Филм Јасмиле Жбанић „Гдје идеш, Аида“ расплакао публику у Сребреници

Промоција филма у Сребреници

Slađan Tomić / 11. октобар 2020

Foto: BUKA

Потресан филм о Сребреници је једини филм о највећем злочину након ИИ Свјетског рата и овогодишњи је бх. кандидат за Оскара.

Домаћа премијера филмског остварења Јасмиле Жбанић је мозаик снажних емотивних порука, константне напетости током филма, увјерљивости глумаца, реконструкције стварног догађаја и вапаја за људском разумношћу.

Алмаса Салиховић је имала осам, а Емина Синановић пет година када су 11.7.1995. свједочиле одвођењу мушкараца бошњачке националности из и испред хала (базе УН-а) у Поточарима у Сребреници на стријељање, што је пресудом Суда у Хаагу окарактерисано као геноцид.

Свједокиње људске окрутности и неемпатије први пут су се упознале након 25 година на дискусији о филму „Гдје идеш Аида“, Јасмиле Жбанић.

Филм који прати животну причу Аиде, УН-ове преводитељице демаскира посљедице ратовања, мржње и кршења правила ратовања. „Гдје идеш Аида“ је омаж мајка и свим женама, али и укор холандским снагама у УН-у јер нису сачували „заштићену зону УН-а“.

Људска неизвјесност, страх за живот, немоћ, глад, суочавање са смрћу је фактографија страдања коју је умјетност платна толико реално реконструисала да су драмске паузе прекидали јецаји уплакане публике.

Алмаса и Емина су своје приче након филма причале кроз сузе, али са снажном поруком да живот није стао.

Сјећање једне петогодишњакиње није кристално јасно, али се нека сјећања не могу избрисати. „С мамом и братом сам била испред хале, спавали смо вани на декама. Око нас су долазили војници са псима.

Навече сам се жалила да ми је хладно, да не могу да спавам јер је испод нас камење“ дио је сјећања тог 11. јула 1995. тада дјевојчице, а данас докторице медицине Емине Синановић.

„Сјећам се да је један човјек имао нервни слом“ додаје Емина а њену цијелу причу објавићемо наредних дана.

„Почетак филма ме вратио одмах на тај дан. Прво чега се сјећам је моја мајка“ казала је након пројекције филма Алмаса Салиховић која данас живи на релацији Сребреник-Сребреница.

По занимању је професорка енглеског језика и књижевности, а за наш портал каже да тада није била свјесна опасности и да је са старијим братом од те опасности несвјесно бјежала кроз игру.

Тог јула смо трчали изнад неке куће гањајући кокош. Бјежали смо од опасности кроз игру. Све што је он радио и ја сам“ додаје у разговору за БУКУ који ћемо у потпуности објавити наредних дана.

Годинама, њена сјећања не блиједе. „Надам се да сте преживјели филм“ поручио је након пројекције директор Меморијалног центра „Поточари“ Емир Суљагић.

Управо је тежина приче била изазов за младог глумца Дина Бајровића који глуми сина Аиде, УН-ове преводитељице која пада и на кољена у нади да ће УН спасити бар животе њене породице, када већ нису спасили хиљаде.

„Био је велики изазов, желим се захвалити Јасмили на прилици. Част ми је што сам дио пројекта, сматрам да је од изузетне важности да се ова прича исприча а поготово за људе који су страдали у овом геноциду. Сви људи, не само ја су дали све од себе да гледате ово што сте гледали“ казао је Бајровић.

Ауторка филма каже да је ово омаж жени и да је намјера да главна јунакиња буде жена.

„Филм смо посветили мајкама и жена Сребренице и њиховим страдалим најбилижим. Ја сам разговарала са њима. Воља да наставе живјети даље, за мене је била инсипрација“ каже Жбанић.

Филм је већим дијелом сниман у Стоцу због страха од опструкција локалне власти предвожене СНСД-овим начелником Младеном Грујичићем која негира дешавања 11.7.1995.

„Стално смо добијали одбијеницу од Министарства одбране, онда је то МО пребацило на Предсједништво код Додика. Имали смо локације које нам нису дозвољене“ само су неки од проблема током настајања филма наше награђиване редитељке

Она додаје да је филм веома скуп, али да би био и 15 пута скупљи да није било људи који су неке ствари радили бесплатно због Сребренице

„Надам се и правим филм уз најбољу намјеру да и они који нису у могућносит да виде, они који одбијају, негирају, виде овај филм. Ми немамо емпатију. Имамо проблема јер смо заробљени политички у концепте који су креирани да људи не би сарађивали.Та врста политике је профит, а изазов је како довести младе до тог сазнања. Медији су у служби тих политика, трују.

У БиХ је велики број миграната према којима немамо емпатију, да ли смо ми слични онима на које се љутимо?

Да су Бошњаци у УН-у, а Сиријци траже помоћ, да ли би реаговали. Важно ми је питање да поставимо ко смо ми данас“ казала је Жбанић Филм уједно говори и о одбијању суочавања са прошлошћу које резултира чињеницом да жртве геноцида свакодневно на улици срећу оне који су били учесници геноцида, а никада нису изведени пред лице правде.

Лице које се црвени, којег се стидимо једног дана морамо показати свијету како би се злочинци одвојили од народа, а народ доживио катаразу. Без тога, нисмо се дистанцирали од оних који су проузроковали људску патњу, мучили и убили 8372. особе.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.