне  улоге  (Глицк  анд  Фиске  2001,  109).  Оно што  разликује  беневолентни сексизам  је  позитиван,  добронамјерни,  разоружавајући  тон  који  не  само  да позитивно карактерише жене, већ им обећава да ће мушка моћ бити искориштена у њихову корист (в. Беневолентни сексизам и родна равноправност).  
 
Како се наводи – иако можда беневолентни сексизам на први поглед не изгледа  проблематично,  заправо  је инфериорност жена у позадини оваквог начина гледања на родне односе. Истраживачи, на које се позива у свом раду Марија Тодоровић, тврде да је ова привидна брига за жене заправо само још један начин да се задржи статус qуо, односно да се одржи виши статус мушкараца: „на  индивидуалном  нивоу жене  могу  видјети  предности  овог  дискурса, конформирање са традиционалним нормама може им донијети различите бенефиције које  продразумијева  беневолентни  сексизам:  заштитнички  став, обожавање  и третирање као „бољег пола”. Међутим, ова врста сексизма је штетна по категорију жена и проблематична због тога што легитимизира традиционалне женске улоге које жене стављају у инфериорни положај.“
 
Борба почиње сад

Иако су наизглед ствари са динамиком родних односа, режимом доминације и патријархатом посве забетониране, ипак не смијемо изгубити увјерење ни индивидуалне напоре да се културом равноправности, солидарности и критичности обрачунавамо са најездом ретроградних образаца понашања, говорења и опхођења. Сексизам, по дефиницији, односи се на стереотипе, предрасуде и дискриминацију на основу спола (сеx – енгл. спол), у највећој мјери о женама и против жена, и као таквог га треба у друштву проказивати. Босанскохерцеговачко друштво да би се развило у друштво еманципираних жена и мушкараца, демократски оријентираних и отворених треба да се издигне из властите летаргије и крене са озбиљном индивидуалном и колективном културном деконтаминацијом. Иначе ће нас вирус сексизма и шовинизма прегазити.  

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.