Народ је навикнут на послушност па неће хтјети већу слободу ни када све ово прође

Доношењем одлуке о ванредном стању у Републици Српској, готово свакодневно почеле су се доносити нове мјере. Од забрана кретања за старије, преко полицијског часа, све до најновијих обавеза ношења заштитних маски и рукавица.

Sara Velaga / 14. април 2020

А потом и ограниченог кретања за групе које броје више од три члана. Временом је постало упитно и на који начин се грађане информише, али и то колико се крше људска права доношењем нових одлука.

Могу ли се грађани уопште снаћи у новонасталој ситуацији и како им се чини начин доношења одлука, истражили смо за БУКУ.

Активиста и члан групе Правда за Давида Озрен Пердув за БУКУ наводи како је најважније слушати ставове струке, која би уједно требало да води главну ријеч. Међутим, оно што му смета јесу потези извршне власти.

„Смета ми то што са више мјеста добијамо упутства како да се понашамо, шта смијемо, а шта не. Један штаб, други штаб, министар, предсједница, премијер, српски члан предсједништва, градоначелник, главно координационо тијело. Сваки дан од стране наведених добијамо списак мјера које треба да поштујемо. Често се дешава да људи који нису надлежни за неке од ствари иступају у јавности и саопштавају одлуке. Врло тешко је то све испратити, поготово за мјере које ступају на снагу готово одмах. Чини ми се као да све вријеме морам бити испред ТВ-а или на друштевеним мрежема како бих био у току. Такав приступ сматрам неозбиљним.“

Додаје да је прва уредба донесена од проглашења ванредног стања од стране предсједнице она о забрани изазивања панике, па га интересује да ли је баш та уредба морала бити прва

„Да ли је могуће да је то толики приоритет. Бојим се да би могло доћи до злоупотребе те уредбе. Желим да вјерујем да се то неће десити. Такође, може се примијетити да донесене мјере ипак не вриједе за све исто и то представља могућу опасност да онда и други грађани мање поштују донесене мјере. Прије свега мислим на вјернике који се окупљају на црквеним литургијама. Приближава нам се највећи православни празник и могу се очекивати велика окупљања вјерника. Како ће се држава односити према томе? Могли смо примијетити да властодршци избјегавају да те догађаје коментаришу. По свему судећи, не желе да се замјере Цркви.“

Наводи како нема ништа против цркве, као ни против вјерника, али одговорност у овој ситуацији би требала бити заједничка свима нама. А правила би морала да вриједе за све једнако.

Но, не само да правила не вриједе једнако за све, већ наше власти константно пооштравају мјере, што није случај у земљама гдје је демократија развијенија. Упозорава на то представник Центра за животну средину Тихомир Дакић, који за БУКУ истиче да је један од разлога увођења тих мјера појашњење да смо ми, како каже "'стока' која не зна да послуша савјете и упозорења стручних лица, ако и када се она јаве. 

„Гледајући људе на улици више од 90% људи који се крећу слушају порепоруке иовако оштре, тако да не видим смисао даљњих заоштравања, сем једне. Ради се о прикривању пропалог здравственог система, тако да су у праву када кажу да је "искључиво до нас" ако желимо да се извучемо из овога шта год да је у питању, јер на њих не можемо или можемо веома мало да рачунамо.“

Упозорава како приликом доношења мјера видимо само неколико представника, а поставља се питање гдје је свеобухватни приступ доношења одлука? 

„Гдје су психолози, остали епидемиолози, доктори различитих струка, па што не и професори физичког васпитања? Шта радимо од људи? Кажемо им останите кући, вежите се за радијатор, спустите ролетне јер ће вирус кроз отворени прозор? Мислим да је превише истих информаицја, сви медији пишу само о смрти, зараженим, респираторима, која влада шта ради. На дневном нивоу знамо колико је људи колико умрло, Нико не говори о томе који су начини остали да се боримо против заразе, а да то нису смијешне маске и заразне рукавице?“

Додаје како  у сваком информисању недостаје појашњење зашто се нека одлука донијела, а наводи како не схвата ни која је улога српског члана Предсједништва Милорада Додика у новонасталој ситуацији.

„Која је његова улога генерално? Представник кризног штаба? Можда је Бог, Отац и свети Дух за многе, али мислим да није особа од које би се требале узимати изјаве по питању мјера.“

Истиче како је једна ствар евидентна у овом периоду, а то је да постоје људи који искључиво вјерују Влади и повезаним тијелима, као и они који апсолутно не вјерују Владама и желе струку, али и мали број оних који никоме не вјерују и имају своје теорије. 

„У свему овоме очигледно је да се покушало и успјело у некој мјери забранити критика дјеловања власти, па вас лове по ФБ и уживо, уколико нешто прокоментаришете лоше по тренутну власт. Како се то зове? Ограничавањем кретање старијим лицима нарушавате њихово здравље и наредне године епидемије ће их десетковати и не мора то да буде Цорона, пратите статистику и видјећете, али ко сада за то мари. Људи се морају кретати а поготово старија лица, стога је битно да ко може и има могућности иде на село и бјежи од овог урбаног терора.“

Закључује како ограничавање да се људи социјализују утиче на људску психу, а евидентно је да велики дио народа има ПТСП па су нове генерације одгојене да не размишљају, него слушају надређене.

„Нема критичког размишљања, такве особе су протјеране посљедњих година. И на крају, ово народа што је остало воли ове мјере, свиђају им се полицијски час, забране кретање и слично. Остављен им је мали простор слободе у који гледају као награду и поклон јер су послушни. Жао ми је, али је то тако. Овај народ и када све ово прође, неће хтјети већу слободу.“

На угрожавање људских права и слобода упозорава адвокатица Јована Кисин, која за БУКУ наводи како се поставља питање колико су ова ограничења нужна и легитимна.

„Свакако да приоритет у ванредном стању мора имати принцип транспарентности, дакле поштивање начела јавности у смислу редовног и благовременог обавјештавања грађана о предузетим мјерама, затим упозоравања па тек онда мјере санкционисања уколико дође до кршења. Поштивање овог редослиједа је нужно у ситуацијама када одлуке које се доносе ступају на снагу даном доношења као што је случај са закључцима Републичког штаба за ванредне ситуације. Када је у питању кажњавање, приоритет морају имати деликти који се тичу ширења заразе и угрожавање здравља људи, никако вербални деликти као што се спроводи у пракси.“

Упозорава на низ правних питања на који начин испоштовати одлуке које ступају на снагу самим даном доношења.

„Прописати да одређена одлука ступа на снагу наредног дана од дана доношења не би много утицало на посљедицу а грађанима би значило много. Све могуће недоумице у смислу значења, времена примјене, начина примјене морају бити изричито написане у самој одлуци. У случају да се не испоштује минимални рок за обавјештавање грађана о новој мјери, и приступи се кажњавању, грађанин којем је уручен прекршајни налог треба затражити судско одлучивање и позвати се на правну заблуду.“

Додаје да уколико било ко сматра да је дискриминисан, да није једнак пред законом, увијек може поднијети пријаву против особе која крши прописане мјере и на основу Закона о слободи приступа информацијама тражити информације од надлежног органа да ли је поступио по пријави или не. 

Али на крају се оставља питање колико је људи уопште спремно тражити своје право на слободу?
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.