"БАЊАЛУЧКИ ЋЕВАП ЈЕ, УСТВАРИ, ИТАЛИЈАНСКИ": Вјеровали или не, али то тврде медији из Италије

Чланак објављен у италијанској штампи доноси причу о "правом изумитељу" бањалучких ћевапа - месару Ђованију Класеру, поријеклом из италијанског Трентина.

BUKA portal / 18. јануар 2021

Foto: BUKA

До сада важећа теорија о настанку бањалучких ћевапа је да је овај укусни и у свијету познати специјалитет “измислио” бањалучки ћевабджија Мујо Ђузел. Међутим, италијански лист “Трентини нел мондо” објавио је прије неколико дана невјероватну причу о томе како је прави “изумитељ” јединствених бањалучких ћевапа у ствари месар Ђовани Класер, поријеклом из италијанског Трентина!

У тексту под насловом “Ђовани Класер из Трентина проналазач је бањалучких ћевапа” на почетку је дат историјат и представљене врсте ћевапа у БиХ. Након увода, италијански лист прелази “на ствар” и излаже своју теорију, преноси Мондо.

– Док је у другим градовима у БиХ чувена натопљена лепиња, неизоставна када је ово јело у питању, напуњена ћевапима ‘на комад’, у Бањалуци се у лепињи служе плочице од четири сасатављена ћевапа. Ови ћевапи постали су прави локални бренд, а сву своју славу која их чини јединственим, укључујући и одређени укус, дугују скромном и готово непознатом месару, поријеклом из италијанског Трентина. Његово име је Ђовани Класер – пише лист.

Син имиграната из Трентина, Ђовани Класер рођен је 1916. године у Маховљанима, гдје је од 1883. постојала тиролска колонија. Са дванаест година преселио се у оближњу Бањалуку, гдје почиње да учи за месара. Од самог почетка имао је јасну идеју да постане “ћевабджија”.

– Свједочанства нам говоре да је Ђовани имао једног од најбољих учитеља – чувеног угоститеља из тог доба по имену Јово Димитријевић. До краја Другог свјетског рата, Ђовани је радио као Јовин помоћник, поштен и веома поштован месар. Након рата одлучио је да крене сам и отвори своју ћевабджиницу, гдје је продавао ћевапе и друге месне делиције припремљене и спремљене сопственим рукама – наводи “Трентини нел мондо”.

Ђовани није дуго остао предузетник. Једног дана државни службеници појавили су се у његовој радњи и рекли му да ће од сутра радити као директор меснице данас престижног, као и у то доба, хотела Босна, у историјском центру Бањалуке. То нису била времена када се таква “прилика” могла одбити, наводи лист.

– Од тог дана, Ђовани Класер постаће веома важна особа за град и његове грађане, иако тога никада неће бити свјестан. Током свог службовања у месници и кухињи хотела Босна, до 1970. године, Ђовани је, осим што је имао велику одговорност у испоруци квалитетних производа у хотелску кухињу и још три ресторана који су били дио ланца, имао и много прилика да експериментише. У његовој је природи било да увијек тражи неко побољшање, да дода мало оригиналности ономе што је произвео, чак и ако за тим није било потребе.

Први потез који је предузео како би побољшао прераду мијешаног мљевеног меса потребног за прављење ћевапа био је модификација старог аустријског млина за месо који се користио за производњу кобасица. Захваљујући посебном лијевку, из ове машине излазиле би четири идентичне траке мљевеног меса дуге око један метар, припремљене по његовом рецепту. Ове траке од мљевеног меса исјецане су како би се формирали појединачни ћевапи, дугачки око осам центиметара. Као такви они би били коначни производ.

Међутим, једног дана маестро Ђовани је одлучио је, само он зна зашто, да оставити траке мљевеног меса причвршћене једну за другу и пресјече их како би добио неку врсту квадрата сачињеног од четири ћевапа! То је био једноставан трик због којег су се визуелно, али и по укусу разликовали, јер су постали много сочнији. Настала је мала револуција”, тврди лист.

Није случајно што ће и Ђованијев рецепт и одлука да се традиционално јело понуди у новом руху прославити многе друге угоститеље који су изашли из његове школе. Начин израде ћевапа који је створио Ђовани за кратко време ће усвојити сви мајстори – бањалучке ћевабджије који су жељели да иду у корак са временом. Аутор текста тврди да је славни Мујо Ђузел у ствари био Ђованијев шегрт и да је од њега преузео рецепт за славни бањалучки ћевап!

– Лијевак за ‘четворке’ је ручно израђиван, а од краја 1950-их, готово сви угоститељи у Бањалуци нудили су ћевапе у облику који је измислио Ђовани. Међу њима, један од многих шегрта, био је и Мујо Ђузел, коме је Ђовани пренио сво своје знање, које ће бањалучке ћевапе прославити много више него што можете замислити… Мујин геније и његова упорност у остављању трага у безграничној књизи рецепата ‘најбољих ћевапа’ омогућили су гурманима из остатка БиХ и из осталих бивших југословенских република да једногласно потврде јединственост овог јела – наводи италијански лист.

Чак и када укус нестане из уста, мирис који долази из ћевабджинице “Код Мује” остаје утиснут у памћење дуги низ година, тврдили су одушевљени гурмани.

Не можемо са сигурношћу тврдити, али вјероватно без бриљантног трентинског проналазача и његовог једнако сјајног шегрта, бањалучки ћевапи данас би били као у осталим дијеловима БиХ. Умјесто тога нису. Ово је историја и она се као таква мора писати и памтити.

Од 1970. до 1974. године, у којој се повлачи, Ђовани ће поново водити малу ћевабджиницу на локалитету познатом као Паскулина циглана. Био је ожењен Аном Штајнер, а имали су двоје дјеце. Старији син Емил живот је изгубио у саобраћајној несрећи 1976. године, а млађи Бруно је са супругом Божаном и породицом емигрирао у Аустралију, гдје и данас живи. Ђовани Класер преминуо је 1977. године”, пише “Трентини нел мондо”, а преноси портал “Балцани Цауцасо“.

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.