Ј**ите се, индиферентни!

Гледајући свој град данас, град без својих становника, град који су дословно заузели туристи, могу само завикати из бијеса попут Антониа Грамсциа – јебите се индиферентни!

Ivo Anić / 06. октобар 2019

Индиферентни су нас довели у ову ситуацију, они многобројни који егзистирају уз нас малобројне, они који са стране шутке проматрају све што се збива, они који удобно егзистирају у својим малим прорачунима својих малих апартмана, својих малих егзистенцијских рупа из којих вире као самозадовољни мишеви. Индиферентни проматрају што се збива с градом, а не збива се ништа случајно, већ фаталистички пролази своје фазе, оне од давања града у руке онима који не воле овај град или их није брига за њега, дошљацима, профитерима.

Индиферентни проматрају са својих прозора.

С прозора својих апартмана с којих су све ове године проматрали како се малобројни узалудно боре за свој град, за његов идентитет. Малобројни који су упозоравали, опомињали, малобројни који су остали као једина брана лудилу, једини пред тим несретницима који би укинули права мањинама, женама, они ма који би укинули вас да могу. Онима чије сте ви робље, робље које ради за њихов комод, профит, нерад.

Што се догодило мом граду? Што се догодило граду некоћ посебном, чувеном, граду људи који ће дигнути руке од свог града?

Догодили су му се индиферентни, догодили су му се пасивни, догодили су му се лицемјери.

Лицемјери који ће паразитирати, како је устврдио Грамсци, управо на својим жртвама, тим малобројним који се нису мирили са судбином своје савјест. Сваки град, све што се у њему збива, дјело је његових грађана, њихова слика и прилика, њихов труд, зној, заједничка одрицања или њихов заједнички страх, као и њихова заједничка шутња, заједничка инфериорност.

Вјерујем као Федерицо Хеббел да живјети значи бити пристран.

Онај тко заиста живи не може бити индиферентан, мора бити пристран, одређене ствари морају га се тицати, морају га жуљати, као што паразитизам и кукавичлук жуљају нашу повијест, тако онај тко живи мора устати храбро, на сваки облик несолидарности, себичности, моралне дисторзије, одсутности емпатије, равнодушности које заједничком именицом чине ону једну и најстрашнију – индиферентност.

Мора!

Када му газе мањине, када му марширају под прозором они који би ратовали, када му претварају град у свој тематски парк, када јавно говоре да нема довољно врба за вјешање другачијих, када му затиру повијест, карактер, његову медитеранску отвореност, гостољубивост.

Мене се то ништа не тиче – реченица је ужаса која се толико пута понављала у повијести, реченица је коју су изговарали Нијемци затворени у своје апартмане док су Жидове депортирали, реченица је коју су изговарали Хрвати док су пасивно гледали како одводе и депортирају њихове мањине.

Фаталност те пасиве, те моралне ерозије итекако је везана и у данашње вријеме, вријеме у којем се настоје изгласати закони путем референдума како би се мањинама ускратила загарантирана права. Мањине су богатство сваког града, његов колорит, различитост, отвореност, оно што га чили мултиетничким полисом, а не хомофобном касабом.

Оно што се догађа је зло које погађа све. Зло које кроз зло својих агитатора помаља своју ружну главу у срцу мог града, на његовим зидовима на којима се исписује зло, исписује се мржња, исписује се бијес према другачијима.

У срцу града који више не постоји, јер је остао без својих грађана, јер је због индиферентности, несудјеловања, управо и постао тим и таквим градом, градом људи којих за ништа више није брига, људи изнајмљивача, људи који дочекују и одчекују, људи који броје и слажу, људи који су заједно са својим постељама изнајмили и своју савјест, па се повукли у добро утабане и сигурне луке непосједовања властите воље.

Све оно што се збива плод је подмуклог плана, плана да се град отме од урбаног дијела своје популације, да се створи огромна маса људи који не посједују своју вољу да стану било чему на крај, па препуштају своје животе другима, да управљају њима, да их хране, да им говоре што је најбоље за њих и њихов град.

Град је оно у чему живимо сви ми. Град који дозвољава да се доносе закони, град који допушта да се њиме управља, да га се сецира, распродаје, уништава, девастира, морално, наказно, суштински, улицу по улицу, калету по калету, као што болест и вирус уништавају организам, крвоток уносећи милијарде страних вируса који руше имуносистем града.

Јебите се индиферентни!

Јебите се док наше жене излазе на улице и траже своја људска права, јебите се док наше сестре траже достојанство и поштивање у овом друштву, јебите се због сваког потплаћеног, огорченог, јебите се због сваког дјетета које је отишло из овог града јер у њему није имало шансу. Јебите се индиферентни!

Нашим судбинама се грубо и циклички, подло и ужасно манипулира. Нашим судбинама, управо ради толике масе индиферентних, изручује се оно најгоре, најниже, пласира им се фаталност страсти малих али активних скупина које “представљају град”, његово лице и наличје, његово мишљење и његов одабир.

Треба ли урадити оно што нам је свима дужност? Наравно да треба! Треба ли бити равнодушан, скептичан у своје просудбе, здрав разум, треба ли допустити, треба ли се бојати, страховати, треба ли живјети у увјерењу како су сви идеали пропали?

Како је пропала солидарност? Људскост? Како је пропао град, нестао заувијек, како је диван овако њихов, а не више наш, како је живот који је пред њега ставио судбину једино такав и никакав друго?

Жив сам, дакле пристран!

Зато мрзим индиферентне, оне који не судјелују, оне који само пасивно проматрају што се догађа, викао је Антонио Грамсци на своје суграђане и био је потпуно у праву. Жалосно је гледати и живјети у једном таквом граду у којем више никога за ништа није брига, у граду који своје малобројне који устају проказује, изврће руглу и стигматизира јер не пристају на омчу коју су нам свима ставили око врата, а која је заправо обична фикција.

Детерминизам који нам је тако мудро наметнут (лат. детерминаре ограничити, одредити) учи нас да је кључна теза како је у сваком тренутку само једна будућност могућа, само један сустав којег је немогуће срушити, јер би у том случају настао глобални каос. И та подлост нам се сервира тридесет година. Та лаж.

Апатија, несигурност, осјећај безнађа и страх?

У граду изврсних, у граду богатих, у граду “избора”, “промјена” и “шанси”, у граду који је сам себе продао туристима, граду у којем од његових грађана постоје још само робовласници.

У граду у којег је једном један обичан бравар промијенио заувијек, одредио га да постане град његових становника, град за њихову угоду, живот и будућност, а не град – тематски парк.

Што индиферентни имају за казати о тој чињеници?

Када се свијет каквог познају сруши као кула од карата? Када они малобројни коначно изађу на улице и прикључе им се они малобројни који су отишли, они који немају више илузија нити наде, они који немају ништа доли понижења и доли бијеса.

Они који опслужују индиферентне. Они који се не мире градом и земљом којим влада стока и шљам најгоре врсте, лопови, ноторни криминалци и олош, уз пасивну подршку индиферентних.

Када они за које су мислили да су лимитирани, да су ограничени, они малобројни, коначно устану и покажу им колико су били у криву. Колико је њихова индиферентност помогла да се створи искључиви град, створи искључива земља, створи искључиво друштво. Да га се у толикој мјери и морално и етнички девастира. Отме. Претвори у чудовиште без лица и наличја, чудовиште које има пуне улице туриста, а нема својих грађана и нема своје младости.

Повијест је такав процес терминолошки означила – револуцијом. Тихом револуцијом која нам се сада догађа од свих оних који тихо и из протеста одлазе.

Због индиферентних.

И због тога јебите се индиферентни. Јебите се јер сносите једнаку одговорност као и багра која нам је уништила град.

 

Текст преузет са Портала Сплитски дневник РТЛ.ХР


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.