И 25 ГОДИНА ПОСЛИЈЕ, МИ СМО КАРАДЖИЋЕВИ ПАЦИЈЕНТИ: Јесмо ли спремни за отријежњење и зашто нам је потребан земљотрес у главама?

Радован Караджић је од властитог народа начинио своје (психијатријске) пацијенте којима је, потом, манипулисао и одвео их у трагедију која се, по ужасу, може мјерити са оном из Другог свјетског рата.

Buka tim / 23. март 2019

Прошло је више од 20 година од завршетка крвавог рата у БиХ, а тек јуче је један од најодговорнијих људи за сијање смрти и терор деведесетих осуђен за своја недјела. 

Ипак, шта то значи грађанима ове земље и колико ће доживотни затвор Радовану Караджићу допринијети помирењу и промјени националистичких наратива? Вјероватно ништа и нимало, али ће остати јасна порука.

Више нико неће моћи некажњено учествовати у истребљењу и уништењу другог народа зарад стварања једнонационалне државе, сматрају неки од наших саговорника.

Након 10 година од хапшења, Радован Караджић, први предсједник Републике Српске, јуче је у Хагу осуђен за најтеже ратне злочине. Добио је казну доживотног затвора због геноцида у Сребреници и четири удружена злочиначка подухвата (УЗП), укључујући УЗП за Сарајево, УЗП за Сребреницу, свеобухватни УЗП и УЗП за узимање талаца.

Ово је једна од најважнијих пресуда у раду Хашког суда, која би на нормална друштва имала велики утицај. Можда је и због тога њен значај више универзалан него локалан, јер у Босни и Херцеговини, распарчаној и мржњом и заведеном национализмом, осуда Караджића ће највјероватније проћи као само још једна епизода у дуготрајном процесу осуде разних злочина. Без икаквог утицаја на друштво, осим краткотрајне навијачке еуфорије и величања злочинаца, заснованог на незнању и игнорисању истине.


У ствари, да постоји политичке одговорности и друштвене зрелости, ова пресуда би значила процес прочишћења, дистанцирање политичке партије чији је он оснивач од идеја које он заступа и које су га на концу довеле до доживотне робије.

 

Горан Тркуља, први дописник из Трибунала за медије у БиХ, а сада радио-продуцент из Холандије наводи да је Караджић добио највишу казну коју је Међународни суд за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије могао изрећи и то је, правно гледано, потпуно заслужена казна за геноцид и остале ратне злочине који су му доказани. 

 

„У људском смислу и таква казна је недовољна ако се сагледа и измјери сваки појединачни злочин за који је одговоран. Радован Караджић је од властитог народа начинио своје (психијатријске) пацијенте којима је, потом, манипулисао и одвео их у трагедију која се, по ужасу, може мјерити са оном из Другог свјетског рата. Тада су, међутим, Срби били жртве, али и побједници. Караджић им је у овом рату навукао злочиначку кошуљу и одвео их у велики морални и материјални пораз“, објашњава Тркуља. 

 

Караджић је, према њему, главни кривац за ратне злочине које су Срби починили над десетинама хиљада Хрвата и Бошњака и сукривац за патњу стотина хиљада расељених људи, Срба, Хрвата, Бошњака и других етничких група у Босни и Херцеговини. 


У пресуди Трибунала у Хагу ти су злочини наведени збирним правним терминима као злочини против човјечности, кршења правила и обичаја рата или геноцид. 


Тек у документима са суђења види се стварни ужас злочина и људска патња коју су ти злочини изазвали. 


„Чињеница да Караджић ни једног тренутка, јавно, није показао ни мрву сажаљења над судбином људи чије је животе трајно осакатио или потпуно уништио, а камоли да се покајао за своја дјела, је оно што његову кривицу у мојим очима чини готово непојмљивом, а сваку казну недовољном“, рекао је Тркуља за Буку и додао:


„Караджић је, уз све то, неизбрисиво утицао на стварање Босне и Херцеговине у форми у којој она данас егзистира. То је осакаћени свијет који је књижевно већ  описан у пјесмама и прози приједорског књижевника Дарка Цвијетића, а о којем Цвијетићев млади суграђанин и активиста Никола Куриджа (рођен 1989.) каже да 'сумња да ће икада у потпуности успјети заокружити све што (том свијету, оп. Г.Т.) недостаје.'“ Још мање ће, пише Куриджа, о свом одрастању у свијету који је створио Радован Караджић, моћи да надокнади 'све људе који у мом окружењу недостају, иако их нисам познавао. Њихово присуство се осјети сваког дана. Сви и све прогнани-е, убијени-е, понижени-е и из система избрисани-е недостају мени, недостају овом друштву и недостају цивилизацији. Неповратно.'“

 

Иако већ годинама живи у Холандији, па му је, како каже, тешко из те перспективе  судити о актуелним друштвеним процесима у Босни и Херцеговини и Републици Српској након пресуде, наглашава да ће суочавање са прошлошћу бити тежак процес.

 

„Уопштено говорећи знам да суочавање с прошлошћу никад није лак посао. Нико није сретан кад му се стави огледало пред неумивено и неочешљано лице, да не говорим о суочавању са злочинима који су почињени (и) у његово име“, каже Тркуља и подсјећа да је Нијемцима требало 20 година послије оног рата да се суоче с језом масовних злочина и геноцида над Јеврејима. Али они су успјели. 

„Нијемци су прије свега себи признали да су њемачки нацисти у њихово (национално) име иницирали стравичан злочин у којем су за вријеме рата учествовали и они Нијемци који нису били нацисти. Након тог признања све је постало лакше и Нијемци су могли да доживе националну катарзу и ставе тачку на тај дио националне историје“.


Са друге стране, у свијету који је Караджић оставио иза себе, друштво се дијели на нас и њих, при чему смо ми добри, лијепи и паметни, а они су наши непријатељи који су ружни, прљави и зли. 

 

Како каже Тркуља, свако критичко размишљање, а камо ли практично дјеловање у таквом свијету се тумачи као сврставање на непријатељску страну. У таквом друштву суочавање с ратном прошлошћу је још теже. 

„Пресуда Караджићу ће постати значајна за српско суочавање с ратном прошлошћу оног тренутка када друштво за тај чин буде зрело. Ја не знам када ће то бити али сам сигуран да је оно неминовно и да ће се десити, прије или касније.“ 

Да ли пресуда у себи носи катарзичну ноту, тешко је рећи, али је сигурно да се та нота не препознаје ако и постоји, каже Тркуља. 

Он сматра да би се национално прочишћење могло десити тек ако би злочин почињен у национално име довео до саосјећања са жртвом. 


„Само такав расплет националне драме могао би довести до катарзе. Све ово говорим у кондиционалу, па у том смислу би и пресуда Радовану Караджићу могла да буде увод у драмски расплет који води катарзи тек ако би се цијела драма ставила у другачији контекст односно када бисмо и као појединци и као друштво били спремни да се суочимо са заједничком прошлошћу. Тај моменат још није дошао иако се стидљиво назире прије свега у књижевности и код неких алтернативних група и удружења“, рекао је он.

 

Професор на Филозофском факултету у Бањалуци Миодраг Живановић подсјећа да су приликом оснивања Хашког трибунала уграђени разни циљеви, а један од битних је био пут ка помирењу и повјерењу. 

 

Каже, кад погледамо те пресуде и све што се догађало од оснивања Хашког трибунала па до данас, видимо да оне нису доводиле до јачања тог процеса, него су имали негативни ефекат. 

“Код сваке пресуде долазило је до тога да су подјеле међу народима, мржња, па и спремност на нове злочине били у првом плану умјесто повјерења и помирења. Пресуда Караджићу можда отвара неки другачији приступ и могућности, јер су се услови мало промијенили у односу на ове претходне процесе. Тако да се може очекивати да ће ова пресуда можда добити позитивну конотацију у будућности. Ја бих волио да је тако, али увијек имамо тај популизам и национализам који диже зидове међу људима, а који је код нас доста јак. Ми немамо на простору Балкана било какав концепт или идеју која не би била популистичка. А популизам је погубан за помирење и повјерење”, рекао је Живановић за БУКУ. 

Он каже да изостанак помирења и неприхватање пресуда за ратне злочине онаквима какви јесу лежи у недостатку политичке воље да би се нешто разумјело, те недостатку знања. 

“И онда имамо такве случајеве да су на свим странама у БиХ они који су пресуђени за неке хероји, а за неке злочинци, док за оне треће небитни извршиоци злочина које је неко други наручио и смислио. То је тај популизам и док год он буде основа политичког дјеловања ту нема среће и промјена набоље у односима”.

Наравно, Живановић оставља могућност за побољшање ситуације таком протока времена. Како каже, ова пресуда би требало највише да утиче на сучељавање са прошлошћу, али на отворен начин.

Кад ће се тај њен ефекат осјетити, није могао да каже.

Јер, ипак, за то треба доста одважности. 

“Ако погледамо ових 25 година, видјећемо да ни једна страна у БиХ није говорила о својим злочинима, односно о злочинима који су чињени за потребе етно-политичких елита. Сви су говорили само о злочинима других. Након пресуде Караджићу ми смо опет свједочили наступима у којима се све стављало на клацкалицу и гдје се потенцирало то колико је осуђено Срба, колико Хрвата, колико Бошњака, на који период година, што је небитно. То се дешава након сваке пресуде. Нама треба напуштање тих калкулација и математика, што је тешко. Овдје се мора десити један тектонски земљотрес у главама људи да се према прошлости почнемо односити другачије. Или да за почетак одговорима на једно банално и наивно питање за малу дјецу: Откуда 8372 убијених у Сребреници, откуда преко 100.000 убијених у цијелој БиХ у рату кад су се сви бранили? На то питање нико још није дао одговор од ових политичких елита и док то не почне да се говори нема нам никакве среће. Били би добро да пресуда Караджићу барем мало раздрма ту паланачку и херметички затворену свијест и нешто промијени”, рекао је Живановић за БУКУ.

 

Професор на Факултету политичких наука у Сарајеву Асим Мујкић сматра да ова пресуда има више универзално значење него што ће конкретно довести до неких промјена у БиХ. 

 

“Она је универзална у томе што јасно шаље поруку да више неће моћи бити некажњива она политичка опција која се заснива на идеји да, како то каже Хана Арент, може да бира с ким ће живјети на овој планети. Јер, таква једна жеља подразумијева да се тај други који се појављује на тој територији сматра легитимним објектом за истребљење, истјеривање, односно одстрањење. То је једна идеја која је у темељу националистичких пројеката. Са овом пресудом такав један начин заснивања неких државних форми, што је карактеристика националних држава неће бити допуштен”, рекао је Мујкић за БУКУ.

А што се тиче Босне и Херцеговине, он не вјерује да ће се нешто промијенити. 


“Приврженост Караджићу, односно његовој идеологији је велика. Он се налази у темељу одређеног политичког пројекта и тако да ћемо се начекати да се политичке структуре које на томе заснивају своју моћ од тога дистанцирају”.

 

Александра Летић из из Хелсиншког одбора за људска права у РС из Бијељине каже да је санкција која је изречена Радовану Караджићу била и очекивана, исто као што су биле очекиване и реакције на исту, односно да једна страна у БиХ буде незадовљна, јер је очекивала ослобађајућу пресуду, а другу страна разочарана, јер га суд није осудио за ратни злочин геноцида у још седам општина у БиХ.  

 

"И једно и друго очекивање ми се чини нерационалним, емотивним и посве неупућеним у погледу начина како се процес водио и које су се чињенице утврдиле, изван разумне сумње. Но, санкција која је изречена и што је још важније, злочини за које је суд утврдио да је Радован Караджић одговоран би у нашем друштву требали отворити низ друштвених процеса, оних катарзичних. Али да живимо у зрелом и одговорном друштву, што код нас дефинитинво није случај. И ова пресуда се поново свела на уобичајне фразе, како је овај процес заправо политички, вођен против цијеле једне етничке групе и како се Радован Караджић храбро жртвовао за српски народ, исто толико храбро колико је под лажним именом тиховао по Београду, док су многи они који су њему у рату били подређени већ одговарали за злочине за које је он у најмању руку морао знати. Исто толико храбро, колико је инсистирао на томе, да је имао договоре са страним дипломатама, да му се неће судити, он који константно понавља да се не осјећа кривим, да ништа од тога што му се ставља на терет није учинио, али се ипак осигуравао 'договорима' да не буде кажњен", рекла је за БУКУ Александра Летић.

Каже да се чини да Караджић у јавности Републике Српске више није важна политичка фигура, па и ова правоснажна пресуда није заузела неко значајније мјесто у јавном простору.  

 

"Он као личност можда и није толико присутан и важан, али од његових идеја се нисмо значајно помјерили и оне у великој мјери и даље живе. Да постоји политичке одговорности и друштвене зрелости, ова пресуда би значила процес прочишћења, дистанцирање полтиичке партије, чији је он оснивач од идеја које је он заступа и које су га на концу довеле до доживотне робије, промјена назива студентског дома у Источном Сарајеву који носи његово име и низ других важних процеса. Али сумњам да ће се ишта од тога стварно десити. О пресуди ће се причати неколико дана, на начин како се причало и о свим осталим, односно, причаће се о њему, а не о жртвама злочина за које је суд утврдио да је одговоран.  Прича о починиоцу и његова  хероизација не даје простор за емпатију, суосјећање  и заувијек затвара пут помирења и суочавања, посебно за младе генерације.  И умјесто да сад искористимо прилику за оздрављење друштва, ми ћемо наставити сами себе да лажемо", каже наша саговорница.

 

Драган Тодоровић, замјеник директора Бањалучког центра за људска права, рекао је да другостепена пресуда Радовану Караджићу неће много допринијети процесу суочавања са прошлошћу у БиХ. 

 

„Разлог за то је што ни на једној од три (још увијек) супротстављене стране ни не постоји стварна воља да се то уради, како међу политичким вођама тако ни међу обичним грађанима, уз спорадичне и малобројне изузетке. Нажалост, друштво у БиХ је још увијек дубоко подијељено по националној основи и у том смислу се мора констатовати поражавајућа чињеница да је напредак на том пољу од завршетка рата па до данас врло мали. Већа је вјероватноћа да ћете срести некога из Бање Луке у посјети Бечу него Сарајеву, и обрнуто, прије ћете срести особу из Сарајева у Истанбулу него у Бањој Луци. То је на неки начин огледало стања друштва у коме живимо. Стога ова пресуда неће битно допринијети промјени тог стања, као што нису ни бројне пресуде које су изрицане прије ње, или које нису изрицане а требале су бити“, рекао је за БУКУ Тодоровић. 

Додаје да је од ове пресуде тешко очекивати катарзичност због тога што је однос овдашње јавности на све три стране према међународном судовању јако селективан и неискрен. Томе у прилог говоре, истиче Тодоровић, реакције српске, бошњачке и хрватске јавности на пресуде и одлуке међународних судова. 

 

„Након пресуда Караджићу и Младићу, Срби гласно негодују и кажу да је то политичка пресуда и да је неправедна, док Бошњаци и Хрвати еуфорично одобравају такав судски епилог. Када је изречена осуђујућа пресуда политичком и војном врху Херцег-Босне, Хрвати су негодовали и називали такву пресуду политичком док су Срби и Бошњаци били задовољни таквим епилогом. Међутим, када је Међународни суд правде одбио захтјев за ревизију пресуде у поступку по тужби БиХ против Србије за геноцид, Бошњаци су оштро протестовали и називали такву одлуку политичком, док су Срби сматрали да је таква одлука једина исправна. Дакле, овдје се међународној правди вјерује само када је у складу са сопственим интересом. Када погледате ту количину лицемјерја која влада на све три стране у том погледу, јасно је да за катарзу ту нема мјеста“, каже Драган Тодоровић. 

 

Као млад човјек, Тодоровић сматра да је мишљење његових вршњака о овим темама у великој мјери формирано утицајем старије генерације, оне која је све то преживјела и која је своје ставове пренијела на своје потомке. 

 

„Такође, велики утицај су имали и медији који су пристрасно преносили само једну страну приче. Због тога је добар дио млађе популације склон заступању ригидних ставова о догађајима о којима заправо не знају скоро ништа. Често жустро бране одређена становишта само зато што им је речено да су исправна а не зато што су сами својим спознајама дошли до таквог закључка. Међутим, и поред наведеног, мислим да је генерација младих људи који су рођени послије рата или непосредно прије рата па се тих страхота ни не сјећају, једина шанса да процес помирења у БиХ успије. Да би до тога дошло, та генерација мора да направи отклон од прошлости и да са те дистанце формира своје ставове о свим питањима која оптерећују друштво у БиХ и да на концу преузме одговорност за будућност ове земље“, истиче Тодоровић.

Управо су млади људи ти од којих се очекује нека промјена набоље. 

Ипак, колико је реално такво нешто очекивати у оваквим условима.

И сам Горан Тркуља, говорећи за наш портал  о ученицима и студентима који нису били учесници догађаја о којима је ријеч, тврди да они имају добру полазну позицију јер значи да могу објективније да се одреде према ратним злочинима. 

Такође је истина да су они нечија дјеца и да велики дио моралног односа према прошлости носе из свог окружења: из породичне приче, па затим из школе, са улица и друштва у цјелини. То је, опет, оно што их вуче земљи и не дозвољава одмак неопходан за објективно посматрање. 

“Млади би требало да прошлост сагледају ослобођени предрасуда, да буду слободни да истражују и да питају. Рекао бих да је по својој природи младост заинтересована, бунтовна, прогресивна. Међутим, када сам прије пар мјесеци био у Босни и Херцеговини радећи на једном документарном програму за холандску телевизију и разговарао са младим људима у Подрињу (Вишеград, Скелани, Братунац…), у Сарајеву и Приједору, изненадило ме је, не толико то шта млади (не) знају о рату и поратној прошлости, колико одсуство сваке жеље да то сазнају. Као да оно што се догодило није ни било ако о томе ништа не знају. И као да живот може да почне ни из чега”, рекао је он и закључио:

“Бојим се да се несрећа босанскохерцеговачког друштва више огледа у пасивности и безидејности младих, него у тешком животу већине људи управо зато што се од младих очекује да извуку земљу из опште мизерије”.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.