Лејла Турчило: Говор мржње је увијек прва степеница до злочина из мржње, то је велика опасност

Додаје да борба против говора мржње заправо почиње  у формалном образовању гдје младе људе, треба учити о култури дијалога и квалитетној комуникацији.

Slađan Tomić / 25. јул 2020

 

Жртве говора мржње најчешће су интелектуалци и мањинске групе, каже професорица и шефица Одсјека за комуникологију Факултета политичких наука у Сарајеву Лејла Турчило. Она каже да ће ситуација остати непромијењена све док не будемо имали врло прецизну легислативу која би важила на цијелом простору земље и која би се ослањала на регионалне стратегије и добре европске праксе. Сматра да је потребан и  друштвени консензус око самих појмова шта је то говор мржње. 

Додаје да борба против говора мржње заправо почиње  у формалном образовању гдје младе људе треба учити о култури дијалога и квалитетној комуникацији.

Питања је пуно, а детаљније одговоре прочитајте у наставку или послушајте Бука подцаст са професорицом Турчило.

 

 

БУКА: Професорице Турчило, како бисте Ви као комуникологиња и шефица Одсјека за комуникологију ФПН-а оцијенили онлине простор у БиХ? Колико је онлине сфера контаминирана говором мржње?

Ако онлине простор подијелимо на Web 1.0. и Web 2.0, онда можемо рећи да је говор мржње на извјестан начин различито присутан у те двије сфере. Web 1.0 односно онлине портали, као својеврсни нови медији и извори информација за велики број грађана, имају нешто мање присутан говор мржње, мада га и тамо можемо пронаћи, нарочито на порталима који немају импрессуме, порталима који служе у дневно-политичке сврхе, порталима који служе за дискредитацију политичких или неких других опонената, оних који такве портале покрећу, и ту можемо пронаћи примјере када су одређени садржаји усмјерени против одређених особа, организација, институција и слично, и пуни говора мржње. Други сегмент у том дијелу Web 1.0 простора који  обилује говором мржње јесу коментари на текстове на web порталима и у том простору заиста налазимо најстрашније примјере говора мржње које одређени нешто професионалнији портали покушавају да регулишу тако што забрањују коментаре или тако што их модерирају, односно уклањају оне који су непожељни.

У Web 2.0. простору, односно простору друштвених мрежа, такођер налазимо велики број примјера говора мржње, из простог разлога што корисници таквих медија, заправо, сматрају да је ријеч о њиховим приватним профилима односно о приватном простору у којем као у своја четири зида могу да кажу или раде шта хоће. Треба, међутим, напоменути да је тај простор јавни простор и да ту збиља нема мјеста коментарима који обилују говором мржње, као ни садржајима друге врсте који се дијеле, а који јесу говор мржње.

Дакле, у овом контексту, једини могући регулатор јесте заправо сама заједница, односно корпорације које имају у свом власништву те платформе на којима ми као грађани комуницирамо, а то су Фацебоок, Тwиттер и слично, којима тај говор мржње можемо пријавити. Исто тако примјећујемо да су портали у Web 1.0 простору, за разлику од корпорација у Web 2.0 простору који настоје да регулишу ту врсту садржаја, доста конкретнији, односно да уклањају примјере говора мржње пуно чешће него што то раде друштвене мреже. Наиме, често се одређене Фацебоок групе или одређени тwеетови сматрају слободом говора, без обзира на то што шире говор мржње и, рецимо, према правилима заједнице не буду уклоњени.

У овом нашем бх. онлине медијском простору, чини се да у контексту друштвених мрежа примјере говора мржње, дискредитације, хушкања и слично, заправо више налазимо на Тwиттеру него на Фацебооку, зато што је Тwиттер на извјестан начин политичка платформа, односно платформа за политичке дискусије и коментаре, а очито је да на нашем простору  односно у нашем контексту те политичке дискусије без да се зачине говором мржње напросто не могу, и у том смислу Тwиттер је пуно загађенији од Фацебоока, а са друге стране, Фацебоок се и даље сматра, да кажемо, забавнијим медијем на којем се дијеле неке личне и приватне информације, мада опет није искључено да и тамо имамо примјере говора мржње.

 

БУКА: Која је улога новинарске струке у борби против говора мржње?

Улога новинарске струке у превенцији, у спречавању ширења говора мржње је вишеструка, прије свега и као актери друштвене комуникације обавезни су указивати на примјере говора мржње и указивати на њихову неприхватљивост како би развијали нулту толеранцију на говор мржње у друштву у којем дјелују. Дакле, медији имају обавезу да им је говор мржње тема, ево управо на овај начин на који ваш медиј данас говори о тој теми и то показује друштвену одговорност медија, односно њихову спремност да се позабаве, односно ухвате у коштац са важним питањима одређеног друштва, а говор мржње то сигурно јесте у једном друштву које, ево, више од 25 година није успјело да се ослободи терета ратне прошлости и у том контексту одређених етничких, политичких и сваких других тензија. Осим указивања на говор мржње и његову неприхватљивост, осим креирања једне атмосфере и друштва које не прихвата говор мржње, медији имају обавезу и из свог садржаја уклањати такве примјере, опет на примјеру web портала уклањати коментаре, а на примјеру самих новинарских текстова апсолутно разумијевати да говор мржње јесте нешто што је у потпуности супротно са стандардима професије и као такво се не смије користити. Медији морају избјегавати сензационализам, морају избјегавати етикетирање, хушкање и дискриминацију у својим текстовима, који онда производе говор мржње.

БУКА: Ви сте неко ко прати медије, анализира, ко сије мржњу у онлине простору, а ко су жртве?

Када говоримо о актерима ширења говора мржње у онлине простору, односно о онима који су најприсутнији као преносиоци говора мржње, неко наше прво лаичко поимање било би да је ријеч о појединцима, па и неким групама које су као општи коментатори стално присутни на web порталима и друштвеним мрежама. То је донедавно било једно доминантно понашање у онлине простору, једна мала, али врло гласна мањина људи који су из властитих порива, властите фрустрације, коментарисали све чланке на web порталима, дијелили најразличитије тектове на друштвеним мрежама и слично и онда у контексту те подјеле текстова ширили и говор мржње о особама поменутим у тим текстовима и слично. 

Међутим, у посљедње вријеме примјећујемо још један тренд, а то је тренд свјесног, планског, организованог ширења говора мржње путем ботовања, односно путем цијеле једне армије појединаца  или група, па и портала који се успостављају управо са циљем дискредитације опонената, свих оних који мисле другачије, група или појединаца за које одређене особе  или заједнице мисле да су непожељне у неком друштву и према њима се у ствари усмјерава бијес, односно усмјерава говор мржње.

Тако да то функционише на начин да одређени портал без импрессума, без икакве идентификације, објави одређени садржај  који је усмјерен на дискредитацију, хушкање, па некада и увреде и пријетње према одређеној особи, појединцу или према одређеној групи или заједници, и онда се такви садржаји дијеле по другим порталима, по различитим групама на друштвеним мрежама које су углавном радикализиране, десничарске и слично и које дијељењем таквих текстова позивају негдје на линч, односно на одстрел и стављају мету на чело појединцима или групама које су у таквим садржајима прозване. Ово постаје изузетно велика опастост због чињенице да се и појединци и одређене групе и заједнице доводе у директну опасност оваквим начином дјеловања према њима и у том смислу оваква врста говора мржње тражи одређену акцију, односно тражи одређену реакцију публике, односно реакцију заједнице. Заједница, наравно, може дјеловати тако што ће такве садржаје пријавити било друштвеним медијима било самим порталима о којима је ријеч, па и Вијећу за штампу као саморегулативном тијелу и тако што ће се супротставити директно таквом говору мржење, а апсолутно га не ширити даље кроз своје канале комуникације.

Ко је најчешћа мета таквих текстова односно таквих садржаја. То су било појединци било групе које се негдје сматрају непожељним или се сматрају другачијим и они који су дисиденти односно опоненти доминантних маинстреам ставова и мишљења. Врло конкретно, то су интелектуалци који јавно дјелују и говоре мимо матрице маинстреам, то су заједнице које су мањинске, од ЛГБТ популације лии неких других мањинских скупина и слично, и они су заправо најчешће мета оваквих напада.

БУКА: Да ли су законска рјешења довољно добра у борби против говора мржње, рекли су нам из МУП-а Кантона Сарајево да они немају ништа са тим кривичним дјелима, јер је говор мржње прописан у Кривичном закону БиХ?

Законска рјешења су онаква каква је законска регулатива у БиХ опћенито, а она је некако сведена на различите нивое, ентитетске, кантоналне и слично и у том смислу је и пуно мање ефикасна. Када је ријеч о регулативи у контексту говора мржње, ту је поготово у онлине простору доста тешко борити се против говора мржње, али оно што је врло важно јесте инсистирати на томе да се говор мржње апсолутно мора санкционисати. Дакле, законска регулатива у овом контексту мора бити прецизнија. Такође, мора бити ефикаснија у смислу њене проведбе и у том контексту је истовремено врло важно да се у контексту борбе против говора мржње не угрози слобода говора. Дакле, када говоримо о законској регулативи, потребна је врло јасна и прецизна дефиниција говора мржње на основу које се онда гради норма и санкција како се заправо под изговором борбе против говора мржње не би угрожавала слобода говора. Код онлине медија је врло важно имати на уму да онлине медији јесу јавни простор и да је ту потребна једна озбиљна дискусија искусних правника о начину на који се у том јавном простору може и треба регулисати и санкционисати говор мржње, опет уз једну обавезну пресумпцију и претпоставку потпуне слободе говора, али слободе говора која не угрожава никога односно не доводи никога у опасност.

БУКА: Читао сам и једну Вашу анализу, бавили сте се говором мржње и борбом против те друштвене девијације, казали сте да је потребан друштвени консензус прије свега око појмова. Како развити стратегију против говора мржње? 

Зашто је друштвени консензус око самих појмова врло важан? Управо због чињенице да без прецизне дефиниције појмова остављамо пуно простора за манипулацију опћенито и регулативом, али и остављамо пуно простора да они који шире говор мржње остану некажњени. Како се заправо борити, односно како правити стратегију борбе против говора мржње? Мислим прије свега да она не смије почивати само на медијима односно медијском простору. Борба против говора мржње заправо почиње и у формалном образовању гдје младе људе, дакле, од најраније доби, учимо томе шта је то култура дијалога и квалитетна комуникација. Борба против говора мржње почиње или се наставља на образовни систем у нашем друштвеном окружењу, на радном мјесту, у јавном градском превозу, свуда ондје гдје нам је постало нормално и уобичајено чути и видјети девијантна понашања - од псовки,  увреда, неких врло непристојних, непријатних комуникацијских порука. У том контексту се онда на друштвене мреже само сели један такав тренд и манир комуникације и у том смислу, будући да је тај онлине простор највише нерегулисан, онда се таква комуникација готово несметано и незаустављиво шири. Зашто је важно, дакле, говорити о кључним појмовима и добро их дефинисати? Да бисмо негдје разумјели шта то јесте говор мржње а шта се покушава етикетирати као говор мржње како би се рецимо спријечила говорна критика у неком друштву или некој заједници, како би се спријечили неки људи да говоре, односно да својим критичким ставом мијењају стање ствари у друштву. Неријетко се дешава управо то и у пуно демократскијим друштвима од нашег, да се под изговором да је нешто увреда, да је нешто хушкање, да је нешто говор мржње спречава јавна дебата односно дискредитују они који другачије мисле. У исто вријеме, оно што стварно јесте говор мржње то се не санкционише јер одговара некоме ко би требао то да санкционише. Дакле појмови су битни да бисмо прецизно знали и недвојбено знали шта то јесте и треба бити  кажњиво као говор мржње, а да притом не угрозимо слободу говора. Потребна је шира друштвена стратегија, она само једним дијелом укључује медије и стратегија подразумијева да се водећи експерти из области људских права, кривичног законодавства, области медија и комуникација, области ИТ технологија и слично, у заједничким напорима удруже како би дефинисали појмове, како би утврдили шта су то кључни проблеми. Да би усвојили неке кључне кораке како те проблеме ријешити опет уз претпоставку да за то постоји довољно друштвене свијести и одговорности, као и политичке воље политичких актера. Ја, нажалост, за сада не видим нити ту велику друштвену свијест, како би рекао колега Озрен Кебо: „Код нас је увреда скоро па постала стилска фигура“, а не видим ни претјерану политичку вољу јер, морамо признати, да у нашем политичком контексту и увреде и хушкање, па и директно ширење говора мржње неријетко доносе политички профит. У том смислу стратегије често остају, заправо, одлично написани документи који никада не заживе и то је заправо кључни проблем.

БУКА: Зашто у БиХ нема, а у свијету постоји јасна дефиниција говора мржње? Каква је ту улога академске заједнице?

То је питање које није нимало лако за одговорити. Дакле ми смо пуно других дефиниција, принципа, кодова, закона, при пракси приписали и примијенили из европског па и свјетског контекста, али у овом контексту борбе против говора мржње се негдје устручавамо да оне већ прецизно дефинисане појмове усвојимо као своје и прихватимо битне елементе стратегије наше борбе против говора мржње. Зашто је то тако, немам неки други одговор, осим да таква ситуација очигледно некоме одговара, односно да у нашем простору тај низак ниво културе комуникације удружен са ниским нивоом политичке културе, демократске културе и вриједности заправо годинама одржава постојеће односе моћи у друштву односно у заједници. У том смислу оно што некима доноси профит, засигурно је нешто што ти исти не желе уградити у систем и регулисати и свести у неке разумне оквире. Дакле није сасвим уобичајено да свуда у Европи и демократским друштвима постоји врло јасно дефинисано шта је то говор мржње. Вијеће Европе, између осталог, има врло широко прихваћене дефиниције и ми као чланица Вијећа Европе, као држава Босна и Херцеговина апсолутно имамо обавезу да такве дефиниције и прихватамо и примјењујемо и укључујемо у своје стратегије против говора мржње. Зашто се то не ради пуно ефикасније и пуно одговорније, то је дакле одговор, одговор на то питање чини се врло јасан зато што за то нема политичке воље. У овој земљи нема политичке воље за оно што заправо није у интересу политичких елита, а ми сваке двије или  четири године свједочимо да у, између осталог, у политичким кампањама говор мржње, поготово његови блажи облици, заправо доносе политички профит.

БУКА: Ко би могао бити тај ко одлучује шта је говор мржње. Знамо да је то тешко у полицијским редовима, а с друге стране судство је затрпано предметима који годинама не долазе на ред?

Одлучивати о томе шта је говор мржње заправо може само широка друштвена заједница и управо су зато појмови и дефиниције важни, и управо због тога је потребно да имамо јасне појмове и дефиниције уграђене у законодавство како се о говору мржње не би процјењивало арбитрарно, односно, од случаја до случаја. Напросто не треба се оставити нити полицији нити судству да индивидуално и према властитом нахођењу одређује шта је то говор мржње, а шта није јер у том случају немамо заправо једнаке полазне основе за правично одлучивање у свим случајевима. Ако имамо јасне дефиниције појмова, ако имамо прецизну легислативу, онда полицијске снаге имају једноставан или лак задатак откривања говора мржње према дефиницијама које су постављене и око којих је постигнут друштвени консензус и које су уграђене у нормативе, односно у законску регулативу а судска власт има обавезу и одговорност да оне који су ширили говор мржње да на вријеме, правовремено, осуди онда када их полицијске снаге изведу пред лице правде. У том смислу је за сада јако тежак посао онима који арбитрарно просуђују шта је то говор мржње а шта није будући, да кажем, на нивоу цијеле државе немамо консензус ове врсте и немамо уједначену нити законодавство, а нити праксу. Докле год то буде тако и док год немамо врло прецизну легислативу која би важила на цијелом простору ове земље и која би се ослањала на регионалне стратегије на добре европске праксе па и на законодавство Европске Уније и вијеће Европе у овом контексту- ми заправо не можемо очекивати велике резултате. Оно што прије можемо очекивати је то да управо у том арбитрарном просуђивању, појединачном просуђивању о појединачним случајевима, прије него што ће бити регулисан говор мржње или уклоњен из јавног простора, прије ће негдје у опасност доћи слобода говора.

БУКА: Када сам контактирао адвокате, речено ми је да се за говор мржње у Републици Српској особе које шаљу или изговарају такве поруке новчано кажњавају, а у Федерацији БиХ се за говор мржње може изрећи и казна затвора. Је ли апсурдно да је говор мржње у јендом дијелу БиХ прекршај у другом кривично дјело?

Ја нисам правник, али сматрам да је за исти прекршај на једном мјесту имати новчану санкцију, а на другом санкцију која може бити санкција затвором, напросто, неприхватљиво. Оно што одређује говор мржње као такав није териториј на којем се он испољава па да би у једном дијелу санкције требале бити блаже, а у другом строжије, него је заправо намјера, намјена и посљедице говора мржње оно што одређује његову опасност. А та опасност је на цијелом простору, не само БиХ него на цијелом простору свијета, једнака. Говор мржње је увијек прва степеница до злочина из мржње и у том смислу је изузетно велика опасност. То мора бити апсолутно нешто на шта друштво има нулту толеранцију, а чињеница да је негдје блаже а негдје строжије санкционисан не показује ту нулту толеранцију него показује да смо негдје спремни калкулисати са тим шта није а шта јесте говор мржње, односно, овисно о потребама то санкционисати или не. Зато мислим да је врло важно уједначити законодавство у смислу појмова, дефиниција, начина на који се починиоци кажњавају да се говор мржње смањи, ако не у потпуности елиминише из јавног простора.

 

 

 


Бука препорука

Кампања против говора мржње

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.