Харис Пашовић за БУКУ: Волио бих да живимо у образованијем друштву, политичари заглупљују народ

Политичари који су на власти су катастрофа. 25 година ништа нису урадили за БиХ, немамо аутопута, немамо основну инфраструктуру, немамо основне услове за живот.

Slađan Tomić / 07. октобар 2020

Један од најбољих редитеља које има Босна и Херцеговина, оснивач Сарајево Филм Фестивала, и оштар критичар суморне стварности. Харис Пашовић у разговору за БУКУ критикује политизацију културе и умјетности и сагласност умјетника да раде под палицом власти; али и својим професионалним почецима. Пашовић је говорио и о запошљавању глумаца, одласку младих, те катастрофалним кадровима, које странке постављају за министре. Свјестан да се запошљавања у јавним институцијама често врше путем страначке линије, Пашовић каже да политичке везе постоје и код запошљавања глумаца.

 

БУКА: Један сте од највећих критичара власти, али не као опозициони политичар него као ангажовани умјетник. Реците ми, која је цијена? Знам да је плаћате.

Она је велика, али у сваком случају мања него да погнем главу и одустанем од властитог идентитета умјетника. Мислим да је дужност умјетника да ствара умјетност, а затим да буде глас оних који немају глас. Ја сам јавна личност и да морам да говорим у име своје публике

 

БУКА: Умјетност је често алат за критику политике. У БиХ ми се чини као да су та два појма испреплетена и да се политика мијеша у умјетности и обратно. Је ли то тако? Зашто су умјетност и политика тако блиски?

Политика се сада мијеша у умјетност. Морам рећи, у рату, када сам био директор МЕСС-а нико ме није назвао и рекао „уради ово, немој ово“, али нам нису давали ни новац. Нисмо имали никаква средства од града. Често смо радили бесплатно или ако нам је неко дао помоћ. У том смислу је била велика слобода. Сада, у инсититуцијама, власт поставља директоре и преко њих остварује и своју политику. Није то само код нас, тако је свуда. Али ту би требало да умјетници и директори  имају интегритет. Да власт не диктира све. Умјетност се мора објаснити власти, нису то људи који знају умјетност. Ни не очекујем да знају, али очекујем да поштују мене или неког од колега. Примјетио сам, на примјер, да је  МЕСС-а одједном постао дио политичке приче, а не мора то да буде, ја мислим, али људи се ту брину за своју столицу, позицију. Имате и људе који су директори позоришта и других инситуција и који су директно у власти и ту је веза очигледна.

БУКА: Крајем  године планирате одржавање фестивала умјетност и политика. Колико ће ту бити провокативног садржаја и садржаја који ће моћи да испровоцира?

Провокација је релативна ствар. Мене испровоцира сваки дан када укључим ТВ и видим шта раде политичари. Најчешће политичари у власти, али често и политичари у опозицији, али и даље су ови други бољи. Ови који су на власти су стварно катастрофа. 25 година ти политичари ништа нису урадили за БиХ, немамо аутопута, немамо основну инфраструктуру, немамо основне услове за живот. Прије годину дана у Тузли матуранти медицинске школе су носили мајице на којима је писало „Ангела, спреми се долазимо“. За све то су криви политичари. Та „политика“ је бизнис, нема ту говора о национализму. Највећа индустрија у БиХ је индустрија политичког конфликта, а друга највећа индустрија је индустрија људских права.

БУКА: С обзиром да се Ваша каријера добрим дијелом веже за Београд можете ли сагледати ствари са стране и рећи зашто у Србији имамо умјетнике, глумце који предводе опозиционе странке И некако су најгласнији у борби за смјену власти, а у БиХ су глумци углавном чланови неких странака које су на власти?

Има и у Србији оних умјетника, који су уз власт; и у Хрватској. Али у праву сте, код нас их нема у опозицији. То је необично, да има нас три или четири умјетника који нису уз власт, али ми нисмо у некој партији у опозицији. Мислим да умјетници нису добри за политику. Друга је то професија и она захтјева да јој се човјек, као и у умјетности, посвети 24 часа дневно.  То двоје је немогуће заједно. Ви сте или умјетник или политичар. Када бих ја био политичар, ја не бих стигао  ништа у умјетности. Ишао бих у свако село, у мало мјесто, разговарао с људима, покушао да разумијем њихове потребе, проблеме, да нађем начине да се ти проблеми ријеше. Потпуно бих се посветио томе, али опет не мислим да бих био добар у томе као у умјетности. То не значи да немам очи, и да немам политичко мишљење.

БУКА: Некад нас воде они који немају можда највише знања и искуства за обављање појединих функција. Како коментаришете изјаву министра културе да никада није посјетио Музеј ратног дјетињства?

Мени је њега жао. Он је човјек који је упао у све то. Он је мени рекао, али он то сад пориче, „ја сам се пробудио као министар“. Није проблем он него СДА, која поставља некомпетентне министре. Не видим ни друге министре да су компетентнији.

БУКА: Можда је био превише искрен?

Мислим да је превише искрен, али да СДА постави једног неспремног човјека да буде министар Данису Тановићу, Јасмили Жбанић, Дини Мустафићу, Еди Зубчевићу, Мири Пуриватри, мени, Шејли Камерић, а да не говорим о инсититуцијама као што је позориште, галерија, музеј… то је некако тужно. То значи да та партија потпуно губи разум, они губе тло под ногама, они не знају више шта раде. Прије су имали неки преглед ситуације. Они су обезглављени. Вјерујем да ће нас ова промјена бар кад је у питању кантон мало стабилизовати.

БУКА: Је ли култура празна, како се каже у једном телефонском разговору СДА функционера? Односно да ли то желе политичари?

Мислим да да. Ја мислим да тај процес није случајан. Да је потребно заглупити народ. Не мислим да је народ претјерано образован, ја мислим да није, то се види из садржаја који се комуницирају. Ја бих волио да живимо у образованијем друштву. Стално све више падамо. Недавно је била једна реклама за приватни универзитет у близини Живиница. Казали су да се „налази на магистралном путу, код бензинске пумпе“, живимо у таквом времену! То су направили политичари. И то локални.  Није дошао Додик у Сарајево и рекао немојте положити ПИСА тест. Не могу Срби бити криви у већинским бошњачким дијеловима, зато што су ђаци необразовани. Нити Бошнајци могу бити одговорни што су ђаци необразовани у Приједору, Ливну. Ту  су криви локални политичари и ту се види до које мјере локални политичари раде против властитог народа у који се као куну.

БУКА: Пожалио се министар културе Кантона Сарајево Кенан Аликадић, како је 60 глумаца незапослено. С обзиром да смо говорили како политика поставља директоре позоришта, је ли тешко за глумца да се запосли ако није у партији?

Ма то што је он рекао је популистичка шупља прича. У овој земљи је 300.000 – 400.000 људи незапослено, а не само 60 глумаца. То је један провидни фол, не знам коме они то говоре. Као да је некога брига, не кажем да треба да буду незапослени, али ова прича је зато што је странка из опозиције предложила мораториј на запошљавање. То је удар на СДА да запошљавањем добија гласове. Да ли постоје политичке везе код запошљавања глумаца? Постоје.

БУКА: Надам се да су онда бар добри глумци?

Добри глумци не би требало да имају политичку везу.

БУКА: Казали сте недавно да знате о неким представама размишљати и 20 година. Представе прво играте у глави, у којој мјери то што замислите измијените у процесу постављања представе?

Ја никада не дођем с готовом идејом како нека представа треба да изгледа. Мислим да је јако битно, гдје се представа ради, на ком мјесту, у којем позоришту, са којим људима, у ком времену... Све то утиче на то како ће нека представа изгледати. Имам идеју која се тиче неког дугог процеса, што је важно мени или што ја мислим да је важно друштву, али не знам како ће изгледати представа док не дођем и не почнем са глумцима и са сарадницима и док не кренемо у процес, у ком ја, као капетан, усмјеравам тај брод.

БУКА: Фестивал МЕСС ове године обиљежава 60 година постојања и један је од најстаријих у региону. 1993. сте били  директор фестивала када сте основали  Сарајево Филм Фестивал. Колико су оба фестивал значила за БиХ, регион, Европу?

Фестивал МЕСС је за мене приватно био, такођер, врло значајан, јер ја сам некако кроз фестивал МЕСС открио позориште. Једне године док сам био у гимназији, не знам како, не могу да реконструишем, отишао сам и купио карте за све представе и све сам их прегледао. То је било велико узбуђење и откривање једног фантастичног свијета. Онда су били разговори за округлим столом, о свакој представи, које је водио Боро Драшковић, и то је за мене било феноменално. Потом сам чуо да он узима класу режије на Академији умјетности у Новом Саду и отишао сам тамо, примљен сам и тако сам почео да студирам. Тако да је МЕСС за мене увијек био велико и важно питање. Фестивал је почео 1960. и неки врло занимљиви људи су га формирали: Јурислав Коренић редитељ, Лука Павловић театролог и критичар, Радослав Зорановић тузлански позоришни човјек. Они су ти који су покренули тај фестивал. Оно што је занимљиво је чињеница да је само  Стеријино позорје старије од МЕСС-а у региону. То је било тек 15 година након ИИ Свјетског рата, већ тада је била либералнија атмосфера.

БУКА: Дакле Сарајево је било слободно. Је ли данас слободно?

Ја не могу да кажем да је било потпуно слободно. Сарајево је имало доста велики ниво слободе говора, у социјалистичкој Југославији. То је оквир социјалистичке Југославије у којем се неке ствари нису смјеле доводити у питање, није се смјело критиковати Тита, није се смјело критиковати важне политичаре, није се смјело говорити националистичким језиком. Било је тада ограничења, али истраживачки дух умјетности је постојао. Онда је дошао рат, тај фестивал је био напуштен. Након рата су се раздвојили филмски и театарски фестивал и МЕСС је опет био оно што је био до тада. Кажем то јер сам се данас наљутио када сам видио да је Нихад Крешевљаковић, који је в.д. директора, учествовао у овој пресс конференцији у којој су се директори културних институција и жалили се на мораториј на запошљавање, који је нормалан у изборном периоду. Некако ми се чинило да је МЕСС почео да учествује кампањи за СДА. МЕСС никада није био политички опредјелјен и то ми је сад без везе да јест.

БУКА: Дали сте Сарајеву пуно, можда сте на неки начин креирали највећи бренд БиХ. Као да Вам се то не враћа. За 35 година су Вас у Сарајевска позоришта звали два пута. Зашто?

То стварно не знам. Можда сам у неким стварима презахтјеван у поређењу са оним што се у нашим позориштима сматра довољним. Често то и говорим, мислим да се у нашим позориштима не ради довољно, да би требало да буде продуктивније, храбрије, интересантније. Мислим да је то лагодна позиција коју наша позоришта имају. Они ће и након овог разговора да се буне и да ме критикују. Мислим да се може радити више, интензивније, храбрије, модерније. Можда је то разлог зашто ме не зову.

БУКА: Да сумирамо разговор, има ли умјетничке слободе у БиХ?

Има, али она није потпуна. Ту постоји велики степен аутоцензуре и страха од власти.



 

Комплетан разговор послушајте у нашем аудио подцасту. 

 


 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.