Масовна бјежанија: Србију напуштају сви, осим политичара

Кад грађани масовно напуштају земљу под владавином најбољих, шта би тек радили да Србијом владају најгори.

Tomislav Marković / 05. октобар 2019

Велика је срећа што у Србији на најодговорнијим функцијама седе људи без мане и страха који непогрешиво детектују кључне проблеме нашег друштва, потом се храбро суочавају с њима и изналазе најбоља решења за опште добро свих грађана.

Ево, на пример, у Народној скупштини Србије, током расправе о амандманима на Предлог закона о изменама и допунама закона о патентима, посланици су повели реч о томе како наши млади научници са својим патентима одлазе у иностранство.

Председница Скупштине Маја Гојковић покушала је да сагледа ову зачкољицу у оквиру шире слике, па је скренула пажњу на акутни проблем масовног одласка младих образованих људи из Србије. Гојковић је прилично кивна на ту одрођену младеж, незахвалну према мајчици Србији која јој је све пружила. А ево и зашто: “Знате ли колико кошта образовање једног доктора, лекара, медицинске струке? Нико о томе не размишља, стално говоримо како људи одлазе и како ми њима баш ништа не пружамо. Ми њима пружамо школовање. Знате ли колико то кошта на западу у тим земљама у које они одлазе?”

Како пооштрити услове одласка

Ето, држава некима даје све, дозволи им да се школују, а они после отаджбини ништа не враћају, већ одлазе у неке друге земље само зато што ће им у њима бити боље и што тамо могу да живе животом достојним човека. Срећом, председница Скупштине је одмах усмерила пажњу колега посланика на решавање проблема. Сад би неко наиван, склон непатриотским дисциплинама као што је логика, помислио да ће Гојковић рећи како ће владајући естаблишмент радити на побољшању пословног окружења, на заштити радничких права и побољшању положаја радника, на реформама које ће створити боље друштво у којем људи желе да живе, на креирању система вредности у којем ће образовање и рад бити на цени – уместо партијске подобности и послушности, да ће владајућа партија попустити челични стисак којим придављује српско друштво, па ће онда и привреда моћи нормално да се развија, што би довела до отварања нових радних места, повећања плата и економског напретка... Дакле, да ће учинити све што је у њиховој моћи како би приволели младе да остану у Србији.

Ништа од тога! Председници Скупштине није ни на крај памети да учини Србију привлачнијим местом за живот, она размишља у сасвим супротном правцу. Ево овако: “Него, да ми размислимо о томе да видимо како и држава може да се заштити”. Има Гојковић и конкретну идеју како да се то изведе: “Наша држава треба да размисли о томе да пооштри услове одласка”.

Које би то конкретне мере држава предузела у пооштравању услова за одлазак на рад у иностранство, Гојковић није прецизирала. Додуше, тешко је замислити како би то изгледало у пракси. Једино ефикасно средство би било доношење закона који би забранио особама са факултетском дипломом да напуштају земљу.

Зашто не слиједити примјер Сјеверне Кореје

Међутим, из Србије не одлазе само грађани са високим образовањем, већ је у току масовни егзодус свих који могу да нађу посао у иностранству - електричара, столара, возача, медицинског особља, водоинсталатера, молера, грађевинских радника, тесара, варилаца…

Дакле, пооштравање мера одласка морало би да обухвати много шире слојеве становништва, а то је могуће извести само затварањем граница. Треба се угледати на срећне, просперитетне државе из којих такорећи нико не одлази. Ево, рецимо, Северна Кореја нема ама баш никаквих проблема са одливом мозгова и радне снаге, зашто Србија не би следила тај светли пример.

Проблем са оваквим решењем је што је мало у колизији са Уставом Србије. Члан 39. Устава је јасан: “Свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати”. Добро, ово право на враћање у Србију слабо ко користи, али због тога оно није ништа мање уставно. Исти члан предвиђа и да се права на слободу кретања и настањивања могу ограничити законом, али само у следећим случајевима - “ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије”.

Једино рјешење је - насиље

На који би се изузетак од правила Гојковић позвала, није нам познато. Кривични поступак свакако отпада, емиграција не утиче на нарушавање реда и мира – онај ко није у земљи свакако не може у њој ништа да наруши, ширење заразних болести није опција (иако напуштање земље поприма размере епидемије), једино јој остаје одбрана Србије, пошто провладини таблоиди ионако сваког дана најављују неки рат, углавном са суседима. 

Сваком с пола мозга је јасно да је идеја о пооштравању услова одласка из Србије не само противуставна, већ и потпуно суманута, али то само показује како наши напредњачки властодршци размишљају. Кад детектују неки прави, горући проблем у друштву, не пада им на памет да га решавају (иако их за то плаћамо, и то преко сваке мере), већ одмах посежу за оним што најбоље умеју – за репресијом, забранама, рестрикцијама, принудом и присилом. Једино решење које радикалски ум може да смисли јесте – насиље.

Деведесетих се то насиље манифестовало као рат са суседним државама, а данас су реформисани радикали много скромнији, па би само да пооштравају услове и ограничавају грађанима слободу кретања. Макар у машти, кад већ не могу своја омиљена решења да спроводе у реалности.

Како да уредимо државу док нам отимају Косово

Није Гојковић тако наивна као што не изгледа, има она објашњење зашто владајућа клика којој припада није у стању да створи нормално друштво у којем би грађани желели да живе. Труде се напредњаци из све снаге, убише се да од Србије направе идеално место за живот, успели би они одавно у томе, али – што би рекла песма – “душмани им не дадоше”.

Наравно, увек је крив неко други, ево Мајиног објашњења за напредњачки неуспех:

“Ми радимо на томе да у овој држави буде много боље. После многобројних мука, па и сада нам није лако и ми смо једина држава у Европи којој неко отима део територије. Када би нас оставили на миру, ми бисмо се посветили само образовању, само науци, посветили бисмо се само повећању плата, да немамо још понеки проблем, да нам у истом моменту када јачамо државу економски, када јачамо државу политички велики део земаља отима део територије.”

Заиста маестрално објашњење, штета што смо га чули бар неколико десетина хиљада пута до сад. Косово већ деценијама свим могућим демагозима на власти служи као вечни изговор за држање Србије у неуређеном стању, за непокретање реформи, за одсуство сваке истинске промене која је овом запарложеном друштву насушно потребна. Сваљивање кривице за сопствена непочинства на друге је омиљена ментална акробација квазипатриотских политичара.

Крмача која прождире свој окот

Маја Гојковић и њена тадашња Српска радикална странка, заједно са Слободаном Милошевићем и СПС-ом, учинили су све што је у њиховој моћи да отерају Косово из Србије, укључујући и масовне ратне злочине и протеривање стотина хиљада Албанаца са Косова. Кад Гојковић ламентира и вапи да нас Запад остави на миру, она заправо мисли да је требало њу и њене политичке саборце оставити на миру 1999. године да лепо сатру Албанце. У том случају, данас би морала да смишља неки други изговор зашто се владајућа каста не посвећује образовању, науци и повећању плата. Вероватно би нашла неког унутрашњег непријатеља на ког би могла да свали кривицу.  

Та лажиприча о границама траје много дуже. Ево већ више од два века српски политичари који тепају себи да су некакве патриоте гуслају једну те исту песму: само да одредимо где су нам државне међе, само да освојимо још неко парче безецоване територије и одмах ћемо се посветити уређењу државе, развоју привреде, увођењу оних – како оно беше – људских права, модернизацији, унапређењу образовних установа, изградњи демократских институција, развоју науке и културе.

А пошто је питање граница тако постављено да никад неће моћи да се реши, јер српски родољуби непрестано претендују на туђе територије – онда никад не може да наступи време када ће почети истинско уређење државе. Десетинама хиљада грађана Србије је дозлогрдило чекање да се овде било шта реши или бар помери с мртве тачке, па су одлучили да сами потраже своју срећу у широком свету, далеко од отаджбине која се показала као – што рече Јамес Јоyце за своју Ирску – “крмача која прождире свој окот”.

Похвала великом вођи

На крају свог инспиративног говора Гојковић се сетила да није похвалила великог вођу и себе, па је решила да надокнади пропуштено:

“Бољи смо од оних прошлих. Ма, ми смо најбољи. Ми смо најбољи. До сада овако вредне владе и оваквог председника државе није било у Србији, да неко ради даноноћно да буде боље. Ту је разлика између Александра Вучића и разлика између Ђиласа, Александра који ради и Ђиласа који чини све да нам отежа пут да спречимо младе људе да одлазе из ове државе.”

Ех, кад грађани масовно напуштају земљу под владавином најбољих, шта би тек радили да Србијом владају најгори? Вероватно би се целокупно становништво до сада иселило из земље. Лепо је што је Гојковић нашла још једног дежурног кривца за масовну емиграцију, а то је стара, добра опозиција. Ђилас и његова бивша партија, Демократска странка, свакако сносе део одговорности за стање у земљи, али тешко да су баш најодговорнији. А данас не могу да буду одговорни ни за шта, пошто већ годинама нису на власти. Међутим, као што видимо, напредњаци који држе апсолутну власт у Србији себе не сматрају одговорним ни за један нерешен проблем.

Ипак, треба бити поштен и признати да је у једној ствари Маја Гојковић у праву. Председник Србије Александар Вучић заиста “ради даноноћно да буде боље”. Њему, његовим партијским друговима и повлашћенима који су уплетени у њихову клијентелистичку мрежу. И некима је већ много боље, ево, рецимо, оцу министра полиције Небојше Стефановића који је под старе дане, као времешни пензионер, напрасно постао велики извозник оружја иако се тим послом раније није бавио, а све захваљујући свом синчићу који је председников човек од поверења – сви они раде даноноћно да им буде боље.

Зашто би чувари бјежали из затвора

Напредњаци су учинили све што је у њиховој моћи да Србија за све остале грађане који су изван тог малог круга повлашћених – постане земља у којој је живот готово немогућ. А онда ламентирају над одливом мозгова, испуштајући вапај са дуплим дном: Зашто бежите из земље коју смо вам упропастили? Дирљива је та напредњачка брига за младе, образоване људе – али само у теорији. У пракси младе, образоване жене, гимназијске професорке, добијају отказе јер су одбиле да буду напредњачки ботови, да након посла пишу коментаре по порталима и друштвеним мрежама и да посећују напредњачке митинге. То је слика и прилика Србије коју су створили напредњаци. Није много боље ни у суседним државама, што Гојковић помиње у свом говору, наводећи да радници одлазе и из Хрватске и Босне и Херцеговине, али то није никакво оправдање. То само значи да су и тамо политичке олигархије подједнако напредне као и у Србији. И да живимо у земљама без икакве перспективе.

Из Србије одлазе припадници свих могућих професија: лекари, инжењери, програмери, болничари, неговатељице, пекари, биолози, кувари, хемичари, керамичари, лакирери, мајстори свих могућих заната, ма ко год уме нешто да ради. Ипак, постоји једно занимање које је апсолутни изузетак – ниједан политичар није напустио Србију како би окушао срећу у иностранству. Изгледа да њихове вештине као што су систематско уништавање друштва, лагодно живљење на туђ рачун, преливање новца из буджета у приватне джепове, приљежно злостављање грађана – у западним државама нису на великој цени.

А и зашто би напуштали једину земљу у којој могу да уживају све привилегије, да се некажњено богате и бахате, и да раскошно живе на грбачи грађана које третирају као робље? Ко је још видео да чувар бежи из затвора?

Извор: Ал Јазеера


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.