Филозофија одласка

Јер овдје се не ради о незадовољству. Овдје се ради о животу. Да ли си икад мислио да ћеш имати 40 и живјети са родитељима, да ли си икад мислио да ћеш имати тек толико да платиш рачуне, да нећеш моћи извести дјевојку у кино, на вечеру...

Stevo Grabovac / 05. октобар 2019

Овдје се више не ради о живљењу, већ о голом преживљавању. И овдје више није поента ко је патриота, а ко није. Овдје се више не ради ни о критиковању власти ни опозиције, ни оних других, ни трећих, ни оних који су нам уништили прошлост, ни оних који нам уништавају будућност. Овдје се ради о овом сада: пробудиш се једно јутро, погледаш кроз прозор и схватиш да имаш 40, да живиш ту гдје живиш, радиш то што радиш, да не идеш напријед, да заправо не идеш нигдје и да тако стојиш већ... цијели свој живот.

Можеш се заваравати с чим хоћеш: амбицијама, плановима, сјећањима, колико ти воља допушта, имагинацијом ако је имаш, али то не мјења слику. Више уопште није битно ко је у праву. Мене то више не занима. Не занимају ме политичке опције. Ни било какве опције.

 

Пораст примитивизма је очевидан и огроман, епидемија глупости се незаустављиво шири. И нико од нас није имун. Водимо своје мале интернет ратове, доказујући се преко коментара по разним друштвеним мрежама ко је у праву, а увијек је иста прича,чак и то непрестано надметање иде у корист ове моје тврдње да нисмо имуни. Ни ја нисам имун, да јесам не бих писао овај текст, не бих био оволико глуп. Јер кад пишеш негдје дубоко у себи вјерујеш да ће неко прочитати и разумијети. Или барем да ћеш ти сам разумијети зашто пишеш, да ће ти ствари у коначници бити јасније. Све вриједности су одавно изврнуте. Ја живим у наопаком свијету, у свијету наопачке.

Искрено, не пратим вијести већ мјесецима, сасвим сам успио да их искључим из свог домета. Телевизор сам ископчао, новине не пипам прстима, као да ће ме огребати, а све портале који интернетом шире информације сам блокирао. Гледам филмове Андреја Тарковског по два три сто пута, безброј пута, читам и радим. Радим од јутра до мрака, радим сваки дан. И зарадим таман да платим скромну кирију и рачуне. И да имам за хљеб и млијеко. И нисам незадовољан. Јер овдје се не ради о незадовољству. Овдје се ради о животу. Да ли си икад мислио да ћеш имати 40 и живјети са родитељима, да ли си икад мислио да ћеш имати тек толико да платиш рачуне, да нећеш моћи извести дјевојку у кино, на вечеру,да ћеш дизати кредит да дјеци купиш књиге за школу, да ли је то оно што си желио... и не ради се овдје о неуспјеху, подбацили смо, сви ми скупа, овдје се ни то не може мјерити, јер смо колективни неуспјех.

Кад кажем да треба отићи јер ће бити касно, не мислим то зато јер мрзим ову земљу и овај град. Мислим то само зато јер их волим. И та љубав полако се претвара у разочарење. Бити разочаран у своје окружење и разочаран у себе, гадно је стање, отићи треба да сачуваш још трунку љепоте коју си осјећао према овом свему, према овим људима, овом мјесту, овим крајолицима. Да остане једна фина носталгија. Отићи треба јер више нема мјеста за носталгију. Јер је прекасно. Јер смо заглибили.

Сваки дан изнова сусрећем људе због којих се питам како је могуће да се за десет петнаест или двадесет година ствари тако промијене. Људе чија ме глупост заболи. И то не мислим фигуративно. Мислим да ме жигне у мозгу. Људска неосјетљивост за друге људе, толика количина малоумности коју једна особа може испољити при случајном сусрету је забрињавајућа. То је колективно стање. Не можеш бити имун. Можда годину, двије.

Одолијевао сам не знам ни сам како, с тим да о себи никад нисам имао мишљење као о неком превише паметном или интелигентном човјеку. Сусрећем људе због којих мислим да се не исплати уопште живјети у цивилизацији. И ту не мислим на изузетке. На неког ко је одвојен од гомиле. Не, ту мислим на људска бића која су ту, око нас, обичне људе, људе који имају неке своје домове, своје породице, своје каријере, ту мислим на све оне који пролазе крај вас, али некад вас дотакну том жаоком због које се запитате – шта је ово побогу, како је могуће да неко може бити тако глуп, тако неосјетљив, тако празан. Како је могуће... како је могуће да нико не мисли на друге већ само на себе, како је могуће да ни у чијим очима не видиш жар, ватру, страст, све што видиш то су празне мумије. И бојиш се тога. Јер, још познајеш људе који су људи. И знаш да то нема везе са њиховом нацијом, бојом коже, сексуалним опредељењем, мјестом из кога потичу. Народ који бира ратничку власт очекује рат, рекао је једном неко мудар. Нико, па ни сам Хитлер не би дошао на власт да није било људи који су га подржавали. Ту настаје проблем са свјесним мишљењем. Мишљење гомиле није свјесно мишљење. А мишљење појединца не значи ама баш ништа.

Нико није у почетку тјерао људе по Берлину да дижу руку у знак поздрава фиреру. Послије је било касно, свакако су је дизали. Али глупост је амнестирана. Нико никог није осудио зато што је био глуп. И треба ли га осудити због тога... не треба. Зашто? Да ли је несвјесна глупост заправо била прећутно допуштање злочина? Увијек постоји изговор: нико није то тада могао знати. Али јесте. У том је проблем. Све се могло знати. Кад звецка оружје логично је да ће неко испалити метак. Проблем је у томе што се све зна и све се јасно види. И то је забрињавајуће. Сваком је јасно да су ови овдашњи политичари овдје на власти зато јер неком одговара да хушкају једне на друге, то помаже да нас држе у шаци и да нам раде шта хоће. Сутра кад им не буду одговарали скинуће их и довести друге. Нико овдје није зато јер је сам толико способан и јер заиста има некакав циљ. Они немају циља, али ја се не бринем за њих. Шта је са нама? Ми смо ти који им вјерују. Или не вјерују. Али чак ни то није поента. И не ради се овдје о томе. Сасвим је свеједно хоћеш ли бити против власти или за власт, хоћеш ли подржати нечије потезе или нећеш, какве то везе има, тебе нико ништа не пита. Да ли то може ући у твој мали мозак? Ти си небитан. Апсолутно. Сутра, ако им се буде ратовало, ти ћеш бити ту да ратујеш за њих. Твој глас је неважан, твоје мишљење неважно. Ти си нико. Јел можеш то да схватиш. И да некако разумијеш да ниси бирао земљу, оца, мајку, нацију, у којој ћеш се родити. Самим тим и пљување по твојој или по туђој нацији не значи ништа. Буди патриота, шта с тим. Немој бити патриота. Кога је брига? Док је интернета биће оних који ће бити ту да се с тобом расправљају и можете по цијели дан да се препуцавате. Али, хомбре, амиго, друже, брате, шта је са животом? Шта је с тобом?

Нема се гдје отићи. О томе ти говорим. Јер је прекасно. Толико људи видим који ужурбано похађају курсеве њемачког, норвешког, шведског, финског... ово је сад најуноснија грана привреде... јел ти то говори нешто. Толико људи чека у редовима да оде. Ја знам барем двадесет особа које су отишле, а још двадесет које имају неког да је отишао одавде... говори ли ти то нешто... колико их ти знаш. Да ли смо ми бољи што смо остали или смо само неспособни? Ни то више није важно. Спроводи се чистка. Остаје крајњи примитивизам. Погледај у шта се претвара наша умјетност, наша култура, у шта се претворило школство, шта је остало од привреде. Остаће само довољно глупи, довољно празни и они који су то постали током година, а ово није мој напад панике, моја теорија завјере.

Ствари се одвијају тако. Прије пет или десет година све је било другачије. Постојао је барем трачак нечег. Не знам чега, али било је неке ватре, неког пламена, неке наде. Сад је нема. Поента је да ће на крају остати само примитивни. Као и свуда гдје је погодно тло за играње са шаховским фигурицама рата. Колатералне штете оних иоле паметних ионако ће бити неважне. Ово се радило свугдје, ради се и сад, ради се овдје. Ми то допуштамо и не можемо ништа да учинимо.

О томе се ради. И о томе ти причам. И ако одеш на једино мјесто гдје заиста и можеш отићи – у себе, схватићеш да сам у праву. И? Шта ћемо с тим?

Текст преузет са портала Импулс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.