Јадранка Стојаковић-Да бар имају нешто ситно душе?

<п><стронг>Нисам пратила протекле изборе али су они пратили мене. На сваком су кораку са зидова у мене гледале њушке које су ми обећавале боље сутра. Вјеројатно су биле и на свим екранима али ја не гледам теве. Укључила сам се у живот кад је истекао Велики Дан мислећи да је најгоре иза нас. Није.</стронг></п>

Vedrana Rudan / 08. децембар 2011

 

 

 

Већ на старту побједници се међусобно кољу тко ће у којем ресору красти. Лјуди који су се у нашим животима доказали као лопови, варалице, друмске убојице, алкоси, скидају са лица осмијех, извлаче очњаке и припремају се како ће нам одрати оно мало коже што нам је још остало, ако нам је остало. Човјеку једино преостаје читати књиге и слушати глазбу. Глазбу? Нешто умирујуће, нешто за душу, нешто у што бисмо се могли ушушкати и на минуту или двије или три заборавити гдје и како живимо. Мој комадић среће зове се Јадранка Стојаковић. Пјесникиња, пјевачица, музичарка, Умјетница. Годинама је живјела у Јапану, недавно сам чула да се вратила у Сарајево. Пред годину дана слушала сам је на Трсату. Био је мрак, на сваком је столу горјела свијећа, отворено небо пуно звијезда и Јадранка. Сви смо с њом пјевали, плакали за неким умрлим љубавима и повјеровали да још има наде за нас.Вратила се. Дома. Дома? У њен сарајевски дом провалио је члан питај бога кога од оних њихових “ентитета” и не пада му на крај памети да изађе. Јадранка је тешко болесна, у колицима, тренутно се опоравља у Бањалуци и вјеројатно чека да јој се нетко смилује, да кров над главом и пензијицу.Тко? Држава Босна и Херцеговина? Да и постоји сигурно јој живот Умјетнице не би био приоритет. Политичари не слушају глазбу, не читају књиге, не гледају слике, не одлазе на концерте осим ако нису у близини камере. Политичари су власници наших живота али не знају како ми живимо и што нам је у животу битно.Они свијетом бауљају потпуно слијепи обузети ловом на моћ и лову.  Ми обични људи само смо крваве степенице преко којих газе према својим звијездама. Што они знају о љубави? Зато сам сигурна да Јадранка Стојаковић неће добити свој кут у коме би у колицима могла пјевати и складати, пребирати по гитари и пухати у усну хармонику.Зато сам сигурна да они који владају и њеним животом неће наћи некога тко би њу у колицима довезао до неке позорнице да нам својим гласом лијечи душу. Не знају они што је душа.  Политичари мрзе умјетнике зато јер они живе вјечно. Тко зна како се звао предсједник Америке кад је пјевао Елвис? А како се звао предсједник британске владе кад су пјевали Беатлеси?Зна ли итко од нас који смо живјели у Југославији име неког од оних из оног Предсједништва који су пред тридесет година, док је нама пјевала Јадранка Стојаковић, наше вратове држали у својим шапама? За пет или шест година сви ће заборавити на Додика, једино ми он пада на памет, имена осталих политичара из мени данас далеке земље не знам.А за двадесет година, ако свијета буде било, тренутачне моћнике са наших простора неће памтити ни властити унуци. Али ће негдје уз море или покрај ријеке пјевушити заједно са Јадранком Стојаковић. И чинит ће им се, као што се нама уз њу чини данас, да је свијет много боље мјесто него што то заиста јест.

 

текст преузет са блога ауторке

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.