Је ли дошао крај терора необразованих и глупих?

Фатални коктел интернета, друштвених мрежа, демокрације и постмодерне претворио је тврдњу сваког морона у равноправни став.

Jurica Pavičić / 26. март 2020

 

Године 2008. браћа Јоел и Етхан Цоен снимили су шпијунску комедију “Спалити након читања”, филм који у вријеме кад је настао чак ни поклоници ауторске браће нису јако вољели. Та горка, мизантропска комедија у то је доба прошла размјерно неопазице, да би се у међувремену претворила у један од најспомињанијих филмова сувременог Холлywоода. Зашто? Зато што се бави темом која је у међувремену постала горућа. А то је владавина необразованих и глупих.

У “Бурн Афтер Реадинг” шпијунски се заплет темељи на покушају двоје празноглавих тупсона да продају Русима повјерљиве документе грешком остављене у њиховој теретани.

Главни јунаци филма двоје су потпуних глупака, једнако празноглаве и некомпетентне су и професионалне обавјештајне заједнице, а једини човјек који ту ишта разумије је Осбоурне Цоx (Јохн Малковицх), стари обавјештајац и тешки алкохоличар. У једној од најбољих сцена филма Цоx једном од ликова каже како “припада лиги морона”, морона “против каквих се бори читав живот”. Цоx, који филм завршава у коми, у филму пијано наздравља “идиотизму данашњице”.

Дванаест година је прошло од тог филма, а у тих дванаест година су и свијет опћенито и наш локални хрватски свијет постајали сваки дан све више онаквима какве их види Осбоурне Цоx.

Све до прије неколико тједана чинило се да живимо у свијету којим су потпуно завладали морони, у којем је знање девалвирано, а стручност предмет поруге. Живјели смо у свијету у којем је до карикатуре доведен постмодерни принцип “анyтхинг гоес”, па је у какофонији јавне расправе био једнако вриједан став академика и став дебила, знанствени рад и интернетска форвардуша.

До прије неколико тједана живјели смо у свијету у којем се на киоску продају књиге о “флат Еартх” теорији, а којима предговор пише шеф Надбискупског архива.

Живјели смо у свијету у којем Давид Ицке посјећује Сабор у аранжману по снази треће парламентарне странке, у којем су антиваксери постајали из дана у дан све гласнија и бучнија већина, у којем су на јавној телевизији иступали негатори Јасеновца, а свака нова базна станица мобилне телефоније претварала се у мали локални рат између инжењера физике и квартовских теоретичара завјере.

Цијело сувремено друштво, а поготово хрватско друштво, претворило се у метастазирану екстензију (иначе забавног) ТВ схоwа “На рубу знаности”. Чудни маргиналци, теоретичари завјере и љубитељи опскурантских коинциденција престали су бити домена Мишакове емисије за касне ноћне сате, а претворили се у релевантне суговорнике. Којекакве теорије завјере, од цхемтраилса преко равне Земље до 5Г мрежа, излиле су се из корита и ушле у средњу струју.

Фатални коктел интернета, друштвених мрежа, демокрације и постмодерне претворио је тврдњу сваког морона у равноправни став. Елите су ионако омражене, а они који су образовани - наравно - дио су елите.

Маинстреам медији вам лажу и нису релевантан извор информирања. Елите од вас крију истину. Истину знају одбачени и скрајнути маргиналци, а ти маргиналци - срећом - сад више нису скрајнути зато што постоје друштвене мреже. Мреже су глупанима дале оруђе које им је недостајало: оруђе да бајпасирају образоване и да се међусобно повежу.

Они су управо то и учинили, а директни производ тог свијета је (не само) Доналд Трумп. Трумп чију администрацију - узгред - бројни политички есејисти све чешће успоређују с ликовима “Бурн Афтер Реадинг”.

Тако је, велим, наш шири и ужи свијет изгледао прије само неколико тједана. Но, више не изгледа или барем не изгледа у тој мјери. А све то можемо захвалити једном мајушном, назубљеном вирусу.

Много се тога промијенило у сувременом друштву у ових неколико тједана пандемије Цовида-19. Неке ће промјене бити трајне, неке вјеројатно не. Неке ће бити негативне. Но, чини ми се да у цијелој тој драми видим једну позитивну промјену. Wухански је вирус, наиме, придонио рестаурацији ауторитета знања.

Колега с Индеx.хр Војислав Маззоццо прије неколико је дана у одличном тексту уочио како су с првом појавом коронавируса наједном замукли иначе устрајни и непоколебљиви противници цијепљења.

Све до прије неколико тједана цијепљење се у јавном простору повезивало с теоријама завјере, ширењем аутизма и опскурантским уротама Валдаморта званог фармацеутска индустрија. Сада - у тренутку кад цијело друштво насушно иште цјепиво за Цовид - цијепљење наједном више није бабарога.

Али, нису само антиваксери стјерани у кут. Јавност и медијски простор као да су с појавом првих болесника изгубили интерес за цијело паразнанствено, окултно и параноично подземлје које је све до такорећи прекјучер било тако снажно.

Теоретичари завјере и паразнанствени опскуранти нису, наравно, нестали. Интернет је и сада пун теорија завјере о томе како су вирус изазвали Кинези, Американци или 5Г мреже, фејс је пун алтернативних терапијских и хигијенских савјета.

До јучер, средња је струја друштва ту паразнаност гутала и перпетуирала. С првим знацима епидемије - међутим - ствар се стубоком промијенила. Порталима, новинама и ТВ-ом наједном доминирају професори и доктори.

Нема редакције која држи до себе која није призвала у помоћ истакнутог стручњака из Берлина, Единбургха или с Харварда, а показатељи читаности на порталима показују да су наједном најчитанији постали они текстови који би иначе требали бити срж новинарства.

Дакле, текстови у којима онај који нешто непријепорно зна објашњава другима како ствари заиста стоје. Та једноставна дефиниција била је и остала сукус онога што би требало бити новинарство. Новинарство је из много разлога задњих година то престало бити, да би с вирусом то опет постало.

Коронавирусу - укратко - можемо бити захвални. Да се није раширио људским плућима, не бисмо свједочили необичном и хвалевриједном друштвеном обрату: обнови ауторитета знања. “Лиги морона” наједном је дошло из гузице у главу па сад опет слуша људе који су квалифицирани. Опет се вјерује фамозној, презреној “струци”.

Па добро, питат ћете, зашто нам је Цовид требао да почнемо опет слушати докторе и професоре? Зашто та фамозна “струка” није у друштву имала ауторитет ни досад? Одговор на то питање није једноставан, а мислим да није лишен ни кривње саме академске заједнице.

Дио одговора доиста се крије у новом медијском пејзажу, у којем се будале доиста повезују лакше и брже него икад те могу дуго опстати изолирани у балону секте истомишљеника. Дио одговора је и у старим, добрим марксистичким класним односима.

Западна друштва од 80-их су изоштрила класне разлике, оне су створиле зазор према елити, а образовани и стручни људи неизбјежно су били и увијек ће бити дио елите. Дио одговора је и у промјенама у самој академској заједници. У Хрватској, та заједница је далеко од здраве меритокрације, сама се темељи на борасовштини, на перпетуирању медиокритетства и фалших величина, па је тиме “инфицирала” властити друштвени углед.

Опсесија знанственом мјерљивошћу усмјерила је знаност према аутореференцијалном испуњавању самосврховитих кућица, скупљања А1 и А2 бодића постало је важније од онога што је за знаност најважније: а то је друштвени импакт.

Коначно, фамозна “струка” добрих је тридесет година била и дијелом још увијек јест ланца симболичке или стварне корупције. Сваки криминални урбанистички план у Хрватској нацртао је нетко тко је неупитно био стручан, сваку споменичку девастацију затефтерила је нека струка, милијунски су криминали покривани неупитно стручним вјештачењима.

Хрватска јавност је не тако давно свједочила ситуацији у којој се два неупитно компетентна и стручна човјека нису могли сложити око нечег тако ноторно егзактног као што је физикални израчун загријавања Перућког језера у случају градње плинске електране. У том кошмару не може се онда човјек чудити што су људи престали вјеровати струци или “струци”.

Вирус је, испада, све то ресетирао. Повратак првог фиброзног скијаша из Италије растјерао је измаглицу опскурантског бајања и малог грађанина натјерао да потражи одговор код оних који га знају: професора, доктора, примаријуса, јуст наме ит...

Коронавирус је цијелу културу вратио на полазишне поставке - прије интернета, прије постмодерне, прије друштвених мрежа. Као да смо се начас вратили у 20-е или у 50-е кад је оних који нешто знају било мало, али зато што их је мало њих се заозбиљно слушало. У та доба било је јако мало оних који су знали очитати рендген, или плантажирати мандарину, или смућкати ПВЦ, или искоријенити шапку, или пројектирати лукобран, или монтирати строј за сепарацију.

Зато је у то доба механичар био попут свећеника, а инжењер, ветеринар, агроном, архитект или лијечник били су попут бискупа. Слушало их се, а слушало их се зато што би вам њихова експертиза могла разријешити проблем који без њих не бисте разријешили. Слушало их се јер би вас њихова експертиза могла избавити из невоље. Испада, требала нам је озбиљна здравствена невоља да бисмо их почели слушати - опет.

Кад опасност од пандемије јења, хоће ли се ствари вратити на старо? Хоћемо ли се опет вратити на стари, нехајни однос према знању и струци? Или ће вирус потакнути трајнији “клик” у главама? Не знам. То је само још једна од посљедица пандемије о којима можемо засад сада само нагађати. Али - лијепо би било да вирус крај силних штета остави бар једну посљедицу која је позитивна.

 

Јутарњи.хр


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.