На село дошао са пет КМ у джепу, данас један од највећих фармера

Кренуо је од ничега, радио и себи и народу у околини како би успио проширити своју фарму у брдовитом селу Смољ

Anadolija / 07. март 2020

Прије двадесетак година Мухарем Рамовић је у село Смољ код Горажда дошао са једном фрезом, коју је раније купио, и неколико кованица у джепу. Данас је власник једног од највећих стада оваца у југоисточној Босни, те објеката и механизације у коју је уложио стотињак хиљада марака. Тежак посао сточара најтежи је када се тек почиње.

"Морао сам чекати годину дана, да се напатим, да узмем са стоке и да купим косилицу. Нисам смио кредита, не знам ја хоћу ли то моћи радити", прича Рамовић за Анадолу Агенцy.

Кренуо је од ничега, радио и себи и народу у околини како би успио проширити своју фарму у брдовитом селу Смољ, двадесетак километара од Горажда.

„Хвала и народу. И народу сам радио с мотокултиватором, да зарадим. Вјерујте да ми је бивало, тек кад сам ово радио, 20 или 30 марака само да зарадим, да могу струју платити. Искључиће ти струју и шта онда", присјећа се Мухарем својих почетака.

Мукотрпан пут

Стотине литара проливеног зноја, напорним радом испуњених дана и непроспаваних ноћи било је потребно да постане један од највећих узгајивача оваца у овом дијелу државе. Његово стадо тренутно броји око 400 грла, а посао, упркос механизацији и бољим условима, једнако тежак.

"То је мукотрпан пут до тога доћи. Ту требаш даноноћно да радиш. У мене се не зна ни дан ни ноћ. Ево, сад, овај фебруар, кад су се овце јагњиле, у пола пет ујутро сам знао да легнем. Читав мјесец, сад сам можда 5-6 кила 'слетио'. Каже шта си помрш'о. Од сна. Не можеш ти пустити. Ојагњи се пет, док се вратиш још једна, двије, пет... по 10-15 за ноћ. Хај' то пусти, или кад је мраз, да угине", објашњава Мухарем Рамовић.

Na selo došao sa pet KM u džepu, danas jedan od najvećih farmera u Goraždu

Извор: Анадолија

Na selo došao sa pet KM u džepu, danas jedan od najvećih farmera u Goraždu

Извор: Анадолија

Na selo došao sa pet KM u džepu, danas jedan od najvećih farmera u Goraždu

Извор: Анадолија

 

Некада је до Смоља долазио и аутобус како би дјеца стигла у школу у Беричу, која је тада имала око 600 ученика. Данас у Беричу наставу похађа тридесетак ђака, а Мухаремов син Недим једини долази из Смоља. Кћерка Нејра студира у Сарајеву. Села, која су и током рата била слободна и остала неспаљена, постепено остају празна, јер старији умиру, а млађи одлазе у градове.

"Ово је тежак пос'о. Ја све дјетету апелујем. Све сам му сад машине постиг'о, набавио сам два трактора велика по 45 коња, балирке, све сам набавио, али вјерујеш ли да више губиш вољу. Да сам био ове воље, радије бих се убио него ово радио. Сад дјетету све говорим да ово не би", искрен је овај вриједни човјек.

Од посла пољопривредника и сточара тежи је само амбијент у држави у којој се нерад награђује. Мухарем је захвалан на подстицајима, иако касне, добро дођу, али је незадовољан због процедура, јер би за праћење јавних огласа и достављање тражене документације морао оставити своје стадо и вријеме проводити у граду.

Рад данас није на цијени

„Данас је боље бити крај школе у Беричу, примјера ради. Чекати само кад ће шта бити и само лови. Кад код мене вук поломи 20 оваца, мени се одобри 500 или 200 марака, а овај добије 500, изравњ'о га са мном, што лежи. Одмах ти губиш вољу. Ја кажем да је данас боли нерад него рад. Некад сам био за рад, али нерад је бољи, боље пролази. Правих леђа, а више добије нег' ја", додаје Рамовић.

Бројне нелогичности у систему повремено му изазивају хују, али у суштини је задовољан резултатима које је постигао. Све што произведе, без проблема прода, изградио је кућу и у Сарајеву, дјеци створио услове које он није имао.

"Забогатио и јесам чим сам мог'о од својих средстава. Нисам никад кредита марке диг'о. Од својих средстава уз'о два велика трактора, балирку, преко 100.000 сам у механизацију уложио. Можете снимити да видите, што кажу – ако лаже коза, не лаже рог. Објекте, да и не причам. У глобалу је то можда око 200.000 марака да сам овдје уложио. Кућу сам у Сарајеву правио, паралелно. Направио сам све, увео и гријање дјеци. Бабо ми је био у Њемачкој, а ја нисам им'о ни гријање, ни ово, ни оно, а све сам одрадио. Им'о сам и ја, кад су дјеца жељела кришку, ја сам им'о канту 'еурокрема', захваљујем ја и оцу, али у Њемачкој је био, а ја нисам им'о услове к'о што моји сад имају", рекао нам је Мухарем Рамовић.

На фарми Рамовића пуно је послова у које морају бити укључени сви, па су супруга Джемила и дјеца Нејра и Недим највећа Мухаремова подршка. Планове је испунио, па би данас могао живјети и са много мањим стадом оваца, али навике се тешко мијењају. О одустајању не размишља, јер живот у граду није му превише занимљив, а све и када би одлучио тако, стоку, машине и осталу имовину ни за годину дана не би могао продати.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.