Књижевница Сенка Марић за БУКУ: „Женска страна свијета“ није довољно испричана

Болест нас, као и сва друга тешка искуства, тјера да се запитамо о себи, о томе гдје смо, шта смо до сада урадили, колико су наши обрасци били погрешни и гдје ћемо стићи.

Maja Isović Dobrijević / 13. октобар 2019

Foto: Radmila Vankoska

 

Сенка Марић пише поезију, прозу и есејистику. Објавила је три збирке поезије: Одавде до нигдје, То су само ријечи и До смрти наредне, те роман Кинтсуги тијела. Добитница је неколико књижевних награда, између којих се истичу европска награда Витез/шкиња поезије 2013., прва награда Зија Диздаревић 2000., те 2019. године награда Меша Селимовић за најбољи роман објављен 2018. на територији Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе.

Уредница је интернетског портала за књижевност, културу и умјетност стране.ба. Са Сенком смо за БУКУ разговарали о књижевности, њеној борби, женама у БиХ, животним промјенама и другим темама.

Сенка, колико је било захтјевно пренијети искуство борбе са болешћу у књижевност, шта Вам је у том процесу најтеже пало?

Није било захтјевно у смислу у којем би се то типично помислило. Нисам писала из терапеутских разлога, нит је цијели процес уствари имао неку дубоку повезаност с мојим интимним емоцијама у том тренутку. Емоције којим сам се бавила су биле освијештене и естетске. Најтеже је било пронаћи начин да се од таквог материјала покуша направити нешто што ће функционисати као добра књижевност, а не као уцјена темом, гдје ће се избјећи странпутице патетике и неувјерљивости. Дакле, радило се о књижевним проблемима.

Колико је и данас важно говорити о болести, причати о искуствима, јер се многи који се нађу у таквим околностима затварају у себе и од свијета, а управо им оваква писана или жива ријеч могу помоћи у својим личним борбама?

Не знам колико овакав текст може у томе помоћи. У сваком случају то није била идеја којом сам се водила у писању. Нисам имала намјеру писати приручник за самопомоћ. Али генерално говорити јавно о овој, као и свим другим темама о којима се обично шути мислим да јесте важно. На тај начин их равноправно уводимо у стварност, и докидамо табуизирање.

Код нас је болест често табоо, не волимо причати о њој, не волимо је гледати, а то се посебно односи на психичке болести. Како се суочити са тим, то је дубоко друштвено насљеђе?

Није то тако само код нас. Мало је земаља у којима је то боље. Ми погрешно уствари мјеримо свијет према неколико западних земаља. Што онда говори да је ствар у основи још гора, и проблем пуно шири. Многи паметни људи, од Фукоа до многих других, бавили су се питањем болести у друштву, поготово кад се ради о психичким обољењима. Та тема је велика, и немогуће ју је озбиљно размотрити у овако малом формату. Али можда могу само рећи да је у свакодневном животу то углавном сведено на неку симпатичку магију, вјеровање да се од саме помисли и присуства болести и сами можемо разбољети, као и за питање срамоте, јер болест било које врсте искаче из идеје о нормалности, а сви патимо од тог сулудог концепта.

Свако ко је болестан прије свега је сам са собом у тој борби, како пронаћи снагу и не изгубити вјеру у боље сутра?

То је питање на које свако мора наћи одговор сам за себе, те у том контексту могу говорити само о себи. Можда ни то нисам у стању освијестити до краја. Најједноставније речено нисам жељела умријети. Била сам спремна на све само да преживим. Схватила сам да је страх најопаснији. Људи говоре о борби с болешћу. Из моје перспективе једина борба која је потребна јесте борба са самим собом, недозвољавање да нас страх преплави и увјери да ћемо изгубити. То није лако, то је двадесет четверосатни посао који узима јако пуно енергије. Али је врло исплатив. Ваљда је једно такво искуство изнад свега тренутак када сазнамо ко смо, од чега смо направљени.

Роман „Кинтсуги тијела“ проглашен је и најбољим романом објављеном у прошлој години на говорном простору БиХ, Хрватске, Србије и Црне Горе. Ова значајна књижевна награда ријетко припада женама. Колико је она Вама значајна имајући у виду да је и у роману ријеч о женској борби?

Награда ми је важна из више разлога, а свакако један од њих јесте и тај да сам трећа добитница, у осамнаест година колико награда постоји. Увијек, у свему што пишем, тематизирам женско искуство у свијету. Не ради се о некој планираној одлуци, то је једноставно оно што ме највише занима. Такођер мислим да „женска страна свијета“ није довољно испричана, да тек долази вријеме када ће жене све отвореније и искреније говорити о себи, о искуству бивања женом у свијету.

Колико Вас је искуство болести промијенило, у којем сегменту живота је она најизраженија? Шта је оно што можемо да научимо од своје болести?

Чини ми се да сам постала паметнија, да сам научила да више и боље волим себе. Мада то је уствари процес који је започео након лијечења, кад ме је све оно лоше по мене поново дочекало. Тако да сам у том смислу морала почети испочетка, схватити да стање током болести, када се чинило да сам све посложила како треба, није било реално. Болест нас, као и сва друга тешка искуства, тјера да се запитамо о себи, о томе гдје смо, шта смо до сада урадили, колико су наши обрасци били погрешни и гдје ћемо стићи. Поставити ствари на своје мјесто на том плану је можда било и теже од физичког лијечења.

Истичете да сте хтјели да направите квалитетан текст лишен свакодневне патетике. Како сте дошли до конструкције текста који је, прије свега, Вас лично, задовољио? Колико је сам тај пут био интроспективно тежак?

Ту се опет само радило о књижевности, књижевним изазовима, начинима како једну такву тему можемо успјешно пренијети у књижевност, начинима који су мени занимљиви, начинима на које ја желим писати, редуцирано, фрагментирано, да са мање кажем више, без линеарног исписивања у детаље. То је оно чиме сам се бавила и што ми је био изазов. Заиста се у тексту нисам бавила собом, у смислу мојих емоција. Користила сам своје искуство као материјал. Питање које постављате је често, и разумијем зашто је то тако. Када нисмо проживјели једно такво искуство оно се чини увијек одмакнуто, неусвојиво, и као оно што нас у потпуности одређује. За мене то није тако. То је само један дио мог живота, који немам потребу наново процесовати. Дакле, нешто што усвојите. Ја не познајем више живот у којем нисам имала рак, то је само саставни дио живота и ништа више. Искрено ја заиста више према свему томе ништа и не осјећам.

Да ли је женама које се баве књижевношћу код нас теже, колико је питање рода још увијек камен спотицања на нашим просторима?

Најрадије бих рекла: женама је све теже. Позиција жене у нашој култури, и реално већем дијелу остатка свијета, није најбоља. То је нешто што се манифестује у свим сферама живота, па тако и у књижевности. Али имамо све више сјајних књижевница, жена чији су гласови врло артикулисани и које не пристају ни на ништа мање од онога што мисле да им припада.

Када је неко књижевница, књижевник у БиХ остаје оно вјечно питање овог позива, а то је финансијска одрживост, односно може ли се од књижевности живјети у Босни и Херцеговини?

Од књижевности се јако тешко живи. Ријетки су они којима то полази за руком, а и када јесте тако то је врло неизвјестан живот.

Како бисте оцијенили положај жене у нашем друштву, колико смо далеко од равноправности иако смо „на папиру“ можда и равноправне?

Гледајући око себе јасно ми је да је ситуација далеко од онога каква би требала бити. С друге стране, приватно то не осјећам. Могуће да је то зато што то не желим осјетити. Сама бирам своју реалност. Не мислим да постоји ико ко ми може ускратити да будем оно што јесам. Или да ми неко други то треба дати. Мислим да све то почиње са концептом одговорности, схваћањем да смо саме за себе одговорне. То цијелу причу ставља у реалне, сагледиве оквире, и јасније исцртава простор у којем се можемо остварити као оно што заиста јесмо.

Наше жене често воле рећи да „нису феминисткиње“ иако можда ни не знају шта је то феминизам. Колико нам тај мушки поглед на феминизам ускраћује поглед према правим истинским женским борбама?

Најкраће и најпрецизније речено не могу ни замислити како неко у данашње вријеме, при здравој памети, може не бити феминиста. Свеједно да ли се ради о жени или мушкарцу. И да, вјерујем да доста људи брка појмове, и да им није најјасније шта феминизам јесте.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.