Гуши ли се слобода говора у РС? Гдје престаје јавни интерес, а почиње ширење панике?

Према новоусвојеној уредби о прекршају изазивања панике и нереда за вријеме ванредног стања у Српској, предвиђене новчане казне за физичка или правна лица износе од 1.000 до 10.000 КМ.

Sara Velaga / 09. април 2020

Изјавио је ово недавно Министар унутрашњих послова Републике Српске Драган Лукач, чиме је недвојбено дао до знања на који начин ће третирати такве прекршаје у овом ентитету. 

У ванредном стању, доносе се и ванредне мјере, па је ова уредба врло брзо заживјела, како би се стало у крај свима који нарушавају ионако нарушени мир становништва. Међутим, неминовно се поставља питање, гдје завршава јавни интерес, а почиње паника? Другим ријечима, како се ова уредба сада одражава на оне којима је у циљу информисати јавност, нас новинаре?

Чињеница да је међу првим уредбама које су донесене након што је у РС-у проглашено ванредно стање она која се односи на пријетњу прекршајним гоњењем због „ширења лажних вијести и изазивања панике“ током трајања пандемије изазване ЦОВИД- 19, медијској заједници послала је најдиректнију поруку да се можемо “поздравити“ са слободом извјештавања.

Упозорава на то новинарка ИнфоРадара, Гордана Катана, која за БУКУ каже да је питање на основу којих критерија ће полиција или правосуђе одређивати шта је лажна вијест, чиме се све то шири паника и шта онда остаје од сврхе новинарства, као таквог.

„Нисам заговорник спиновања јавности, сензационализма, али уз пуно поштовање свих институција које се носе с пандемијом, постоји и друга страна медаље и наша је дужност као новинарки/ новинара да о томе извјештавамо.“

Пита се и да ли ће текст након што буде објављен бити подложан санкцијама, те хоће ли санкције трпити и саговорници?

„Колики то полицијски, или већ чији апарат мора бити ангажиран, па да прати све објаве у медијима и на друштвеним мрежама, како би сузбио лажне вијести и ширење панике?“

Упозорава на то и Милкица Милојевић, новинарка Еуроблица, која за БУКУ истиче да је ситуација од самог почетка ненормална са становишта слободе јавног говора и мишљења. 

„Прво смо ускраћени самим ограничавањем кретања. Радимо наш новинарски посао у неприродним условима. И прије самог увођења ванредног стања, оно је било такво када је у питању слобода јавног иступања и услова за рад новинара. Кључна синтагма постаје друштвена одговорност. Гдје завршава друштвена одговорност, а почиње цензура и аутоцензура?“, пита она.

Додаје да је сам министар Лукач изазвао панику извођењем специјалаца са дугим цијевима у борби против вируса, за вријеме полицијског часа. Но, то је, како наводи, остало без реакције цивилног друштва и медија.

„Потом смо имали сједницу Скупштине на којој је уведено ванредно стање. Зашто је она била затворена за јавност? Наводно, због заштите здравља, али не видим разлог да на мјесту гдје су 83 посланика и посланице не може бити још један камерман. Или барем да је камера сама била, да јавност буде барем пасивно укључена, да види шта се дешава ту. Транспарентност је битан дио демократије. А у овој ситуацији је нема.“

Наводи како је самим увођењем ванредног стања поједностављен механизам владања. Осим тога, ванредно стање је, додаје, оголило ситуацију коју имамо - да један човјек или неколико људи владајуће партије у ствари одлучују о свему. У потпуности је искључено инситуционално дјеловање, а искључена је и јавност. 

„Оно што је посебно спорно јесте дио уредби који каже: 'Забрањује се преношење лажних вијести или тврђење одређених информација које изазивају панику'. Самим тим, ту долази у питање форма коментара. А у коментару, према закону, имамо право нешто тврдити, што не мора нужно бити поткријепљено чињеницама.“

С обзиром на то да различите новинарске форме нуде различите могућности, јавља се питање ко ће и на основу чега одлучивати о садржају истих? И процијенити изазива ли то панику или нарушава јавни ред и мир?

„Ја лично мислим да је министар Лукач изазвао панику изводећи дуге цијеви против вируса. Међутим, то сигурно не мисли предсједница или неко ко је 'главни тестер' јавног интереса.“

А на примјеру хипотетичке ситуације појашњава опасности овакве одредбе. 

„Рецимо да приликом ових силних долазака авиона, камиона, бродова, увоза купљене или дониране опреме, ми добијемо тестове за корону. И претпоставимо да добијемо тестове који нису исправни или нису тачни. А онда то новинар на неки начин открије. Да ли је његова дужност да то објави, јер је у интересу јавности? Јесте. Да ли је то изазивање панике истовремено? Такођер јесте. Али је пречи јавни интерес од панике у том случају.“

Ипак, у случају да онај ко процјењује садржај одлучи да је паника преча, новинарима се може десити да због тога заврше у затвору. Упркос томе што су радили свој посао.

У том контексту, осврнули смо се и на случај новинарке Ане Лалић у Србији, која је приведена због објаве текста о стању у клиничком центру Војводине. Узевши у обзир да Република Српска „преписује“ одређене рестриктивне мјере од Србије, поставља се питање, могу ли новинари у РС очекивати сличне сценарије? 

На то питање, Милојевић одговара да је то врло могуће, наводећи како је увођење ванредног стања у ствари пут да се ванредним стањем дође до побједе на редовним изборима. 

А питање је ко све учествује у предизборној кампањи, а да тога чак није ни свјестан.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.