Ајдин Топчагић, правник и активиста: Систем воли неписмене и полуписмене грађане, јер је с њима лако манипулисати

Као дипломирани правник, активиста, али и предсједник Удружења Унија Младих Грачаница, Ајдин Топчагић из Грачанице често скреће пажњу на неправду и друштвене аномалије. Упркос томе, он бира остати овдје и борити се са вјетрењачама.

Sara Velaga / 02. јануар 2020

foto: privatna arhiva

У самом уводу Ајдин говори како у нашем друштву готово да не постоји ниједна сфера у којој нећемо открити неке нерегуларности, аномалије и слично, тако да му није тешко доћи до таквих сазнања. Оно што је тешко, како наводи, јесу посљедице које касније трпите у свакодневном животу, зато што сте се усудили да будете „другачији“ и да укажете на нерегуларности и аномалије, што сте јавно иступили и отворено проговорили о томе.

"У старту добијете етикету „оног који прозива и критикује“, иако заиста имате најбоље намјере, имате жељу да урадите нешто корисно и добро за све, без било какве личне користи (у шта већина не вјерује, јер се све цијени и гледа кроз материјално). Ако сте истрајни у томе, добијете и „мету на челу“, посебно у малим срединама које су увијек спремне да било кога ко се усуди да проговори друштвено стигматизирају."

Недавно сте поводом Дана државности, умјесто честитке објавили „Када неправда постаје закон, отпор постаје дужност“ у којем сте проговорили о неправди и путу једног човјека, тачније Вас, који настоји мијенајти друштво у којем живи. Како се осјећате као држављанин БиХ у данашњем друштву?

Да, управо тако, у тој објави сублимирао сам свој друштвено-политички ангажман који траје ево већ дуже од три године и изразио своје незадовољство као млади човјек који је одлучио да остане у овој држави и да покуша да мијења стање, настојао сам да укажем на чињеницу, како друштво реагује, када почнете да мислите својом главом, када критички приступите свему и када ништа не прихватате „здраво за готово“, дакле онако како вам то званично представљају. Како сам написао, прво почне са неким безазленим отпором, попут коментара на друштвеним мрежама у којима вас прво исмијавају, па потом вријеђају и пријете, онда те пријетње постану све учесталије, па се преселе са друштвених мрежа у реалност, добијете прве пријетње и непријатности на улици, доживите да вас блиски људи и пријатељи питају „зашто баш ти, што ти то треба, ћути, не можеш ништа да промијениш“, а онда реагује систем, јер сте упорни у тој борби и ево као што је то случај са локалном заједницом из које ја долазим, систем нема проблем да усвоји и кодифицира чак и неке облике дискриминације, како би се обрачунали са неистомишљеницима , нпр. да вам забрани, ограничи или да услови ваш ангажман у невладином сектору и/или политици, да дерогира неким аутономним или интерним актом ваше људско право које вам гарантује Устав и наднационални документи који се тичу људских права, а који су саставни дио Устава и нашег правног система. Дакле, то те мјере иде бахатост и демонстрација силе, све је „допуштено“ само да се неко ко критикује ућутка и заустави, како би се систем као такав заштитио.

Као представник младих људи који остаје и мијења, а не бира, онај често лакши, а чешћи пут одласка, како посматрате оне који остају, али и оне који одлазе, јесте ли икада сами пожељели отићи?

Одлазак мени блиске особе, мене је и натјерао да се бавим активизмом, то је био окидач, за све ово што ће услиједити касније. Мали број људи, међу којима сам и ја, изабрали смо овај тежи, трновитији пут и то је властити избор сваког појединца. Нисам особа која би на било који начин осудила нечији избор, посебно када су млади у питању, тако да младе људе који одлазе потпуно разумијем, нема свако нерве да се бави овим стварима, али мислим да је и тим људима који оду готово једнако тешко, ријетки су они који кажу да им није проблем то што су одвојени од родитеља, пријатеља, људи са којима су одрастали и да им не недостаје њихов град и улица. Било је ситуација када сам и сам размишљао на начин „што ми ово треба“, али нисам отишао, чврсто сам одлучио и остајем ту гдје јесам, многи се самном неће сложити, али то је мој избор и мој пут.

фото: приватна архива

Постоји ли довољно младих људи који би чинили критичну масу и алтернативу наметнутом нам систему?

Апсолутно не, радим са младима, живим тај омладински активизам, али нажалост нема те критичне масе, јер просјечна млада особа не жели да се бави проблемом попут незапослености, не жели да прича о томе, све до оног момента док не дође у фазу када треба да се запосли и тек онда схвати да има проблем, као и стотине хиљада других. Јако мало је младих људи који су спремни да се уопће активирају, да било шта допринесу. Имамо изузетно квалитетних људи, бар када је омладински активизам у питању, али су они релативно неувезани, свако ради у својој локалној заједници, проблеми се јако ријетко рјешавају систематски, не постоји  кохезија међу њима која би створила критичну масу, спремну и способну за промјене, али на томе се ради. С друге стране, систем има  своје „омладинске активисте“, послушнике, квази организације које штите интересе и права младих и такви су увијек спремни да ураде све да би очували ситне личне интересе и постојеће стање задржали што дуже, мислим да се већина младих и одлучи повући и деактивирати управо због таквих „представника“ младих.

Како оцјењујете стање формалног образовања у БиХ и колико Вас је оно као такво могло изградити?

Сматрам да се ради о једном хаотичном стању, мислим да смо дотакли дно јер данас је могуће купити дипломски, магистарски рад па чак и докторску дисертацију по јефтиној цијени путем друштвених мрежа попут било које друге ствари. Кроз продају и куповину диплома и хиперпродукцију кадрова који немају елементарно знање свјесно је обезвријеђено знање, квалитет и било који облик вјештина и способности, а систему то одговара, неписмени и полуписмени грађани су погоднији за манипулацију у сваком смислу. Имамо поражавајуће податке ПИСА тестирања, гдје смо као држава на 62. мјесту од укупно 79. држава и међу најлошијим смо у региону, што најбоље говори о квалитету образовања. Једини спас у овој ситуацији је неформално образовање, дакле оно што нећете научити ни у једној школи или на факултету, различити облици семинара, едукација и академија на којима се могу срести ријетки појединци који прате и учествују у таквим активностима. То су управо они који имају усађен критички приступ и промишљање према свему, нажалост формално образовање нам то не нуди.

Скретали сте пажњу и на еколошке проблеме, али и на друштвено економске проблеме, који су свакодневица у нашем друштву. Колико су такви апели имали реаговања и на који начин алармирати читаву државу?

Еколошки проблеми посебно изражени у Тузланском кантону, су такођер сфера мога интересовања, као што сам навео и раније, не постоји нажалост критична маса, да изврши адекватан притисак. Деси се неки инцидент, упали се аларм, два три дана се све то врти по друштвеним мрежама и остане све и домену коментара и дијељења садржаја, огласе се и институције, али готово увијек са неким шаблонским дописима, попут „урадићемо све што је у оквиру наших законских надлежности“ и на томе се све заврши.  Грађани немају искрене жеље и воље, спремни су да критикују, али не нуде рјешење и не желе да буду дио рјешења, јер то захтјева ангажман, једноставно већина воли своју зону комфора и јако тешко и готово никако не излази из ње. С друге стране, спрега политике, криминала, корумпираних институција и различитих интересних група то користи, углавном се ради о страним инвеститорима који у својим матичним државама не би чак могли ни да региструју фирме под оваквим условима и начинима рада, зато долазе код нас и обилато користе све слабости нашег система, остварују милионске профите, а при томе уништавају наша природна богатства. 

Може ли власт имати конкретну опозицију и грађански бунт и како коментаришете овогодишњу „тишину“ након прошле године коју су обиљежили много масовнији протести?

Мислим да су грађани преморени од  политике  и да су након свих ових година лажи и неиспуњених обаћања престали да вјерују да се демократским путем нешто може промијенити, не постоји сигурно ниједна политичка опција којој грађани у овом моменту вјерују, кључна ствар у наредном периоду биће уствари враћање повјерења грађана у институције и државу, те стварање осјећаја сигурности једнако за све.  Ако анализирамо разлоге миграција, готово сви имају заједнички садржилац, а то је сигурност односно несигурност, у сваком погледу, правна, економска, еколошка, лична, колективна. Наредни локални избори могли би бити тај окидач, након свега што се идешавало од посљедњег изборног циклуса надам се да ће се грађани освијестити и да ће коначно схватити да избори нису „фестивал“ и да стварна моћ лежи у њиховим рукама, те да управо они могу демократским или недемократским путем да промијене стање и учине нешто за генерације које долазе. 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.