ЛЕЈЛА БЕЧАР: Младима фали ината, а он је покретач свих промјена у друштву!

Од малена су је занимале приче о прошлим временима, краљевима, краљицама, дворцима. Тада је знатижељу задовољавала гледањем цртаних филмова, а данас је трагом озбиљне потребе за информацијама постала археолог, а потом и кустос Земаљског музеја БиХ.

Sara Velaga / 09. октобар 2019

foto: privatna arhiva

Она је Лејла Бечар, дјевојка из Високог, која у серијалу „Они који остају“ говори о својим разлозима остајања, али и љубави према историји и истраживањима.

„Када сам у  кућној библиотеци нашла књигу Високо и околина кроз хисторију, у којој је др. Павао Анђелић врло вјешто представио хисторију и археологију височког краја током средњег вијека, то је било од пресудне важности за моје животно опредјелјенје. Кажу да је најтеже успјет у свом родном крају и на својој кожи сам осјетила управо то. Често сам долазила у сукоб са владајућим структурама, а истим могу поносно рећи да су ми својим некоректним понашењем, дискутабилним и нелегалним одлукама дали вјетар у леђа и натјерали ме да још више радим, да будем још гласнија у борби против дивљег копања, против доношења нелегалних регулационих планова и сличних потеза“,своју причу почиње Лејла.

Студентске дане обиљежили су ангажмани у невладином сектору, од чега истиче Културно наслијеђе без граница као и Европску ноћ истраживача. Ту је упознала много људе који су је увјерили, да се чак и у Босни и Херцеговини, без конкретне подршке владајућих структура, може урадити нешто за културно-хисторијско наслијеђе и будућност ове земље.

фото: приватна архива

„Након обављеног приправничког стажа у височком музеју почела сам да волонтирам у Земаљском музеју БиХ и недуго затим сам почела и да радим ту – као кустос за раноосмански период на Одјељењу за археологију, Одсјек за средњи вијек. У периоду мог студија археологије Земаљски музеј БиХ био је затворен 3 године и нико од нас студената, укључујући мене, није смио ни сањати да ће једног дана бити упосленик те институције која је толико битна не само за БиХ, него и за цијели регион“, говори Лејла.

Требало јој је времена да у глави прихвати, како наводи, чињеницу да је сад упосленица ЗМБиХ и да „наслијеђује“ посао и канцеларије у којима су радили највећи научници бивше Југославије – од поменутог Паве Анђелића, Марка Веге, Наде Милетић, Боривоја Човића, Ђуре Баслера и многих других. 

„Њихов допринос научној мисли у БиХ је стварно немјерљив и помало је застрашујуће „доћи на њихово мјесто“, поентирала је Лејла.

Упркос томе што Земаљски музеј БиХ одавно ради са само трећином неопходног кадра, Лејла додаје како су сви навикли да раде све. Иако је то некад јако исцрпљујуће, у исто вријеме им уноси огромну динамику у свакодневне послове.

Упознала сам је на тренингу „Центра за постконфликтна истраживања“, а заједно смо након тренинга писале и за „Балкан Дискурс“. О том искуству говори како је у немогућности да нађе нешто уско везано за археологију и културно наслијеђе почела да се занима и за људска права и слободе. Ту је почела сурадња с Балкан Дискурсом, гдје је као дописник ипак добила слободу да пише о археологији и наслијеђу кроз призму људских права.

"Читатељи су позитивно реаговали на моје текстове и ја сам тада некако схватила колико је битно не само знати нешто него и пренијети те информације другим људима.“

фото: приватна архива

Писање чланака јој је омогућило да се њен глас чује, али и да људи виде у каквом лошем стању се налазе споменици наше историје. Чланци нису наишли на одобравање владајуће структуре, а осјећала је и притисак да престане са писањем. Тада се одлучила пријавити у омладински савјетодавни одбор Индеx он Ценсорсхип у Лондону. Њен рад за ту платформу је био уско везан за подручје културе. Писала је о разним врстама цензуре и притисака на новинаре које је лично познавала, из њене локалне заједнице. 

На питање колико је тешко било изборити се за посао у струци и постоји ли довољно прилика за младе у БиХ, одговара како је тешко, али не и немогуће. Увјерена је како млади у БиХ никад нису имали више прилика, које нису постојале у овом обиму прије 15ак година, када је она уписивала средњу школу.

„Оно што ја примјећујем код млађих генерација је страшан левел апатије, обесхрабрени су ситуацијом у земљи, што је врло логично и нормално, али ме забрињава недостатак ината. Мислим да је тај наш инат одлична покретачка снага, мене је водио до запослења у ЗМБиХ, и може се изузетно позитивно искористити у свим сегментима живота – па и код проналаска посла у струци. Понекад мислим да млади очекују много одмах након факултета, што је реминисценција прошлог система – Југославије; гдје је већина добијала посао у струци одмах по завршетку школовања“, наводи Лејла.

Главну мотивацију за свој останак у БиХ види у Земаљском музеју и свему ономе што је нама остављено „у аманет“.

„Никад нисам жељела да одем из БиХ, кад год ме неко питао о тим могућностима биле су ми отворене у смислу наставка школовања, специјализације и слично. Али трајна промјена мјеста пребивалишта или чак држављанства за мене никад није била опција. Сматрам да постоји неки разлог зашто сам рођена баш ту и колико год да живот на Западу или ево сад чак на Истоку, звучи пуно лакше и примамљивије – ја нисам тип особе која ће рећи „претешко је бити археолог у БиХ одох ја покушат у Њемачкој“. 

О периоду када је музеј прије неколико година био по први пут након 124 године и затворен, а касније поново отворен, говори како су музеји и све научно-истраживачке установе и институције наше државе били таоци политике. 

„Страшан је левел незнања и незаинтересованости владајућих структура за све чиме се баве музеји. Оно што мене радује и што распламсава мој оптимизам јесте рад са посјетом. И управо та интеракција с људима и чињеница да се број наших посјетитеља повећава из године у годину ми враћа осмијех на лице. Ствара ми осјећај да долазе боља времена. Ја нисам бирала гдје ћу се родити, али сам бирала шта ћу постати и бирам да ћу остати. Моје мјесто је овдје и бити ћу ту без обзира на препреке и потешкоће с којима ћу се, заједно с колегама, суочавати сигурно цијели живот“, наводи Лејла.

Упркос томе што је много њених пријатеља и познаника отишло, она додаје како наставља свакодневно радити са колегама, који нису напуштали Музеј ни када је било најтеже.

"Било да причамо о рату 1992-1995 или о периоду када је ЗМБиХ био затворен 2012-2015. Они су остали ту, а скупа с њима ћу остати и ја, до доласка нових генерација које ће, надам се, радити у пуно бољим увјетима него што ми данас радимо“, закључује Лејла. Додајући како се вриједи борити за БиХ, а вјерујући у своје борбе које долазе, она свима шаље поруку могућности да се и овдје заиста може успјети.

 

 

Текст је настао као дио серијала Саре Велага “Они који остају” подржаног од стране ИМЕП-а


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.