Јелена Вељача: Напокон излазим из ормара и признајем...

Волим своје пријатеље, сураднике, колеге пред чијим талентом остајем запањена, очеве наше дјеце, наше љубавнике, наше партнере, наше мушкарце. Али мислим, чак и знам: вријеме је да слушате.

Jelena Veljača / 30. септембар 2019

Не знам кад се почео догађати тај чудан заокрет у мени: коријени су вјеројатно одувијек били ту, али откад знам за себе, нисам се понашала тако, нисам резонирала тако - интуиција ми није говорила да преокренем очима, слика догађаја којима свједочим или у којима судјелујем ми није била кристално јасна као данас, и као да сам све ситуације у којима сам се налазила гледала кроз неку чудну лећу неискуства и безразложно оптимистичне младости, каква младост већ треба бити, дакле не лошу лећу, али лећу која ми не допушта да видим цијели контекст у којем су се догађали одређени разговори којима сам свједочила. Чак и важније, одређене животне ситуације. Сама од себе, одједном, промјена се догодила некако спонтано, но, незаустављиво. Знате оно кад први пут осјетите одређену сензацију или помислите неку мисао. Типа: Боже, колико ме живцира мирис његова даха. Или: моје дијете се понаша као да се дрогира. Или: морам ли ја остати у овом браку? Или: Зашто је мој шеф толико дуго држао поглед на мојој блузи? Или: Ух, вечер је опет довољно хладна да морам понијети трапер-јакну.

Па се онда изненадите - Боже, јел могуће да је ово што осјећам јутарња мучнина? Јесам ли можда трудна? Дрогира ли се моје дијете? Жели ли ме шеф одвући у кревет? Не могу вјеровати да не видим на далеко, да се наручим на преглед офталмологу или да се можда само наспавам? Прво сам са згражањем према самој себи схватила да након неких коментара на друштвеним мрежама аутоматски провјеравам спол онога који је написао коментар, да бих тек потом донијела суд о вриједности коментара. Јасно, јасно, рећи ћете, чујем вас, па што, увијек је било важно тко пише а не што пише, али ја сам тражила, тешко ми је и данас признати, тражила и помало одбацивала, мушка имена.

Звучи богохулно, не само из позиције некога тко је својим свјетоназором а богами и начином живота јасно показивао да ју није брига којег су спола људи који раде с њом, и да не дијели људе ни по сполу, роду или сексуалном одабиру, него и из позиције жене која је ипак одгојена у вријеме кад је већина ауторитета била мушка. Истина, данас када погледам унатраг, видим јасну генезу: више сам вјеровала професорицама, склонија сам била тражити истину у очима пријатељица, а не партнера. Импресионирале су ме жене у политици, жене у здравству, увијек сам бирала гинекологиње, дерматологиње, стоматологиње. Тражила сам женске погледе по улици, пажљивије сам слушала женска мишљења. Нисам то примјећивала: то је само био начин на који сам живјела, посве невино, све док први пут једном свом шефу, који ми је сада срећом бивши, нисам, у потпуно мирно и чак и мени неочекивано, након мјесеци и мјесеци нарцистичног мансплаининга, рекла: - Слушај, да сам ја мушкарац који се школовао вани, ожењен с петеро прекрасне плаве дјеце, била бих директор свемира, а не ти.

Касније сам се силно срамила ове изјаве. Дјеловала ми је тако расистички, ксенофобично, окрутно. Али натраг није било: све више сам опажала да ме нервира кад мушкарци коментирају менструацију (“они су јој дани, луда је”), женске хормоне (“јеси ли ти у ПМС-у па си зато луда?”), женско тијело (“прије него је родила и расквасила се, била је БОМБА! Требала би хитно мало порадити на себи”), мајчинство (“потпуно је полудјела откад има дијете, доји нон стоп и све нас тјера ДА ПЕРЕМО РУКЕ, а видио сам и Данка како чисти суђе кад она заспе!”), абортусе (“то су ти те жене које користе побачаје као контрацепцију, лако је лећи, јел, а онда, након знаш већ чега, нема кајања”), Марину Абрамовић (“добро, увијек је била ружна као коњ, а сад је још и остарјела и изоперирала се, па сад та њезина умјетност под наводницима уопће нема смисла, није аутентична, и уосталом, као да је она особно највећа жртва комунизма уопће, одакле јој право да то тако особно схваћа?!”), Грету (“колико цурица од шеснаест година уопће може знати о клими?”), и листа се наставља на многе теме које се тичу женске сексуалности, женског тијела, предрасуда о женама, женских болести, успјешних жена, права на абортус, права на развод, и генерално - жена.

Дуго сам скривала свој анимозитет, а кад се претворио у хладнокрвну равнодушност па сам поносне Инстаграм обавијести сретних очева о томе како им је жена успјешно без епидуралне и без вике родила дијете почела само игнорирати, а острашћене коментаре разних Фацебоок мислилаца о томе како је Грета аутистична дјевојка, а Марина југославенска дроља, једноставно прескакала. У расправама на друштвеним мрежама почела сам одустајати од мушких коментара који имају било какве везе са слободом женског тијела. Још горе: понекад бих се укључила и рекла им, једноставно, да њихово мишљење о томе није релевантно. Све до данас кад сам одлучила иступити јавно, изаћи из ормара, и признати да једноставно сматрам дегутантним мушка мишљења о женском понашању за вријеме менструалног циклуса, а мушке ламентације о томе треба ли нека жена смршавјети, оперирати се или родити, и како, знаком недостатка достојанства и стила. Не знам има ли социологија име за то, али добро се сјећам атмосфере која је у дидовој кући владала кад би се говорило о политици: бака би на старинским тањурима доносила дебело резане шните обавезно свјежег круха намазаног позамашним слојем домаћег пекмеза од шљива и врело кравље млијеко које се пушило док би га носила, захтијевајући тако поштовање коју само шоља млијека у лиму може имати.

Моја бака и дан данас има мишљење о свему: али, пристајући прешутно на десетљетни договор, није га тада изговарала, то није било мјесто и вријеме за њу. Из перспективе носталгичног сјећања, чини ми се да је проналазила сигурност у тој позицији, али могуће је и да зато данас толико говори о свему што чује на радију: зато што осјећа, једнако тако интуитивно као што ја осјећам да би мушкарци требали мало зашутјети о женском тијелу, женским правима, и женској позицији у друштву, да је коначно дошло вријеме да може рећи што год жели. Знам да је то позитивна дискриминација, али, схватите, пријатељи: то је вама ваша борба дала, или недостатак исте, и мирно купање, бањање, заправо ваљање у блату привилегије, док су ваше маме, сестре, колегице, пријатељице, љубавнице, жене и кћери умирале у тишини покушавајући схватити зашто живе у свијету чије су вриједности постављене искључиво од стране мушкараца, па чак и кад се ради - искључиво о нама. Прихватила сам свој поремећај, уопће га се не срамим. Волим своје пријатеље, сураднике, колеге пред чијим талентом остајем запањена, очеве наше дјеце, наше љубавнике, наше партнере, наше мушкарце. Али мислим, чак и знам: вријеме је да слушате.

 

Текст преузет са портала  Јутарњег листа

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.