Медији покренули линч против легалног усељеника у БиХ, угрозили његов посао и личну безбједност

Објављене неистине мобилисале су локално становништво, хушкајући га на обрачун са наводним "илегалним власницима кафића". И као да један чланак није нанио већ довољно штете, услиједило је неколико још опаснијих текстова.

Milica Plavšić / 15. август 2020

 

У Дневном Авазу јуче је објављено неколико текстова у којима су најгрубље прекршена најмање два основна правила новинарства – провјерити информацију прије објаве и саслушати и другу страну. У тексту “Мигранти на Илиджи илегално отворили кафић: Пијанчења, тучњаве и дрогирања несношљиви за становнике”, изнесено је низ непровјерених информација и упитних изјава трећих лица, без иједне назнаке да су покушали доћи до изјаве најрелевантнијег саговорника – правог власника кафића о којем је у тексту ријеч. Након тога, непровјерене информације наставили су преносити чак и јавни сервиси, које грађани плаћају да их истинито и објективно информишу.

Новинари су, кршењем кодекса своје професије, довели у опасност живот једног човјека и његове породице. Објављене неистине мобилисале су локално становништво, хушкајући га на обрачун са наводним "илегалним власницима кафића". И као да један чланак није нанио већ довољно штете, услиједило је неколико још опаснијих текстова, у којима се наставља са непровјереним тврдњама и даје простор отвореним позивима на линч.

До краја дана, грађани Илидже, предвођени власницима сусједних угоститељских објеката, покренули су петицију и најавили протесте због наводних "туча и опијања" у поменутом кафићу, а Кантонална инспекција уз подршку МУП-а промптно је реаговала на писање медија и изашла на терен да “изврши санитетски и тржишни надзор у објекту, односно да га запечати”. 

Је ли могуће да се ни колеге из медија, ни полиција, ни инспекција, ни једном нису досјетиле да је свако невин док му се не докаже кривица и да би било, не само људски и праведно, већ је то и законска обавеза, пружити човјеку прилику да се одбрани? Није тешко доћи до података о власнику неког угоститељског објекта, ако вам је познат и његов назив и адреса. 

Ми смо дошли до Ахмеда и дали му прилику да исприча своју страну приче. У разговору за наш портал, он прича о томе шта се заправо дешава на аутобуској станици у Илиджи, о готово свакодневним полицијским рацијама и инспекцијским контролама, а због јучерашњих догађаја забринут је, не само за свој посао, већ и за своју безбједност.  Надамо се да ће његова страна приче спријечити да говор мржње, који су медији јуче неодговорно ширили, ескалира у нешто много горе. 

Ахмед у Босни и Херцеговини живи од 2018. године. Дозволу за боравак добио је преко Службе за странце, а у нашу земљу дошао је да би живио са члановима своје породице који су рођене Сарајлије. 

“Ту сам одлучио да живим и радим. Покушавао сам да нађем посао током ове двије године. Куцао сам на сва врата. По струци сам машински техничар, па сам прво тражио посао у струци, посао аутомеханичара, али нису хтјели ни да разговарају са мном. Кажу да имају лоше искуство са људима који долазе из ‘мојих земаља’. Ја долазим из Туниса. Увијек нађу неки разлог. Неко је културан, па каже ‘имамо језичку баријеру’, што је истина, још нисам добро савладао босански језик. Неко ми отворено каже ‘ми не желимо такву радну снагу’, прича нам Ахмед о свом животу у БиХ и безуспјешном трагању за послом у протекле двије године. 

Са Ахмедом разговарамо уз помоћ преводиоца, а на нас оставља утисак поносног младог човјека, који жели да ради како би својој породици обезбиједио егзистенцију. Константна одбијања и ружна искуства у потрази за послом бацала су га у очај. Куцао је на сва могућа врата и био спреман да ради послове које нико не жели.

“Онда сам схватио да мени у БиХ нико неће дати посао, поготово зато што га нема ни за држављане БиХ, а камоли за неке људе који долазе са стране. И то разумијем, али ја сам рекао ‘дајте ми посао који не жели нико други да ради’. Нисам добио ни тај посао. И онда сам одлучио да покренем неки приватни бизнис.” 

Пошто је у својој земљи радио у угоститељским објектима, помислио је да би могао отворити кафић

“Нашао сам пословни простор на аутобуској станици. Сматрао сам да је то фреквентна локација и да би људи који туда пролазе ту долазили на кафу. Нисам мислио да ће моји клијенти бити углавном мигранти, ја сам заиста желио да радим са локалним становништвом. Међутим, када сам отворио кафић, првих неколико дана улазили су разни људи, али када виде Арапа за шанком, они се само врате. Уђу, виде мене и без поздрава изађу. Не желе да попију кафу коју ћу им ја послужити.” 

Ускоро се, каже, на станици проширила вијест да неко из Туниса ту држи кафић, тако да су сви Мароканци, Алжирци, Тунижани, млади Арапи, мигранти, почели да долазе ту на кафу. 

“Кафић је отворен за све клијенте који то желе, али група која се ту нашла, ја их нисам избацивао, јер мимо њих ја заиста немам других клијената. Одмах сам им дао до знања јасна правила понашања. Полиција обилази станицу сваки дан и желим легално да послујем. Нема алкохола, јер мигранти су свакако пуни фрустрација, то су млади момци од којих неки путују годинама, који су свашта претрпјели, који су под психичким тензијама… Ја знам да, ако се на све то дода алкохол, да ће то бити катастрофа, а то свакако није у складу са нашом религијом. Тако да се овдје послужује кафа, чај и сокови.” 

Кафић апсолутно послује у складу са законима Босне и Херцеговине, увјерава нас Ахмед, али полицијске рације и честе инспекције финансијски су у потпуности исцрпиле његов посао.  

“Све порезе, све обавезе према држави смо уредно плаћали. Откад сам почео ту да радим у фебруару, већ у марту је дошла инспекција, која ми је написала казну. Рекли су да је усмјерена инспекција у питању, што значи да ме неко пријавио. Ја сам замолио да ми прочитају, иако су наравно штитили свој извор, шта ми се ставља на терет. Инспекторка ми је прочитала сљедеће: наводно је та особа ушла у кафић, тражила кафу и сок, ја наводно нисам дао рачун и он је рекао ‘ја желим рачун за ово’, а ја сам наводно одговорио ‘нећеш добити рачун за ово, ово није Босна и Херцеговина, ово је Тунис, овдје владају закони Туниса, а не БиХ’. Ја сам ово чуо преко преводиоца, ја босански језик јако слабо говорим, тако да ја то нисам ни могао да изговорим, а и не мислим тако. Када сам дошао у Босну и Херцеговину, ја сам прихватио да поштујем законе и да послујем у складу са законом, јер је то једини начин да опстанем.” 

Затварање кафића током првих мјесеци пандемије и високе казне које је морао платити довеле су га на ивицу егзистенције.  

“Прије избијања пандемије, сваки дан су ми слали инспекцију. Добио сам једну казну од 3.5 хиљаде марака, па су кафићи били затворени на 2.5 мјесеца због пандемије. Након тога сам у року од 2 дана добио још једну казну по истом основу од стране инспекције, у износу од 3.5. хиљаде марака. Све те казне и трошкови далеко премашују било какав профит, мој кафић је на рубу пропасти, али с обзиром да 2.5. године нисам могао наћи никакав посао, ја се борим да овај посао опстане док не нађем неко друго рјешење за себе и своју породицу коју храним.” 

На све то, јучерашње објаве у којима се износи низ неистина о његовом кафићу јако су га узнемириле и забринуле.

“Јуче је објављен чланак у локалним медијима који ме је шокирао, како су мигранти илегално отворили кафић у Сарајеву. Ту се наводи да је то мјесто гдје људи пију алкохол, дрогирају се, изазивају туче. Ни једна од ових ствари које су наведене није истинита. Прије свега, нису мене контактирали као другу страну. Не знам како би кафић на једном аутобуском терминалу могао бити илегалан, ако већ полиција долази сваки дан као што наводе у чланку. Ви морате имати уредне папире, уредну дозволу за боравак, рјешење од суда да имате право на рад, рјешење из Општине… Сву потребну документацију посједујем и она је уредно окачена у кафићу, као и застава Босне и Херцеговине, а не никако Туниса. Што је опет у складу са законом.“

Поновио нам је да се у његовом кафићу алкохол не служи, нити је допуштен боравак гостима који су под утицајем алкохола. 

“То није у складу са мојом религијом, нити желим да служим алкохол, то никад није било дио моје пословне идеје. Имали смо групу од 20 специјалних полицајаца, који су дошли по дојави и претресли кафић  и све и једног клијента. Све је уредно снимљено видео надзором, они апсолутно ништа нису нашли. Ја не дозвољавам гостима који су у припитом стању или примијетим да су можда узимали неке наркотике да бораве у кафићу, избацим их. Међутим, ја не могу да претресам сваког госта, ја не знам да ли то раде други угоститељи, мислим да не раде.” 

Туче се, каже Ахмед, дешавају на аутобуској станици, не само између младих Арапа, већ и између Пакистанаца, Афганистанаца и других миграната из разних крајева свијета. 

“Ја их не познајем, они говоре друге језике. Долазе на аутобуску станицу из имиграционог центра Ушивак. Аутобус их довози до те аутобуске станице, они ту просе, неки и краду, неки се међусобно обрачунавају, туку, али ја нисам одговоран за то, ја немам никакве везе са њима. Ако неко од њих дође да попије кафу, ја ћу им продати кафу, као што ће им пекари продати своје производе, ћевабджиница продати своје производе, људи на улици који продају цигаре ће им продати своју робу. Ако сам ја одговоран за њихово понашање, ја не видим зашто сви ти људи који исто продају своју робу мигрантима не би једнако били одговорни за њихово понашање.”

Каже нам да су га објаве у медијима јако погодиле и да су угрозиле и њега и његову породицу.

“Ради се о великој медијској кући, нико се није потрудио да ме контактира да чује другу страну, објављују непровјерене информације. Не знам како неко може да повјерује да у једном великом граду, главном граду БиХ, на једној аутобуској станици, гдје сваки дан имате полицајце, гдје сваки дан имате инспекторе, неко може да држи илегално кафић. Да могу да сликају мој кафић и да то прође некажњено, да угрозе моју егзистенцију и егзистенцију моје породице, да ми урушавају углед и моју фирму. Ја сам уложио доста новаца у БиХ, платио сам све порезе и обавезе према држави и према радницима које сам имао. Све је уредно плаћено. Ово је моја страна приче, а ја ћу се консултовати и са адвокатима на који начин да заштитим своја људска права, свој посао и своју егзистенцију.”

Шокирало га је да власника кафића којег лично познаје шири неистине о њему и да су му медији дали простор за ширење мржње и позиве на отворени лов на људе.

“Кад се сретнемо, он ме поздравља са ‘гдје си, брате мој’. Не знам како је могао да каже да су кафић отворили илегални имигранти кад ме он познаје и нисмо никад били ни у каквој свађи. Кад сам видио шта пише на Фацебооку и изјављује за медије, шокирао сам се. Не знам шта је разлог, да ли ме сматра конкуренцијом или осјећају мржњу према странцима.”

Да је Ахмедов боравак у земљи легалан и да је фирма регистрована у складу са законима БиХ, потврдила нам је и власница простора у којем се кафић налази.

“Могу да демантујем јучерашње објаве у медијима. Ахмед није илегални мигрант, него човјек са легалним боравком у БиХ. Његов статус је уредан и он има фирму која је регистрована у Суду, па у Општини, гдје је добио дозволу за рад. Нема ништа нелегално, ми смо склопили уговор и овјерили га у Општини”, изјавила је за Буку Разија Лојо Мемић, власница локала на Илиджи. 

Јучерашњи слијед догађаја отвара многа питања. Да ли се ради само о некритичном и површном новинарству које вријеђа интелигенцију просјечног грађанина или о смишљеној кампањи против странаца у Сарајеву? Да ли је то најава да ће се предизборна кампања базирати, између осталог, на причи о “опасним мигрантима који угрожавају локално становништво”, усмјеравајући тако бијес економски осиромашених и огорчених грађана Босне и Херцеговине на једнако несрећне и обесправљене људе? 

Дајте народу хљеба, игара и приче о вањском или унутрашњем непријатељу и брзо ће заборавити властити јарам. Барем смо мало промијенили плочу коју слушамо већ четврт вијека "четници, усташе, балије". Мигрантска земља попут Босне и Херцеговине, која има више држављана ван својих граница него унутар њих, не дозвољава легалном усељенику да поштено заради свој хљеб. Странцима у БиХ ускраћујемо основна људска права, као што су право на живот и рад. Не дамо им да дишу. Политика расизма и ксенофобије се невјероватно добро прима у земљи из које грађани масовно одлазе у потрази за бољим животом. Одсуство разумијевања и емпатије према људима који дијеле исту судбину треба све да нас уплаши и застиди од нас самих. У Босни је на снази душманлук, а не мерхамет. 

 

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.