Мисионарке љубави у Бањалуци: Дневно дијеле 70 оброка и помажу сиромашнима и болеснима

Онда када је најтеже, људи покажу своје право лице. Оне су показале доброту, емпатију и спремност да помогну, у овом времену препуном изазова. Дружба сестара "Мисионарке љубави" свакодневно се боре за добро у овом свијету.

Sara Velaga / 12. новембар 2019

foto: BUKA

Дружбу је утемељила блажена Мајка Терезија, која је позната по многобројним добрим дијелима, помагању сиромашнима, дјеци, али и свима који су у потреби. Године 1950. Света Столица одобрила је службено оснивање заједнице Мисионарки љубави, које већ од тада служе као синоним за борбу доброг у овом свијету. Гдје год је живот у опасности, егзистенција угрожена, а помоћ неопходна, сестре Мајке Терезије спремно помажу и шире поруку мира и доброте у времену у којем баш тога и недостаје. 

На позив бањалучког бискупа Фрање Комарице, у Бањалуку су дошле 2005. године, а све до сада неисрцпно и непрестано раде на свом задатку. Да помогну и нама да будемо бољи и окренемо се око себе и видимо оне којима је помоћ потребна. 

У разговору за БУКУ поглаварица у сестарској кући у Бањалуци, с. Марија- Анђела осврнула се на свој рад од прије двадесет година, када је ушла у заједницу, па све до данас. Родом је из Сарајева, а била је у мисијама у Африци, Кенији, Борундији, Шри Ланки, а од јануара ове године налази се у Бањалуци.

"Богу сам захвална на сваком дану који сам провела у његовој служби.  И ово је посебан благослов да ме овдје опет позвао у БиХ. Сад имам одговорност да се бавим овом заједницом. На неки начин служимо сиромахе, јер у овом тренутку налазе се у тешкој ситуацији. Немају најпотребније ствари тренутно."

Осим сестара у Бањалуци, двије сестре раде у Бихаћу са мигрантима, за које се и одавде спрема помоћ у виду одјеће и других потребних ствари. 

С. Марија-Анђела истиче како су присутне у свим дијеловима свијета, гдје имају око 700 кућа и чак 5000 сестара из готово свих земаља свијета. 

У бањалучкој кући, осим ње, налазе се сестре из Пољске, Нигерије, Индије. Већ при самом доласку у Бањалуку, увидјеле су потребу за дјеловањем, те су прихватиле три мушкарца, који су живјели напољу. Сада их је око 11 у њиховој кући и постали су њихови штићеници. Већином су то мушкарци који нису имали кров над главом или породицу, а неки од њих су и са озбиљним здравственим проблемима.

Ипак, оне не губе наду у помоћ истима, те свакодневно укључују и њих у процес помоћи и припреме оброка и активности. Сваки дан ове сестре дијеле оброке за 70 корисника, али и обилазе људе. Некада им, како наводи С. Марија-Анђела, чисте чак и станове, помажу болеснима. А све са истим циљем. Да им докажу да нису сами.

"Настојимо рећи свијету да нас Бог није оставио. Да се брине за нас. Да нас воли и да увијек има помоћ у невољи и да знају да нису сами. Да могу наћи некога ко ће их саслушати и ко ће подијелити с њима њихову бол."

Кроз све ове године служења, настојала је помоћи људима и кроз разговор, лијепу ријеч, али је данас свјесна да су и они њој помогли.

"Сви ти људи којима ја покушавам помоћи, уствари помажу мени. Ја сам се више обогатила, јер сам ушла у многе приче, животне ситуације и осјећам да су они мени више помогли него ја њима."

Након што им се људи обрате, оне одлазе видјети њихову ситуацију, како они заправо живе. Тада процијене да ли им могу помоћи оне или нека друга установа, као што је  Црвени крст. Број се увијек мијења, али им, како додаје С. Марија-Анђела, никада ништа не фали.

"За сва наша доброчинства не примамо никаква примања, него живимо од донација које добри људи дају. Никад није фалило. Увијек се нађе још један тањир јухе, још један хљеб."

О мисијама у свијету и овој у БиХ, говори како су људи суштински свуда исти и имају једнаке потребе.

"Сви ми имамо потребу да имамо своје достојанство као особа, као људи, и свима нама треба поштивање. Да једни у другима видимо то достојанство. Мислила сам да ће ми бити теже када сам долазила овдје. Да сам навикла на неку другу средину, али када сам дошла овдје, схватила сам да је у суштини исто. Да су људи свугдје потребни да помогну.  Можда не на исти начин. У Африци је заиста више потребна материјална помоћ, јер људи немају  најосновније. Овдје је живот мало бољи, али ипак има самоће. Неки људи живе одбачени. А моја је мисија да препознам како им могу помоћи и да будем ту гдје јесам."

Скромно додаје како немају велике планове и како такве ни не треба имати. Живе дан за дан и свакога дана откривају нове могућности како да другима помогну.

"Мајка Терезија је увијек говорила: ¨Планови су за сутра, а човјек је сад ту.¨ Покушавамо видјети потребу у овом тренутку. Ако некоме нешто треба сад, излазимо му у сусрет. Тренутно прикупљамо одјећу за Бихаћ. Увијек прихватимо шта год људи донесу", рекла је С. Марија-Анђела.

Иако некада човјека превлада осјећај да је недовољан и да његова помоћ не може довољно значити, она додаје како то не треба бити изговор да се не уради ништа. 

"Ако не могу помоћи сто људи, могу помоћи једном. И боље тај један, него да кажем не могу и то је то. У Бихаћу је потребно много људи. Те двије сестре не могу стићи свугдје. Али кад год одем у Бихаћ и видим њих двије како им помажу, ја видим да је то једна кап у оцеану, која је јако важна. И то је Мајка Терезија увијек говорила, да је њен рад управо као та кап. Али без те капи, оцеан би био мањи за једну кап."

Свој рад не мјери неким резултатом. Увјерена је да је највеће признање и огледало рада сусрет са једним човјеком, којем може помоћи. Тако додаје да не треба мислити о великим пројектима и обесхрабривати се ако се не могу реализовати. Потребно је сасвим мало да се направи много.

"Исус је рекао, био сам гладан и дали сте ми да једем. Био сам жедан, дали сте ми да пијем. Био сам странац и примили сте ме. И то је суштина. Мајка Терезија је увијек говорила да љубав почиње код куће, да не мислимо на Африку, Азију, ако се код куће наши најближи осјећају одбачено, остављено. Најбоље је почети од те породице да се нико не осјети одбаченим. Да родитељи имају времена за дјецу, да се разговора, да буде више односа међу људима", поручује с. Марија-Анђела.

Додаје како је сасвим довољно окренути се око себе и помоћи људима којима у том тренутку помоћ треба. А управо сада, то су мигранти. О њима говори како се људи понашају према њима лоше, јер их гледају као колектив. Не разумију их и гледају их као потенцијалну опасност, а све то произилази из незнања и страха од непознатог.

"С друге стране, кад се дође и разговара индивидуално с њима, види се да сваки од њих има своју причу. Да је сваки од њих брат некога, да има своју мајку. Да долази из неке ситуације која је нама страна. Можда кад бисмо чули све то кроз шта он пролази, не бисмо ни вјеровали.  Увијек их гледам на тај начин. Не као неку групу. Не као колектив, него као појединце којима се може и треба прићи понаособ и видјети шта им треба", закључује с. Марија-Анђела.

За крај наводи како је у овим тренуцима свима тешко. И сви се сусрећемо са проблемима. Али то није разлог да не пружимо руку, дамо осмијех или упутимо лијепу ријеч свакога дана некоме. 

"Ништа велико. Само то да се види да смо једнаки и да сви припадамо том заједништву. Да смо сви људи. Сви имамо своје приче, сви имамо своју прошлост. И сви гледамо ка некој бољој будућности", поручује с. Марија-Анђела.

И баш приликом самог разговора, могли смо се увјерити у то, док се припремао оброк за оне који пристижу, а којима он значи. Некоме је то тањир супе, некоме топла јакна, али сасвим сигурно је да свако од нас има нешто што некоме од њих треба. И да то може дати. У времену када се готово ништа добро не даје.
 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.