Миљенко Јерговић: Петер Хандке-Правда за писца

На крају, тко је више изгубио: Хандке или они који су одлучили да више не читају Хандкеа, да га не би морали цијенити? Он није изгубио ништа, осим што је написао пет лоших књига, недостојних свога талента, али и свога свјетоназора и осамљености.

Miljenko Jergović / 11. октобар 2019

Исте се књиге нису двапут преводиле па су неки писци превођењем постајали хрватски, неки су постајали српски. Захваљујући прије свих Иси Великановићу Чехов је хрватски писац. Достојевски је, опет, српски писац, као, рецимо, и Тхомас Манн. И данас, тридесетак година касније, овај читатељ неће радо читати Чехова на српској екавици, нити ће вјеровати Достојевском на хрватској ијекавици.

Петер Хандке све је до рата био хрватски писац. Крајем шездесетих у Загребу су превођени, а затим и извођени његови драмски комади. Хандкеове романе објављивали су Аугуст Цесарец, Младост и Знање, али не у едицији Хит, кроз коју је Златко Црнковић пројектирао југославенске бестселере, него у скрајнуој библиотеци Итд, са цртежом на жутим корицама. У библиотеци Знаци, код тада авангардног ЦеКаДе-а, 1979. објављена је књига Хандкеових одабраних пјесама, под насловом “Живјети без поезије”, коју ће читатељ памтити по њеном другом наслову, који је издавач, на жалост, избјегао: “Унутрашњи свијет вањског свијета унутрашњег свијета”. Осим што је у том наслову садржана његова прозно-пјесничка поетика, књига ће одиграти и важну улогу у формирању југославенских књижевних нараштаја током осамдесетих, а тај ће се утјецај протегнути и на времена када овај писац у деведесетима изађе на зао глас. Посредно, Хандке ће утјецати и на оне који га не буду читали.

Рођен 6. просинца 1942. у Гриффену, у Корушкој, у кући свога словенској дједа Грегора Сивеца, као изванбрачни син њемачкога војника Ерицха Сцхöнеманна, Хандке је тек као осамнаестогодишњак сазнао тко му је отац. Мајка Марија се прије његова рођења удала за Адолфа Бруну Хандкеа, берлинскога возача трамваја. Живјели су у Источном Берлину, па се пред Хандкеов полазак у школу вратили у Гриффен. Живе од социјалне помоћи, очух је алкохоличар, обитељски насилник. Вршњаци дјечака не прихваћају, јер говори с берлинским нагласком…

Околности одрастања одређују и писце, али ријетко којег као Хандкеа. Од свога дјетињства он је начинио и своју поетику, и своју политику. На крају је као славни писац, један од највећих живих еуропских и свјетских писаца, допустио да га околности одрастања заробе, осаме и супротставе скоро цјелокупној друштвеној и књижевној елити. Након што је 1996. подржао међународно изолирану Србију, објавивши есеј “Једно зимско путовање према Дунаву, Сави, Морави и Дрини – или правда за Србију”, а након тога и још четири књиге с истом интенцијом, Хандке је остао озлоглашен и осамљен као ниједан други писац и интелектуалац (а било је таквих, од Харолда Пинтера до Гyöргyа Конрáда…) који су се деведесетих знали у неком тренутку заложити за српску ствар. На крају, не само Балканци, него и Еуропљани престају водити рачуна о свему другом што је Петер Хандке написао, и за рачун политичког ексцентрика и провокатора готово сасвим ликвидирају великог писца. Прошле јесени, када је у Норвешкој добио Ибсенову награду за своје животно дјело у жанру драмскога текста, скандал се поновио. Норвешка и Еуропа пригодно су се сјетили Сребренице и Сарајева, а само ријетки одважили су се бранити принцип по којему је највећа еуропска награда за драматичаре додијељена једноме од најважнијих еуропских драматичара. (који притом није написао ниједан драмски текст у којему би величао Караджића, Милошевића, Србе…)

Чиме је Петер Хандке толико разгњевио људе да га се по злу сјете и након што су свим другим опростили? Тиме што је устрајао, није се утишао након првих скандала, него је тврдоглаво наставио по своме, уживајући у томе што је издвојен и друкчији, у томе што је одбачен. Ишћући правду за Србију искао је правду за оног дјечарца из најмрачније корушке вукојебине, који је, ето, говорио берлинским нагласком, у та рана послијератна времена, када су Аустријанци да би се узразликовали свој језик називали – аустријским. Очито му је било више стало до те рано доживљене увреде него до све будуће књижевне славе, укључујући и Нобелову награду коју би сигурно добио да се није инатио.

На крају, тко је више изгубио: Хандке или они који су одлучили да више не читају Хандкеа, да га не би морали цијенити? Он није изгубио ништа, осим што је написао пет лоших књига, недостојних свога талента, али и свога свјетоназора и осамљености. Они који га називају фашистом нису у праву, премда је Хандке, тражећи добро у Милошевићу и Караджићу, подржавао српске фашисте. Чинио је то из несмотрености и незнања: тражио је у Србима своју дјетињу метафору, умјесто да у њима гледа људе који су као и сви други људи. Па су, између осталога, и склони фашизму. Али та погрешка у расуђивању није таква да бисмо Петера Хандкеа сматрали фашистом.

Једна од најфасцинантнијих његових књига – она која је на овог читатеља, можда, и најснажније утјецала – је и прва преведена у Србији а не у Хрватској, и носи наслов “Ужас празнине”. Објављена код Дечијих новина из Горњег Милановца, у пријеводу Жарка Радаковића, књига се, заправо, требала звати “Безжељна несрећа” (њемачки наслов је “Wунсцхлосес Унглüцк”), али издавачу је очито требао наслов ближи нашем језику.

Роман говори о самоубојству мајке Марије (убила се 19. студеног 1971.), а довршен је седам тједана након њене смрти. Била је кућна помоћница, собарица, кухарица. Живјела је тешко. Страшно је било родити копиле у католичкој вукојебини. Нашла пијанца с којим ће “озаконити” туђе дијете. Њему је родила кћер. Али ништа се тиме не поправља. Замрзит ће дјецу јер је подсјећају на њега. Пред крај живота зближава се са сином, а онда се убије. И њему на души оставља свој гроб. “Безжељна несрећа” је тај гроб, таква књига. Овај ју је читатељ читао само једном, 1985. или 1986, и од тада је има уза се, у градовима и становима у којима живи, али је не отвара. Док сам писао “Маму Ионесцо”, један од романа књиге “Род”, на уму ми је била Хандкеова књига, или оно што је од ње остало у сјећању. Нисам је поново хтио читати, јер бих тако реметио ствари.

Петер Хандке цијелог је живота окренут југу, својој словенској домовини и јужнославенским земљама у којима је налазио тачке идентификације и о којима је много писао. У његовој књижевности двије су земљописне чежње: Америка и Југославија. Године 2005. у Салзбургу и Бечу, мимо великих издавачких кућа и масовне читатељске публике, објавио је књигу под насловом “Гестерн унтерwегс”, која је двије године касније, у пријеводу, на ћирилици објављена код Српске књижевне задруге у Београду, под насловом “Јуче, на путу”. Преводилац је Златко Красни.

То је посљедња Хандкеова предратна књига, сачињена од путних записа, “од новембра 1987. до јула 1990.” Путовао је, возио се аутобусима, пјешачио, летио широм Еуропе, али најприје по Југославији, од Словеније, Далмације и отока, све до Македоније и Охридскога језера. Било је то, показат ће се, његово опроштајно пјешачење и путовање по сањаној земљи. Записи су у правилу кратки, интроспективни и сликовити, досљедни унутрашњи свијет вањскога свијета унутрашњег свијета. Тако: “Синоћ: ништа више, само жар угља доле, у посуди за печење кестена, и шум мора (лука Сплит)” Тако: “Сцена крунисања у цркви у Трогиру, јуче: Христос који с одсдтојања, једним покретом, крунише своју мајку, она која се зато јако нагиње напред, обоје као деца која се играју (бочни ренесансни олтар) Тако: “Лепота једног места, једног предела састоји се, најпре, у томе што сам га, то место, уопште пронашао (црквица Свете Тројице, код Сплита, на ничијој земљи, поред гомила песка, приколица за становање, баште са поврћем, иза којих је ‘Хајдуков’ стадион)” Записи у књизи немају тачку на крају. Отворени су као да ће се наставити, нешто ће изникнути из њих. И још овај запис: “Бедеми Дубровника: каква лепа препрека у поређењу с данашњим препрекама” Ова би реченица лијепо стајала као мото покушаја да се данас разговара о Петеру Хандкеу као о великом писцу, непроцјењивом за своје стварне читатеље. Ружне су данашње препреке, али је шутња ружнија.

Занимљиво би било покушати написати есеј како је Петер Хандке од загребачкога постао београдски писац, и што та промјена значи. У том есеју не би смјело бити мјеста Милошевићу и “правди за Србију”, јер би био занимљив само без тога. Прича је занимљива и када је жива. Најживља је док говори о смрти.

 

миљенко јерговић 28. 03. 2015.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.