Новинарка Ана Лалић за БУКУ: Цела Србија је један велики затвор

Гдје престаје јавни интерес, а почиње ширење панике и која је цијена истине у Србији, најбоље зна Ана Лалић, новинарка портала Нова.рс. Она је цијену истине платила својом слободом, јер је у вријеме пандемије изабрала да штити јавни интерес.

Sara Velaga / 13. април 2020

foto: privatna arhiva (za BUKU)

 

Како је ванредно стање послужило као средство служења редовним изборима, гдје је новинарство у свему томе данас, али и може ли осјећати уопште безбједно, као новинарка, али и грађанка Србије, Ана Лалић говори у интервјуу за БУКУ.

Од „најсмешнијег вируса“ до ванредног стања. Како се према Вашем мишљењу Србија суочила са пандемијом коронавируса?

На почетку врло неозбиљно и неспремно, што је мишљење и појединих овдашњих епидемиолога, од којих се сада може чути да је Србија са примереном реакцијом и припремом целокупног здравственог система за епидемију оваквих размера “закаснила 2, 3 недеље”. Када је постало очигледно да Србе од корона вируса ипак неће спасити “чашица ракије” коју је председник Александар Вучић на почетку препоучивао као најбољи лек, кренуло се са драстичним мерама које су затим одвеле у потпуно другу крајност. 

Приведени сте због објаве текста о стању у Клиничком центру Војводине, чиме се директно намеће питање „гдје престаје јавни интерес, а почиње паника“ и имају ли грађани Србије право на истину у овој конкретној ситуацији те која је њена цијена?

У ситуацији када је здравље једне нације угрожено, власт је у обавези да свакодневно информише своје грађане о томе и закон је ту врло децидан. Сви грађани планете, па тако чак и грађани Србије имају право на истину. Нажалост, у Србији очигледно постоји више верзија истина: она која се саоптава гласачком телу и она која се налази у болницама. Ове две “истине” се дијаметрално разликују, јер прва служи за прикупљање политичких поена, а друга служи јавном интересу.

“Моја”истина припада овој другој категорији, а цена јој је ноћ у притвору и кривична пријава због ширења панике са запрећеном казном од 6 месеци до 5 година затвора. Ситуација у српском здравству је деценијама таква да је довољан улазак у било коју болницу (изузев пар централних) и да вас ухвати паника.

Медицинско особље масовно одлази у иностранство, листе чекања се мере у годинама, болнички услови су на већини одељења језиви … Дакле, то за грађане Србије није ништа ново. И врло ме чуди што власт сада покушава да нас увери да су за месец дана, под пандемијом, услови у здравству  напрасно постали у рангу квалитета једне Немачке, Шведске, Холандије … 

Иза вас је 20 година каријере, а недавно сте изјавили и то да Ваш потпис и кредибилитет чине ваш интегритет. Гдје је новинарство данас, нарочито у кризним ситуацијама као што је ова?

Пошаст у којој се сви тренутно налазимо тест је за сваку професију, па тако и новинарску. Услови се јесу променили, али оно што није и не сме је новинарски кодекс. Дакле, у оваквим ситуацијама наша одговорност је још већа, а свака написана реч има дуплу тежину. Наравно, то нас не сме одвести у аутоцензуру, али је јако битно да свака наша реч, свако слово стреме искључиво ка једном: интересу јавности.

Наш посао није да улепшавамо чињенице, али можемо да бирамо начин на који ћемо их саопштити: информативно и професионално или таблоидно и шарлатански. Нажалост, новинарство се данас налази управо у константној борби између првих и других, који су “лакше свариви” и политички подобнији. 

Увођењем ванредног стања Србија, али и друге земље региона, укључујући и БиХ поново је загушена слобода говора и новинарства. Јесу ли се новинари услијед пандемије нашли као „преносиоци пресс конференција званичника“ и треба ли храбрости за реално информисање и у овим условима?

У Србији је пре два дана новинарима забрањен приступ конференцији владиног Кризног штаба, јединог званичног “места” где се могу добити изјаве, а питања им се сада шаљу маилом. Дакле, више нисмо ни “преносиоци пресс конференција”, где су тек потпитања, јер су питања углавном вешто избегавана од учесника истих, заправо била она која доводе до одговора. Самим тим, поред храбрости, данас је у Србији потребно много више вештине и сналажења да би ишта сазнали, а самим тим и додатног ризика да би сте тако добијену вест и објавили. 

фото: приватна архива (за БУКУ)

 

Упркос томе што су ваш текст окарактерисали као лаж, нико није демантовао наводе које сте изнијели. Како коментаришете чињеницу да је и у ванредним околностима, највећи изазов, оно што властима и редовно не полази за руком, признати да немају све ствари у рукама и под контролом?

Комплетан државни врх, уз свесрдну помоћ прорежисмких медија се недељу дана бавио “случајем Ане Лалић”. Њихово доказивање да сам написала лаж сводило се редом на “аргумент” да сам ја просто, ваљда по природи, лажов. Истовремено са тим потпуним траћењем енергије и времена које би требали утрошити на вођење државе у доба ванредног стања, почели су, нажалост, да се појављују материјализовани “докази” мог писања: заражени који су чекали данима да буду тестирани јер протокол није функционисао, недовољан број тестова и тестираних, све већи број медицинара и лекара који су били изложени вирусу и заразили се, признање појединих званичника да је опрема била ту, “али у магацину” …  

Ја бих волела да имам разлога да признам да сам, у овом случају, ја погрешила. Нажалост, нисам. Искрено верујем да Вучићу нико не био узео за зло да је признао да смо у проблему, јер изазов пред који нас је ставио овај вирус превазилази могућности и стратегије много уређенијих и озбиљнијих држава и политичара, а камоли Србију и Вучића. Но, он сматра да би тиме вероватно укаљао свој имидж Супермена који спашава децу из сметова, не иде у тоалет по 12 сати и никада не спава …

Од полицијског часа који траје неколико часова, до комплетног викенда, а уз напомену да се можда повећа за још који дан, примијећујете ли да полицијски часови у Србији постају полицијски дани, потом седмице, а онда и држава као таква. Или је већ и прије пандемије то на одређени начин била?

Србија се, по стриктности уведених мера, налази међу првих десет у свету, поред Кине, Уганде, Саудијске Арабије … Ускоро се навршава месец дана од како су сви грађани старији од 65 година, што је око милион и по људи, буквално заточеници, без права чак и на ону затворску шетњу од 15 минута. Штетност овакве мере на њихово ментално и душевно зравље ће, нажалост, тек да се покаже у наредним данима.

Људи се хапсе по неким паушалним и слободним тумачењима закона прикривеним “ванредним стањем”, на суђењима путем скајпа се осуђују на трогодишње казне затвора због кршења карантина. Суспендована су сва људска права, а на удару су највише управо слобода говора и кретања, што чини основу наших бића.

Цела Србија је један велики затвор у ком, у зависности од доброг владања, неко има права да прошета пса и оде на посао, а други чамују у самицама и чекају да их Вучић помилује. Опасност давања толике моћи једном човеку, уз додатак онога што је сам додатно отео, сада се показује у својој најјезивијој верзији: тамничару смо дали легитимитет да ради са нашим правима и слободама шта му је воља. Лично, не могу да се отмем утиску да он потајно ужива у тој улози. 

Након свега осјећате ли се безбједно и сигурно, како у професионалном, тако и у приватном смислу, узевши у обзир да се нове мјере доносе готово свакодневно, без јасне стратегије и плана?

Не знам да ли је термин “безбедно” права реч. Не осећам се угрожено, али свакако сам свесна чињенице да ми је на леђима мета и да је расписан лов на све нас који одбијамо да заборавимо и упорно подсећамо јавност на Вучићеву политичку историју. На зарђале кашике, на 100 муслимана за једног Србина, на његово брутално обрачунавање са медијима док је био Министар за информисање за време Слободана Милошевића, када је астрономским новчаним казнама позатварао све нережимске медије у Србији …

Сви ми који смо невољни сведоци његовог престројавања из острашћеног Шешељевог радикала и националисте у квази демократу који тежи проевропским вредностима, али са примесама Русије, не можемо бити безбедни у Србији докле год будемо иснистирали на нашем добром памћењу. Сећали га се ми у ванредном или редовном стању, исто нам је. 

Ванредна ситуација многима је дошла као добра подлога за редовне изборе и предизборне кампање па отуд и питање, гдје престаје „купљење политичких поена“, а почиње реални приступ новонасталом проблему?

Не престаје нигде, напротив, вешто су стопљени. Борба за “наше животе” иде упоредо са борбом за наше гласове. Председник се до недавно испред Кризног штаба свакодневно обраћао нацији, сматрајући се подједнако компетентним да коментарише све: од епидемиолошке ситуације, клиничких слика болесника, набавке опреме, кућне љубимце, опремљеност супермаркета …

Сад је само прешао у кампању “доор то доор” па, упркос забрани кретања и окупљања, дели респираторе (као личну донацију, мада су уредно плаћени из републичког буджета или пак донацијама ЕУ) по југу Србије. А у кулминацији егоманијакалности не преза да пред камерама, као дипломирани правник, “обучава” лекаре како да их користе.

У недавном гостовању на једном од режимских медија, премијерка Србије, Ана Брнабић искористила је прилику да предсједника Вучића поистовијети са државом. Тако је изјавила „Ако мрзите њега, ви мрзите државу, а самим тим и све њене грађане.“  Колико је оваква изјава опасна и непотребна, с обзиром да као и много пута раније, поново позива на подјеле?

Историја већ познаје један такав феномен, а датира из доба Луја ИXВ, познатог и као Краљ Сунце јер је веровао да је директни потомак Бога, за ког се, можда неправедно, везује изрека  “Држава, то сам ја”. Историји је, нажалост, позната и једна друга изрека: “Један народ, једна држава, један вођа”.У категорији оваквих владалаца, историја сад може да убележи и изјаву Александра Вучића: “Хоће да ме стрпају у карантин, па да у Србији победи корона”.

Очигледно, по његовој логици, ако не буде било Вучића, па макар и на само 14 дана (колико је протоколарни карантин за особе које су биле у контакту са зараженом особом, у овом случају његов син) у Србији ће победити корона. Што практично ваљда значи да ћемо сви  помрети јер није било њега да нас одбрани. Стога, по мени, ова премијеркина изјава не дели људе само на “издајнике државе” и патриоте, већ на људе са здравим разумом и на оне са дијагнозом Стокхолмоског синдрома, да се дивите свом тлачитељу и безрезервно му верујете, иако вас свакодневно злоставља. 

Вјерујете ли властима у Србији да знају шта тренутно раде по питању ванредне ситуације и је ли сада мноштво људи у већој опасности од одлука појединаца, него од саме короне?

Не верујем овој власти ни да је бело бело, а црно црно. Цело биће ми се побуни само на идеју тоталитаризма и аутократизма. Поред тога, коси са сваком логиком да један човек, па макар био директан потомак Бога, може сам успешно да води и луна прак, а камоли државу. Посебна отежавајућа околност је уколико је та држава још и Србија. Ми смо једина, понављам, ЈЕДИНА европска земља која је распустила Парламент чим је проглашена епидемија.

Наравно, неуставном одлуком. Комбинација униформности, страховладе, једноумља и поделе на “издајнике” и “праве патриоте” воде жутим тракама око рукава. А у оваквом ванредном стању, где нам је забрањено да ходамо, мислимо, говоримо и потпуној суспензији права и правде, предуслови за њих већ су створени! 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.