Ненад Величковић: Дете отворених очију и зачуђена израза на лицу

Ненад Величковић за БУКУ препричава причу "Непријатељи" А.П.Чехова

Nenad Veličković / 11. октобар 2019

1.

У сумрак неко звони на врата, упорно, и доктор Кирилов их најзад отвара, јер је због епидемије дифтерије распустио сву послугу. Улази човјек, усплахирен, уплашен за своју жену, коју је оставио без свијести, сумњајући на срчану кап. Представља се као Абогин и моли доктора да пође с њим, хитно, јер живот је у питању. У ходнику је мрачно, доктор види само бијели шал и блиједо лице дошљака, од чијег бљедила као да је у ходнику постало свјетлије.

Али доктору је прије само неколико минута умро син, дјечак од шест година.

Он то у почетку не каже, само растресен одбија да пође с придошлицом. Живот који се сада ту одвија, без дјечака, као да нема везе с њим и чудно му је да неко тако упада, и да тражи од њега помоћ.

Кад схвати да Абогин неће одустати, он му покушава објаснити да није у стању помоћи било коме, јер је управо остао без дјетета. Абогина то потресе, и искрено му је жао. Али Кирилов је једини љекар у околини, и нико други не може му помоћи. 

Доктор га већ више не слуша, одлази у болесничку собу. Слиједи опис самртне постеље, лице дјечака с очима које тону у дупље, мајке сломљене болом, тишине. 

Обоје су у годинама кад више не могу имати дјеце. Не одлази ту у мрак само њихово дијете, него и сва нада да ће уживати родитељске радости. Чехов чини да осјећамо мирисе, у том влажном полумраку, суза, трава, воска, љекарија:

Овде је владала мртва тишина. Све је до најмање ситнице 
изразито говорило о малочас преживљеној бури, о умору, и
 свему што се сад одмарало. Свећа је стајала на табурету, у
збијеној гомили бочица, кутијица и теглица, а на комоди велика 
лампа јасно је осветљавала целу собу. На постељи, уз сам 
прозор, лежало је дете отворених очију и зачудена израза на
лицу. Није се мицало, али његове отворене очи које као да су се
све више гасиле и мутиле тонуле су у дубину лубање. Мати, са
рукама на његовом грудном кошу и лицем загњурена у 
наборану постељу, клечала је поред ње. Као и дете, ни она се х 
није мицала, али колико се само у ставу њенога тела и савијених рука осећало живих покрета! Целим својим бићем, јако 
и жудно припијена за ову постељу, она као да се бојала да 
поремети миран и угодан положај који је најзад нашла свом 
уморном телу. Покривачи, крпе, лавори, барице по поду,
свуда разбацане кичице за мазање грла и кашичице, бела
бочица са калцијум-оксидом, сам ваздух тежак и загушљив,
све се скаменило и као да је утонуло у најдубљи мир.


Кад понови изађе из собе, након неког времена, Кирилов једва да препозна Абогина, на којег је сасвим заборавио. Абогин се разочара, јер је мислио да се доктор ишао спремити. 

Доктор сада моли дошљака да не инсистира, јер није у стању обављати свој посао. Абогин, коме је сваки тренутак драгоцјен, не попушта. Остаје неизговорена, али присутна, могућност да љекар бол због губитка једног живота ублажи спасавањем другога. 

Кирилов признаје да га закон обавезује да крене, наведе чак и члан тога закона, али Абогин не жели да се позива на то. Не жели да уцјењује, све разумије, али очајан је и не постоји други начин да спаси жену коју воли. 


Докторе, нисам ја чудак, ја врло добро схватам 
ваш положај... и имам пуно сажаљења, преклињућим 
гласом рече Абогин додирујући руком свој шал. – Али ја
вас не молим за себе... Жена ми умире! Да сте ви чули онај 
јаук, да сте видели оно лице, разумели бисте моју упорност!
 О боже, а ја сам мислио да сте отишли да се обучете! Докторе,
време је скупо! Молим вас, хајдемо!


– Не могу да пођем! – одговори Кирилов одмерено
и крену у салу.

Абогин пође за њим и ухвати га за рукав.

Његово имање, додаје, није далеко, а коњи су му брзи, кочијом ће за сат и отићи и вратити се.

Тек тај податак љекара преобрати на пристанак. Брзо се спрема и полазе. Али већ након неколико тренутака он хоће да се врати, јер не може да поднесе да је његова жена остала сама, у мраку, крај мртвог дјечака на постељи. 


Најзад стижу на имање, у двориште велике и богате куће. Абогин оставља Крилова у салону и одлази да припреми жену на долазак љекара. Ускоро се оданде зачује његов јаук. И ту почиње други дио приче.

2.

Зашто сам изабрао баш Непријатеље? Шта ме везало за њих? Свакако њихова драматичност, која је сва у детаљима, и заводи да се постави на сцену, али само по цијену убиства оног најбољег у њој. Нашта постављати на сцену комаде који су сви у дидаскалијама? Не би ли то учинио сам Чехов, више него добро упућен у тајне и могућности позоришта? На десетине је његових прича чији су јунаци глумци. Напримјер, она о старом комичару Светловидову који се у костиму Калхаса буди из пијанства у својој гардероби, и с муком се присјећа догађаја који су том буђењу претходили: 

По столицама и по поду били су разбацани мундири,
панталоне, листови новина, капут са шареном поставом,
цилиндер. На столу је царовао чудни, хаотични неред: ту су
се тискали и мешали празне флаше, чаше, три венца, позлаћена
табакера, метални оклоп за чашу од чаја, карта ИИ зајма са
лутријским згодицима са овлаженим углом, футрола са златном иглом. Сав тај неред био је изобилно засут опушцима, 
пепелом, ситним комадићима поцепаног писма. Светловидов је седео у наслоњачи и био у костиму Калхаса.


– Мајчице моја, ја сам у гардероби – проговорио
је комичар. – Ето ти на! Када сам стигао да заспим?

Он је ослушнуо. Тишина је била гробна.

Колико је само духовита ова Чеховљева игра именима; Калхас је пророк грчке војске под Тројом, онај који зна што је било и што ће бити, дакле неко са светлим видом; а ево га гдје се буди и не зна ни сам гдје се и зашто налази. Читамо са смјешком, који нам се полако мрзне у грч, док глумац стоји сам, у тами, пред празним гледалиштем:


Погледао је испред себе ... Једва, једва су се видели
 само суфлерница, специјалне ложе, пултови у оркестру, а цело 
гледалиште изгледало је као црна јама без дна, као разјапљена чељуст из које је гледала хладна, сурова тама ...
Обично скромно и удобно, сада, ноћу, изгледало је безгранично дубоко, пусто као гроб и бездушно ... Комичар је
 погледао на таму, затим на свећу и наставио да гунђа:


– Да, старост ... Ма како врдао, храбрио се и правио 
луд већ педесет осам година, т-т! Оде живот, у здравље!
Појављује се стари шаптач, брижно га тјеши и наговара да иде кући, али глумац је престрављен оним што ће на крају приче признати да види: прогутала ме ова јама. Тек сада сам видео старост. 

Та јама је гледалиште, пред којим он сада види себе на почетку каријере, с љепотицом која се заљубила у њега због његове глуме... Отмена, витка као
јела, млада, чиста, паметна, пламена као летња зора!
 Ја сам веровао да, кад на небу не би било сунца, на земљи 
би ипак било светло, јер пред њеном лепотом не би могла да 
се одржи никаква ноћ. 

Али кад је запроси, она га одбија, јер не жели да га одвоји од сцене и каријере. И цијели свој живот он и даље глуми, али с горком спознајом о публици:

Схватио сам 
публику. Од тада нисам веровао ни аплаузима, ни венцима,
ни усхићењу. Да, пријатељу! Он ми аплаудира, купује за
сребрну рубљу моју фотографију, но зато ја нисам мање
туђ њему, ја сам за њега блато, чак кокота. Он из таштине тражи познанство са мном али се неће понизити дотле
да ми за жену да своју сестру, кћер! Не верујем му, мрзим 
га, и он је мени туђ!


– Време је да идете куд – бојажљиво је проговорио 
шаптач.

3.

Зашто ми се чини да је ово иста она мржња коју осјећа Кирилов, док га кочија враћа жени и мртвом сину:
Целога пута доктор није мислио на жену, ни на Андреју,
већ на Абогина и људе који су живели у кући, коју тек што је
напустио. Његове мисли беху неправичне и нечовечно свирепе. Осуђивао је и Абогина, и његову жену, и Папчинског и
све оне који живе у ружичастој атмосфери и миришу на парфеме,
и целог пута их је мрзео и презирао до дна душе. И у његовој
 свести формирало се чврсто убеђење о оваквим људима. 
Проћи ће време, проћи ће и Кириловљева туга, али његово мишљење, неправично, недостојно човечје личности, неће
проћи и остаће у докторовој свести до самог гроба.

Да ли је оно заиста неправично, недостојно човјекове личности, или Чехов неправду појачава приписујући је невином човјеку? Могао бих сада доказивати ту тезу садржану већ у овако постављеном питању, али радије бих одговор препустио читаоцу. Надам се, наиме, да ће га ови редови испратити до најближе библиотеке, и да ће сам открити шта се то у наставку приче Непријатељи десило, па су 

Абогин и доктор стајали лицем у лице и у љутини настављали да наносе један другом незаслужене увреде. Они,
по свој прилици, нису никад у животу, па ни у бунилу, изговорили
 толико неправичности, суровости и ружних речи. У обојици се
јако испољио сав егоизам несрећних људи. Несрећни су себични, пакосни, неправични, сурови и мање од глупака способни
да разумеју један другог. Несрећа не зближава људе већ
их раздваја. Чак и тамо где изгледа да су они везани истим
 болом, код њих се испољава неправичност и суровост
 кудикамо више него у срединама сразмерно задовољних
 људи.

 


* Причу Непријатељи превела је Косара Цветковић (ред. М.М.Пешић) а причу Калхас Мирослава Јанковић.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.