Бојан Микулић, самозатајни умјетник који је израдио монументалне скулптуре у Вишеграду

Протеклог викенда отворен је Музеј жртвама стравичног масовног злочина из Другог свјетског рата. У Старом Броду, код Вишеграда, из хладне ријеке Дрине израњају људске фигуре чија лица одражавају сав ужас њиховог страдања.  

Milica Plavšić / 10. септембар 2019

Foto: Buka


Разговарали смо са Бојаном Микулићем, умјетником који је израдио ово монументално дјело од преко 30 скулптура, за шта му је било потребно осам мјесеци интензивног рада.    

Највећи изазов био је направити неколико десетина различитих израза лица и тијела, који би дочарали сву страхоту коју су ови несрећни људи проживљавали у посљедњим тренуцима свог живота. 

„Покушао сам да претпоставим како су се људи осећали у тим моментима страдања. Покушао сам да прођем кроз осећања кроз која су они пролазили,  осећања страха, бола, наде, безнађа, патње, смрти. Тако да сам кроз те различите ликове и гримасе  покушао то да дочарам. Анатомија је била захтевна, морао сам показати тај грч, а једну руку која показује емоције није ништа лакше урадити од гримасе на лицу. Све је подједнако било захтевно као и лице“, прича нам Бојан. 

 

 

Микулић каже да није знао за овај страшни злочин прије него што се пријавио на позив који су инвеститори Дака Давидовић и Спасоје Албијанић упутили за израду скулптура за спомен комплекс у Старом Броду.

“Након што сам одабран за овај посао, више сам се упутио у дешавања на овим просторима из 1942. године. Инвеститори су кренули чистог срца у то и уложили толико средстава, енергије и љубави. Драго ми је што сам на неки начин допринео обелодањивању злочина за које се дуго није знало”, каже Микулић. 

Наиме, више од 6 000 Срба Сарајевско-романијске регије у Старом Броду и Милошевићима убиле су усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем. У прољеће 1942. године кренула је офанзива са намјером да се протјера и побије српско становништво из источног дијела БиХ како би остварили свој циљ - границу Независне Државе Хрватске на Дрини. Несрећни људи покушали су да пређу ријеку Дрину и потраже спас у Србији. 

 

 

Музеј у Старом Броду рађен је према пројекту архитекте Новице Мотике, а Бојан истиче значај и других људи који су учествовали на изради и постављању скулптура у ријеку Дрину, а који су то највише чинили из ентузијазма. 

„Завршни део вајарског рада урадила је Ливница „Јанковић“ из Смедерева, где је Зоран Јанковић водио цели посао. Узели су калупе и однели у своју ливницу, где су њихови радници као и ја имали радно време и по 14 сати дневно у том периоду. То су невероватно вредни људи, што је неуобичајено у данашње време на овим просторима. Људи из Горске службе спасавања који су постављали ове тешке скулптуре у хладну воду ријеке Дрине су дивни људи. То су радили из чистог ентузијазма. Цела екипа је радила из чистог ентузијазма, више него из било којег другог разлога.“ 

Све скулптуре Микулић је израдио у атељеу Народног позоришта Републике Српске, гдје је стално запослен.

“Посебно сам захвалан управи Позоришта на подршци и разумевању, имам ту атеље где могу слободно да радим. Доприносим позоришту и оно доприноси мом раду, у доброј смо симбиози.”

 

 

Иако велики умјетник, Бојан је по природи скроман и каже да никада није промовисао свој рад, нити је имао амбиције да се појављује у медијима, али да би због своје дјеце волио да они некада виде траг о дјелима која је стварао. Интересовање јавности за његов рад порасло је због скулптура у Старом Броду, али Микулић иза себе има још много значајних радова. 

Рођен је у Новом Саду, а сликарство је дипломирао на Академији умјетности у Бањалуци. Магистрирао је вајарство на Академији ликовних умјетности Сарајево, а самосталне изложбе имао је у Србији, Босни и Херцеговини и САД-у. Његове скулптуре трајно су постављене у Турској, САД, Србији и Босни и Херцеговини. 

 

 

У Бањалуци живи са супругом и троје дјеце и каже да се ту укоријенио и да ту планира и остати.

„Ја бих волео да останем овде. Трагично ми је кад видим колико дивну земљу имамо, а колико бежимо из ње. Није толико ни економски фактор узрок томе, колико међуљудски односи. Нека огорченост нас тера једне од других. Али ја верујем да се ствари могу променити набоље, да ћемо стећи свест о томе да живимо у једној од најлепших земаља на свету. Путовао сам по Русији, Европи, Америци, и могу да кажем да имамо лепше пределе од Швајцарске. Швајцарци су то култивисали, људска рука је то још улепшала, али наша географија је по мени много лепша и разноврснија. Страшно је што ми заиста не знамо да живимо у њој, али надам се да ће се свест о томе променити и да ћемо научити да живимо.“ 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.