ЛГБТИ ОСОБЕ О НАСИЉУ: Нико се данас не осјећа сигурно у БиХ

Питање сигурности у БиХ у посљедње вријеме актуелна је тема, која свакодневно алармира немогућношћу слободног кретања, права на окупљања и јавног изношења мишљења.

Sara Velaga / 01. јул 2019

foto ilustracija

 

Међутим, право на слободно кретање чак и у неким условно речено „бољим временима“ јесте оно лгбти популације. Упркос томе што бисмо сви требали имати једнака, загарантована права на свој живот и моћи обављати свакодневне уобичајене активности са својим партнерима у јавном простору, припадници лгбти популације нажалост немају то право. Или га имају уз исувише високу цијену и степен ризика. Колико је и је ли уопште сигурно живјети данас у БиХ, сазнали смо од наших саговорника.

Александар Талијан је из Бањалуке, међутим његово прво аутовање било је у Београду.

„Не знам зашто, да ли је до тога што сам био нови тамо или је чак до тога што та особа којој сам се аутовао не познаје много мојих пријатеља_ица, тј. блиских људи, али било ми је тако лакше. Ово говорим зато што ми је мој град (Бања Лука) увијек представљао неку врсту кавеза. Из њега ми је тешко побјећи, и много ствари ме веже за њега. На то све, сматрам га маленим, гдје би једна таква вијест брзо отпутовала далеко. Али то се и десило... Мојом вољом“, говори за БУКУ Александар.

Он додаје како није себи на чело написао сексуалну оријентацију, али на послу, у друштву, а и у породици, то није ствар која би требала да се крије. Упркос томе што ће можда многи рећи да је то приватна ствар, или ствар која није битно да се каже, Александар вјерује да је итекако битна.

„Подразумијевање је у суштини неразумијевање, те никако није у реду да се нешто „претпоставља“. Ово није приватна ствар, јер због овога људи буду жртве злостављања, буду одбачени, истјерани из својих домова, неприхваћени, отпуштени, дискриминисани, омаловажавани, вријеђани, проклињани, и константно су мета говора мржње“.
Александар се никад није суочио са неким од облика насиља или дискриминације, али то како наводи нипошто не значи да је нема.

„То значи да сам научио коме могу и треба да се оутујем, а коме не. То много говори о слободи о којој се овдје говори. Није суштинска“.

На питање осјећа ли се сигурно у граду у којем живи, врло одлучно и јасно одговара:

„Не. Не осјећам се сигурно ни у граду, ни у држави. Ужасавам се овог града све више и више, поготово због недавних догађаја. Не осјећам се сигурно, нити се осјећам као да је ово мој град“.

С обзиром на то да једино као друштво можемо заједно градити и стварати позитивну климу која ће водити ка равноправности и једнаким могућностима, неминовно се намеће питање на који начин то постићи? Александар ту наводи како је велика ствар показати јавности да постоје породице са два оца или двије мајке. А увјерен је и да је улога институција у стварању такве климе веома битна, док је много терета на самој заједници и НВО сектору.

Међутим, када долазите из мањег мјеста, веће су нажалост шансе да будете дискриминисани на основу своје сексуалне оријентације, а неријетко и да будете мета насилника. Искусио је то и Бранко Ћулибрк, који долази из Приједора, а за БУКУ говори о свом аутовању управо у том граду:

„Првенствено, моје аутовање је била моја потреба и жеља да са својом породицом и пријатељима разговарам отворено о себи и о томе ко ја у ствари јесам. С обзиром на то да сам друштвено-политички активан кроз рад цивилног сектора, оно што се дешавало јесте да се у жељи дискредитације мог рада и залагања за равноправније и праведније друштво моја сексуална оријентација користила као средство поткопавања свих мојих, али и напора мојих пријатеља да отворено разговарамо о стварним и реалним проблемима које свакодневно урушавају наше друштву“.

То га је често стављало у незавидан положан, те је понекад и његова лична сигурност била угрожена у смислу да је претрпио пријетње, али и нападе од стране оних који су сматрали да је „пријетња“ у овом друштву. Како живи у релативно малом граду, тешко је било контролисати да информације о његовој сексуалној оријентацији буду задржане у неком ужем кругу особа око њега.

Бранко је у више наврата био изложен насиљу, застрашивању, пријетњама, физичком насиљу и то су како наводи ситуације које су га наводиле да се повуче и на неки начин конформира, међутим, ипак су му давале мотивацију и додатну снагу да јаче и снажније крене у борбру против насиља и хомофобије која је свеприсутна у нашем друштву.
„Углавном су пријетње долазиле путем друштвених мрежа а напади су се дешавали ноћу, од стране групе, углавном мушкараца млађе животне доби. Најрадикалнији случај је био када ме је неколико момака физички напало док сам био у шетњи са својим псом, пљунули су ме и неколико пута су ударили мене и мог пса“, додаје Бранко.

Наглашава како су институције реаговале различито, од посвећености да се починитељи казне, до потпуне инертности и безвољности да се подузму потребне радње како би се утврдило ко су починиоци, а самим тим и да се казне. Олакшавајућа околност јесте што у Приједору постоји активистичка група чијим се дијелом и Бранко сматра и чији су чланови пролазили кроз сличне ствари, те су једни другима пружали подршку и помагали око пријављивања ових случајева и свега другог што је било потребно да се уради.

На питање о сигурности у свом граду, Бранко за БУКУ изјављује:

„У односу на тренутно стање у држави у којој институције на ситуацију убијеног младића реагују још већом репресијом и кршењем људских права према онима који захтијевају истину и без обавезе да се предузиму мјере како би се разоткрио тај случај, морам признати да ми је нарушен осјећај сигурности. Сматрам да с обзиром на друштвени контекст нико од грађана и грађанки није данас сигуран у овој држави“.

Аутовањем у средини у којој је одрастао, Халид Гушо из Маглаја је пронашао себе и добио још већу снагу за новим побједама.

„Моје аутовање је било прво мојој мами, а онда и пријатељима. Нисам крио никад своје сексуално опредјелјенје, али га нисам ни истицао. Водио сам се тиме да је то моја лична ствар и мој живот. Након сваког аутовања осјећао сам се сретно. Имао сам свој идентитет и најбоље познавао себе“, говори Халид за БУКУ.
Међутим, увијек је избјегавао просторе, мјеста и људе, гдје је осјетио да би могао имати проблема. Имао је свој круг пријатеља и мјеста на којима су у изласцима били међусобно поштовани.

„Понекад сам добио пар узвика ПЕДЕРУ, али из њих није произашао физички напад, него је остало само на обичном вербалном вријеђању“, додаје Халид.
Ипак, наводи како се осјећа сигурно у свом граду те се не сматра угроженим, јер вјерује како неки људи једноставно не разумију његов начин живота и нису га спремни прихватити као  исправан са њихове тачке гледишта. Увјерен је да друштво као такво може учинити и много тога за осјећај равноправности.

„Ми као друштво прво требамо устрајати на поштивању основних друштвених норми. Често користим једну фразу „Не можеш почети рачунати, ако не знаш бројеве“. Треба едуковати друштвене групе и појединце и покушати допријети до њих. На насиље не смијемо узвратити насиљем. Не мораш нешто подржавати да би поштовао. Свако бира своја правила живота, јер има право на то“, закључује за БУКУ Халид Гушо.

Питање аутовања ипак није нужно везано за град или простор у којем живи, већ много више за људе којима је тренутно окружен, мишљења је Мирза Халилчевић из Тузле.

„Аутовање је у неком мом почетном периоду самооткривања заиста био интензиван процес и покушај интегрисања сексуалности у остатак личности. Било је ту јако пуно неуспјешних покушаја, а онда и аутохомофобјие, осјећаја мање вриједности, осјећаја дезоријентираности и томе слично. Много сам читао о сексуалности, а послије и писао. Сјећам се како сам се тада потврђивао и на неки начин дефинисао кроз позитивне и афирмативне вањске реакције, било ми је кључно да ме прије свега други људи прихвате, јер нисам био довољно снажан да то урадим сам и у своје име. То данас видим“, за БУКУ говори Мирза.

На питање о томе је ли се икада суочио са неким од облика насиља због своје сексуалне оријентације, одговара:

„У култури насиља, какву ми имамо, јако је изазовно мапирати такве ситуације. Ријетко сам доживљавао експлицитно дискриминисање на основу сексуалности, осим можда у случајевима добацивања на улици или рецимо пријетњи са анонимних профила гдје људи отворено адресирају своју мржњу у односу на моју сексуалност. У школи сам се суочавао са булингом, односно, вршњачким насиљем, још у вријеме када нисам био ни у процесу освјештавања било какве сексуалности, али и тада је то био отклон према, претпостављам, можда другачијем родном изражавању“.

Небројено пута био је изигнорисан на послу који се нужно не веже за његов активистички ангажман, недовољно озбиљно схваћен, или му се ускраћивао неки задатак, није му се указивало повјерење или су га једноставно екскомуницирали. А можда му је највеће насиље које проживљава, како додаје управо то - да се мора држати одабраног круга људи и да нема много избора.

На питање о сигурности у свом граду, одговара:

„Нико ко живи у Босни и Херцеговини се не би требао осјећати сигурно. Сигурност је изузетно широк појам. Ако ме се пита да ли сам дубоко у себи сигуран на нивоу неког спокоја и да ли вјерујем да радим праву ствар живећи живот најбоље што знам и трудећи се да разумијем свијет око себе, онда да – сигуран сам. То је сигурност коју сам себи изградио. Ако ме се пита да ли сам сигуран у односу на указивање повјерења институцијама власти и конкретно онима којима је дужност да штите грађане/ке, онда вјероватно не“.

За крај додаје како нема универзалних смјерница за постизање равноправности у друштву у којем живимо. Вјерује како би људи требали мало више слушати једни друге и покушати развијати своје капацитете и емпатију. А највише бисмо помогли другима, увјерен је, ако би се бавили властитим тегобама.

„Сви ми познајемо некога ко је угњетаван и коме је потребна подршка друштва. Треба кренути, дакле, од себе, и онда на том путу помагати и другима онолико колико се може и на начин на који је коме својствено. Ми сваког дана учествујемо у изградњи социјалних политика, односно, друштвене климе и сваког дана нам се пружа прилика да размишљамо, да тактично и одговорно реагујемо, да заштитимо некога или да помогнемо некоме. У контексту креирања афирмативније климе за ЛГБТИ особе, мислим да бисмо се за почетак, као обични грађани/ке, требали кренути суочавати у складу са могућностима са властитим страховима и траумама или евентуално потражити помоћ или упитати за савјет“, закључује Мирза Халилчевић за БУКУ.

А управо то је једини начин да судјелујемо активно у стварању нормалне и равноправне климе у друштву. Све док вјерујемо да нас се одређене теме, скупине и појединци не тичу, већ се држимо по страни, насиље, увреде и напади биће нажалост дио наше свакодневице. Зато вјерујем да обавеза сваког од нас појединачно јесте да развијемо ниво свијести да нас се тиче и да је могуће направити промјене, када схватимо да смо дио тога.
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.