Мјесто у БиХ које пркоси статистици, данас више становика него прије рата

Више од два десетљећа након рата у Босни и Херцеговини, многа су мјеста пуста. Куће су неријетко обновљене, али недостаје оног најважнијег, људи. Међутим, то није случај са селом Каменица које се налази недалеко од Теслића.

Anadolija / 22. јул 2019

Обновљене куће, обрађене њиве, израсло воће, поврће, пшеница, дјечија граја, све је то дијелом овог мјеста. Сулејман Витлић, 82-годишњи Каменичанин, евоцирао је своја сјећања на вријеме прије рата.

"Памтим када је само један човјек радио у предузећу, Исо Дурмишевић, он је радио на Кречани, и више никога не знам да је био упослен у неком предузећу", рекао је Витлић, додавши како су се људи овдје најчешће бавили пољопривредом. Сијали су кукуруз, пшеницу и шта год је пољопривреда могла донијети, они су сијали. И ко је посијао, тај је и имао, а ко није, тај се патио.

Витлић је казао како је то био јако лијеп живот. Радио је у Србији, у Суботици и Новом Саду, али и у Словенији. Но, вихор рата је прекинуо све. Каменица је остала пуста ’92. Каменичани су отишли тражити боље дане у опћинама Маглај и Жепче. Иза себе су оставили куће, имања, сву имовину. Само оно што су у двјема рукама могли понијети, понијели су из Каменице.

"Становништво је избјегло у касну јесен 1992. године. Отишли смо у Копице (опћина Маглај), Домислицу (опћина Маглај), Нови Шехер (опћина Маглај), Доњу Голубињу (опћина Жепче). С породицом сам избјегао у Д. Голубињу, а радио сам око цивилне заштите у Шехеру", истакао је Витлић за Анадолу Агенцy (АА).

 

Године 1999., четири године након рата, Каменичани су се вратили у своје село. А он је био уз њих. Раме уз раме. Наиме, Витлић је 15 година био дијелом мјесне заједнице Каменица, било као члан било као предсједник.

"Народ је исказао жељу да се врати на своја огњишта. Када смо аутобусом први пут дошли, људи су повикали: 'Сулејмане, овдје се боље дише!' Тада смо видјели да су све наше куће попаљене. Све је било покрадено“, присјетио се Витлић тешких, али и емотивних животних тренутака, настављајући како нису могли ноћити у својим домовима, него су сви заједно преноћили у мјесту гдје је данас амбуланта. С њима је дошла и донација која је послужила за покривање амбуланте, али и 17 кревета у којима су преспавали.

Каменичани не заборављају своје родно мјесто. Градити живот ван Каменице нису ни могли ни жељели.

"Људи се овдје враћају јер им је квалитетнији зрак, боље им је дисати. Кажу многи како се овдје боље дише, и зато се враћају на своја огњишта. Изразили су жеље, и оне су се оствариле", с радошћу је истакао Витлић.

Халид Халиловић је недавно дошао у Каменицу у својству имама овог джемата. Ту је већ 8 мјесеци, а раније је био имам у једном цазинском джемату. С обзиром на то да су дјеца она на којима свијет и почива и остаје, Халиловић истиче задовољство у вези с њиховим односом према джамији и мектебу.

"Мектебска настава у джемату Каменица, најактивнијем джемату у Теслићу, на високом је нивоу. Највише дјеце похађа мектебску наставу управо у овом джемату, њих око 145. Такођер је важно да су редовни у доласку", рекао је Халиловић у разговору с новинарком Анадолу Агенцy (АА)

Босну и Херцеговину данас све више погађа одлазак младих из земље, док у Каменици то и не представља алармантну ситуацију. Иако има Каменичана који су кренули за бољим животом ван домовине, њихове породице су остале ту. Тако да се и они чешће враћају.

"Могу узети парадигму Крајине и Теслића, а посебно Каменице. Знамо да је у Крајини заступљен масовни одлазак, док овдје та масовност није умногоме изражена. Млађи иду за бољим животом, одлазак јест присутан, али није масован као у другим крајевима Босне и Херцеговине", казао је Халиловић.

Однос Бошњака и Срба у Теслићу је, како је рекао Халиловић, на задовољавајућем нивоу.

"Дискриминација није присутна у израженој мјери. У подручној Основној школи 'Доситеј Обрадовић' имамо три учитеља Бошњака, такођер имамо једног младића који ради у Опћини Теслић. Наиме, онај који је стручан, засигурно ће и добити посао", појаснио је Халиловић.

Исмет Хајдаревић је већ 17 година упослен као учитељ у подручној Основној школи 'Доситеј Обрадовић' у Каменици. Рођени Каменичанин није желио отићи из свог мјеста, остао је да своје знање преноси на млађи нараштај.

"Наша школа броји око 150 ученика, то је подручна школа. У централној школи имамо 200 ученика, тако да отприлике 350 ученика похађа Основну школу 'Доситеј Обрадовић'", појаснио је Хајдаревић, додавши како су приликом отварања школе, 2001. године, радили према Наставном плану и програму РС-а, али са два часа седмично босанског језика уз три часа српског језика. Послије годину и по је умјесто српског језика остао само босански. И тако је било до 2014-2015. године, да би потом преузели Наставни план и програм Средњобосанског кантона.

"Међутим, данас се језик не зове нити босански нити српски него језик бошњачког народа", рекао је Хајдаревић, појаснивши како ученици, уствари, уче босански језик, али се он тако не зове на папиру.

Хајдаревић је истакао како су као подручна школа имали пуну подршку директора и када је у питању изучавање властитог језика и када је у питању доношење плана и програма из Федерације БиХ. Наиме, дискриминације нема.

"Што се мене лично тиче, нисам осјетио дискриминацију. Овдје је досад увијек била сарадња и с директорима и с колегама. Стога се надам да ће тако и остати", с надом је подвукао Хајдаревић.

Каменица има више од десет извора питке воде. Вода је снага, моћ, храброст. Она је и упорност. А снага овог повратничког мјеста су граја и смијех дјеце који се друже, играју, смију, која се радују. Иза нас су остали ведрина, осмијеси, радост. И људи који воле своју Каменицу. И оно најважније, живот.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.