5. октобар - мера ствари

<п><стронг>„Ово што сада имамо је један посебно хибридни систем. Уместо да укину све либералне законе и тиме се обележе као реакционари, они их и даље формално остављају у важности. Успели су посебном организацијом владавине да од тих слободоумних закона направе једну жалосну спрдњу. Формално, тај режим је врло слободоуман. Стварно, он је негација слободе.“ Ово је цитат из текста објављеног у српској штампи лета господњег 1907, у златно доба српске демократије.</стронг></п>

Peščanik / 03. новембар 2010

Светлана Лукић: У последњој емисији рекла сам да Пешчаника каквог сте слушали претходних 10 година, неће бити, и неће. Данас почињемо нову десетољетку. Каква ће бити? И ми бисмо то волеле да знамо. Не зависи само од нас, радимо нешто у чему мора да учествује много људи. Ако их буде било, добро, ако не, онда ништа, увек остаје опција да се свако затвори у свој кибуц. Дакле, прве месеце ове десетољетке радио емисија Пешчаник почиње у 30-35 минутној форми, за даље ћемо, кажем, видети. Да не би било неког опуштања, одмах ћу вам заиграти по живцима и поменути 10. годишњицу 5. октобра. Одавно смо, поводом њега, или почели да збијамо шале, или да кукамо, све смо радили, само нисмо покушали да стварно разумемо шта се то, дођавола, десило. Нема научних скупова, нема истраживања, нема озбиљних књига. Као што се не усуђујемо да говоримо и пишемо о ономе што смо се усуђивали да радимо 90-их, тако се не усуђујемо да говоримо о ономе што нисмо урадили 2000.

Мислим да сам већ помињала, али ево опет, последњи телекс који је директор Мађарске новинске агенције послао у свет 1956. године, пре него што су му руски тенкови срушили канцеларију. Телекс се завршавао речима – Изгинућемо и за Мађарску и Европу. Колико се наших револуционара и колико се нас, пешадије у тој револуцији, позвало на Европу као на основу због које вреди умрети. Нико од нас тога дана није био спреман да умре ни за шта на свету, хтели смо живот, бензин, милка чоколаде, по сваку цену, и добили смо их.

Маркс је једном рекао да револуционар мора да буде у стању да чује раст траве, наши револуционарни генерали и ми, револуционарна пешадија, нисмо имали слуха ни за тенковске гусенице, ни за шкрипање гума хамера, а камоли да чујемо како нам се практично тог истог дана, шуњају за леђима прво Коштуничин мрак, а онда Тадићева пустош.

Висионс оф Еартх, пхото б Мицхаел ПолизаМного људи је још дуго после 5. октобра имало илузију да смо прекинули са илузијама. Очекивали су награду, јер су претрпели санкције и бомбардовање, а награда је требало да буде макар мали удео у држави схваћеној као акционарско друштво, које уредно, сваког првог, исплаћује дивиденде за патње које су нам се десиле. А онда, када је Ђинђић рекао да дивиденди нема, јавила се сумња да смо џабе шетали, звиждали, ударали у бубњеве, да смо тога дана учествовали у великој грешци на коју нас је навукао Зоран Ђинђић. И онда је Коштуница на једном ГО ДСС рекао нешто од чега ме и данас хвата језа. Рекао је – протеклих месеци је у Србији убијана демократија, друштво је крајње дехуманизовано, то је повратак на ауторитарну власт која је гора него она до 2000; ова агонија предуго траје, све ћемо учинити да до избора дође. И све је учинио. Он је озбиљан човек. Није то Вук Драшковић који пева о семену буне која ће да груне против досманлија, а онда оде кући да пише разне књиге.

И било је то што је било 12. марта. То је био још један знак да се треба, увређено, повући у тзв. приватни живот. Постали смо лукавији, комплекснији, имали смо више задњих мисли и о другима и о себи, постали смо способнији, знамо да разменимо четврт слободе за 13. плату.

Јуче је било 6 година од како је скупштина усвојила нацрт новог устава. У њему је писало да је ропство забрањено – изричито, да су потрошачи заштићени – изричито и да је Косово наше – изричито. Уписали смо то у устав, иако већ одавно више нема смисла да се правимо да не знамо оно што свако зна да знамо – да то више није наша земља. А уписали смо у устав и да мандати припадају странкама и тако себи наменили ову вишепартијску диктатуру. Овим скаредним уставом Коштунице и Тадића, за који је гласало 53,04 одсто од изашлих 54 одсто бирача, себи смо укинули будућност, макар на одређено време. Од 2000. до 2006. смо живели у провизоријуму од државе, а онда смо донели овакав устав, овакав темељни, утемељујући акт.

На исти дан када су наши народни представници усвојили предлог текста новог устава, 30. септембра, али пре 558 година, одштампана је прва књига. Лјуди су почели да читају и да из тога уче. Нико у овој земљи ништа није научио из онога што је написала Хана Арент: Основни проблем је у пропуштању да се уочи разлика између ослобађања и слободе. Ништа није бескорисније од побуне и ослобођења, уколико они нису праћени уставом новоосвојене слободе. Дошли смо до тога да је ових дана 81 одсто грађана Србије рекло да је најбоље било за време друга Тита.

Може се и овако живети, може се и овде живети. До скоро се веровало да на дну океана не може бити живота, јер тамо не допире сунчева светлост. А онда су пронашли читав један екосистем потпуно независан од сунчеве светлости. Тамо, у вечном мраку, живе створења која се хране метаном. Опстају и на минус 80 Целзијусових и зову се црви, помпејски црви.

„Ово што сада имамо је један посебно хибридни систем. Уместо да укину све либералне законе и тиме се обележе као реакционари, они их и даље формално остављају у важности. Успели су посебном организацијом владавине да од тих слободоумних закона направе једну жалосну спрдњу. Формално, тај режим је врло слободоуман. Стварно, он је негација слободе.“ Ово је цитат из текста објављеног у српској штампи лета господњег 1907, у златно доба српске демократије.

У данашњем Пешчанику говориће вам Весна Пешић. Она се већ дуго спрема за научни скуп о 5. Октобру, који ће се одржати ових дана на Факултету политичких наука. Замолили смо Весну да за нашу емисију каже до каквих је закључака дошла читајући јадну и бедну литературу која је објављена о 5. октобру, читајући чак и јадне и бедне мемоаре, од Душана Михајловића до Чедомира Јовановића. Говори Весна Пешић:

Весна Пешић: Војислав Коштуница је почетком јануара 2001. примио Милошевића у посету као председника највеће опозиционе странке. Из тог и сличних чинова се видело да је он 5. октобар доживео пре свега као промену власти. Значи, били су избори, на тим изборима је победио он и неке друге странке, али то никако не искључује, будући да је он демократа, да на следећим изборима може да се врати Милошевић и његова странка. То за њега није био иреверзибилни процесс: скинули смо Милошевића и он се више никад неће вратити, него је за Коштуницу то могла бити само промена власти.То је једно схватање петооктобарских догађаја.

Друго схватање је да је то био пуч. Има аргумената и за такву интерпретацију зато што су делови Милошевићевог система власти, а нарочито војне службе и Државна безбедност заједно са ЈСО, ступили у контакт и пре 24. септембра са представницима коалиције ДОС. Они су гарантовали да неће пуцати на народ. Због тог договора неки сматрају да се ради о пучу. Господин Ђорђевић, који је тада био шеф Јавне безбедности, игнорисао је Милошевићева наређење, генерал Павковић није послушао Милошевић наређење да са војском крене из касарне у Бубањ Потоку. Легија са својим специјалним јединицама такође је одбијао наређења. Сви они су издали свог Шефа.

О томе могу и лично да сведочим. Када сам тог 5. октобра изашла на демонстрације, у Пионирском парку сам видела водене топове и сву ту огромну машинерију. Ја сам их питала – шта је вама, није могуће да ћете то да користите против нас. Рекли су ми – госпођо Пешић, немојте ништа да се узбуђујете, нећемо ми ништа радити. Значи, отворено су ми рекли да ништа против нас неће предузимати.

А ти грађани који су изашли на улицу, нису они били само декор, као што постоје неке интерпретације. Неки људи су мислили и пре 5. октобра да ће бити стрељани, генерал Павковић је одлазио у Колубару, тих дана је било веома драматичних збивања. Ви не можете да негирате нечију храброст само зато што знате да су војска и полиција решиле да не пуцају. Грађани који су изашли на улице јесу стварали ту револуцију, имали су огромна очекивања и ви не можете да негирате перцепцију стварања револуције. Зар је одлазак таквог диктатора мали догађај? Свака револуција почиње тако што се прво збаци краљ или диктатор. 5.октобар је био и револуција.

Значи, ми смо онда имали и револуцију, И неку врсту пуча, али и ону врсту Коштуничиног схватања легализма која је искључивала сваку методу тзв. револуционарне правде која се, као рецимо у комунизму, завршавала одузимањем станова, протеривањима, стрељањима. Коштуница је одмах рекао – не, не, ту не треба да ради никаква револуционарна метла. И кад се од њега тражило да смени одређене људе, он је рекао – па ја немам никаква права. Прве ноћи, 5. октобра су му рекли – хајде, кажи да Раде Марковић више није шеф Државне безбедности. Пошто тада још увек није био проглашен за председника, а то и није било у надлежности председника државе, он је рекао – ја немам легитимитет да то кажем. Значи, Коштуница је 5. октобар доживео само као смену власт. Дакле, све је то заједно постојало у петооктобарским догађајима, И пуч и револуција… Оно што постоји не можете да негирате и да кажете да су грађани били само декор, као што то тврди мој пријатељ Срђа Поповићи. Не, све је то постојало.

А оно што је уследило после 5. октобра и што је трајало до атентата на Зорана Ђинђића видим овако – као што је у Октобарској револуцији после заузимања Зимског дворца у Русији почео рат који је трајао 3-4 године, тако је и у Србији после 5. октобра почела нека врста прикривеног грађанског рата која је у ствари била борба за интерпретацију 5. октобра.

Светлана Лукић: Колику улогу у обарању Милошевића су имале Америка, Русија и Европа?

Весна Пешић: На рушењу Милошевића највише су били ангажовани Американци и Руси. Мислим да су Американци доста тих својих акција око рушења Милошевића координирали са Русима. То се види и по догађајима од 6. октобра када је Милошевић кренуо из Београда на Златно језеро, а онда је морао је да се врати јер је у Београд стигао руски министар спољњих послова Игор Иванов. Иванов је вероватно дошао да каже Милошевићу да и Русија сматра да он треба да призна пораз.

Мислим да је јако занимљиво анализирати амерички утицај. Американци нису много помагали опозицију, иако је било опште место да смо ми њихови плаћеници. С времена на време су помагали нас из антиратног покрета, Радио Б92, Време, али све је то било такорећи ништа. Ми смо некада имали илузију да је њима страшно важно да Србија што пре постане демократска држава. Не, њима то није било важно. Нјих је Србија највише интересовала као неко ко је страшно узнемирио један простор и ослањали су се на Милошевића када су хтели да смирују ситуацију у регион. И за време Дејтонског споразума они су се ослањали на Милошевића као на јединог човека који је могао да им испоручи оно што је њима било важно у том моменту. Они су наравно знали ко је Милошевић, знали су да је он главни кривац за ужасе који су се догађали, али је он истовремено био и најјачи играч који је могао, на пример, да им помогне у решавању кризе са таоцима у Босни. Шта вреди да се ослањају на мене кад ја не могу ништа с таоцима да урадим.

Годинама, чак и за време демонстрација '96-97. Американци нас ни у чему нису помагали. Чак и за време тих демонстрација амерички отправник послова Ричард Мајлс, у то време САД у Београду нису имале амбасадора, у Нишу је држао конференцију за новинаре заједно са Милошевићевим социјалистима. То што се дешавало на улицама Београда није га много интересовало.

На основу књиге Живорада Ковачевића у којој описује улогу Америке у распаду Југославије, ја сам закључила да су Американци током '98. године, када је избио рат на Косову, покушали да направе одређене споразуме. И опет су покушали да се ослоне на Милошевића. И онда је Ричард Холбрук, који је са Милошевићем имао најбољу комуникацију, утаначио договор око Косова. Међутим, Милошевић је изиграо тај договор. Када је Холблрук доживео пораз, онда је оштрија струја у Стејт дипартменту на челу са Мадлен Олбрајт добила превагу. Она је изгурала те своје препоруке, да се са Милошевићем више не може преговорати, да се са њим мора рашчистити. Истовремено, у Вашингтон посту излазили су текстови као што је онај сенатора Лугара, у којима пише да се не може истовремено бити против Милошевића и радити с њим, да се у Србији мора тражити нови партнер. Сенатор Лугар је у том тексту јасно рекао да ће тај партнер убудуће бити опозиција, и тако је и било. Они су после тога прешли на финансирање опозиције и невладиног сектора, Отпора, независних синдиката. Заиста су доста средстава ту уложили. Онда су Национални институт Демократске странке и Национални институт Републиканске странке, који су све време били у Србији, почели интензивно да обучавају опозицију. Тако да су Американци заиста уложили доста средстава и доста енергије да сруше Милошевића. Мада се мени чини да су ипак били веома изненађени што је 5. октобар успео, они уопште нису веровали да је опозиција у стању да то уради.

Кад је реч о Американцима, ја мислим да су они после 5. октобра вршили претерано јак притисак на нову владу, пре свега на Зорана Ђинђића. Та влада није имала никакву власт, а они су толико притискали с том сарадњом са Хашким трибуналом око које ће се касније све дешавати. Американци су само по сарадњи са Хагом мерили да ли се Србија променила или није, само је то било мерило. Или ћете ухапсити и предати Милошевића или нећете. Тај притисак је био веома јак и ту никакве милости нису имали. А истовремено, са ове стране, влада Зорана Ђинђића није располагала ничим. Тако да су то радили на кркаче. Када читате како је изгледало хапшење Слободана Милошевића, тако би га нас две хапсиле. Милошевића је чувала војска, а ти пошаљеш полицијски налог да га хапсе због финансијских малверзација. Испред Милошевићеве виле их сачекује генерал Ћосић и каже – стој, нема пролаза. То хапшење је било комично. Влада уопште није контролисала апарате силе и није могла то да уради на нормалан начин. А притисак је био огроман. По сведочењу нашег тадашњег амбасадора у Америци Милана Ст. Протића, чак и онда када је Коштуница у мају отишао у Америку да прими неку награду за најдемократскијег председника, Американци су му поручили да једина тема о којој желе да разговарају са Коштуницом јесте Хашки трибунал, и нека не покушава уопште да говори о било којој другој теми. А поред тога, било је и других условљавања, нећеш добити помоћ, нема донаторске конференције… Значи, постојао је страховит притисак око Хашког трибунала кога, ево, сада нема, иако Ратко Младић није ухапшен, а онда када влада Зорана Ђинђића није располагала апаратима силе, није било милости. Апарати силе су више контролисали Ђинђића него он њих. Тај притисак је био готово неиздржив.

Већ од почетка је то било јасно, да Милошевић може да оде једино уједињавањем опозиције. Сви су били разочарани опозицијом зато што је разједињена. Па сад, јесте била разједињена зато што смо ми били веома различити. Ујединити све је била исправна стратегија, и на крају су Американци доста радили на томе да се уједини све што живи и што се може назвати некаквом странком. Кад је настајао Савез за промене чији сам ја била први председник, ми смо уписали преко стотину удружења. Стратегија је била да се покаже, у ствари, једна врста лажи. Као што знамо, гласови са избора 24. септембра никад нису пребројани. Колико се зна, Коштуница је добио већи број гласова од Милошевића, али је требало да се направи утисак да све што дише, невладине организације, село, млади, синдикати, значи све што постоји је против Милошевића. Идеја је била да се због људи који су имали некакве сумње направи атмосферу – све се дигло против њега.

Светлана Лукић: Да је на његовој страни још једино његова жена…

Весна Пешић: Тако је, остали су он, његова жена и њихова деца, тамо седе у тој кући, а сви су против њега. Стратегија је била, сви са оном песницом крећемо у коначну борбу. Е сад, та стратегија је по мом мишљењу била добра јер смо заиста сви морали да се окупимо да бисмо га победили. Али ту лежи и зла коб 5. октобра. Није било могуће да се Милошевић и његова странка победе једном странком, значи могло је само том лажју да су сви ујединили против њега. Та стратегија, он против целог народа, била је добра за рушење режима, међутим, одмах после 5. октобра је постал јасно да та коалиција није могла да функционише, одмах су почела комешања. Цео ДОС је на пример био за то да се одмах смене бар две фигуре, Небојша Павковић, начелник генералштаба, и шеф Државне безбедности. Раде Марковић. Међутим, Коштуница то није дао.

А сам Коштуница је био изабран за нашег кандидата, јер се хтело да се Милошевићу супротстави његов двојник. То је, на жалост, било саботирање онога што је дошло после.Та стратегија је била успешна, јер народ не би гласао да су ставили мене или Ђинђића. Чак су Американци дошли до истог фоторобота, то је било толико јасно да је свако могао да види. Зашто? Прво, Милошевић је увек нападао Ђинђића, никада Коштуницу, јер није имао ништа да кажу против Коштунице. Коштуница није имао велику подршку јер је његова странка била мала, али је било пресудно што велики број грађана није имао ништа против њега.

За Коштуницу је петооктобарска револуција значила – национално настављамо, додајемо демократско. Шта је у ствари била мера тог 5. октобра? Ђинђић или Коштуница? Ја бих рекла да је мера 5. октобра у ствари био Коштуница. Дакле, сви смо ми гласали за Милошевићевог двојника, јер се једино тако оригинал могао срушити, а када је он пао та коалиција је наравно почела да се дели. Чак су и многи озбиљни аналитичари њихов сукоб представљали као тучу око поделе плена. Никад се Коштуница се није хватао за власт само да би имао власт, никад се он претерано није ни гурао у власт, тако да уопште није била реч о подели плена. Што би Зорану Ђинђићу, као једном европејцу, интелектуалацу, талентованом филозофу требала власт схваћена као подела плена. Забуну стварају људи који особине садашње власти која мисли само о подели управних одбора и функција, пројектују и на сукоб између Ђинђића и Коштунице. Ја мислим да те две личности уопште не потврђују такву хипотезу. Радило се о томе да су, на пример, децембарски избори 2000. против Коштуничине воље, избацили у први план Зорана Ђинђића. Коштуница је одмах јасно ставио до знања да не жели да Ђинђић буде кандидат за председника владе јер је знао да је он из једног потпуно другог филма, човек другачијих назора, другачијих идеја. Међутим цео ДОС је био за то да Зоран Ђинђић буде премијер и Коштуница није могао то да спречи. Политички гледано, сама власт је била подељена на два неподношљива рога, то је било као када бисте ставили заједно, шта ја знам, Хитлера и Вили Бранта. Па, то не може... Е сад, кад сте ви добили ту ситуацију, јасно је да ту више ништа није могло да функционише. У систем је унета једна страшна нестабилност. У таквим околностима мафија и организовани криминал почињу да уцењује и да кажу – па, ми смо вас довели на власт. Нјих двојица су постали на неки начин таоци тих пучиста који су почели да се сељакају од једног до другог.

Е сад, ту долази та хашка прича, Американци притискају, дај овога, дај онога, хапси... А да би ухапсио Милошевића, ти мораш да зовеш Црвене беретке да иду да га хапсе. Онда они подвале тако што не оду у униформама, него се појаве са чарапама на глави и патикама на ногама, и наравно да не ураде ништа. А ти си се обрукао пред својим грађанима и целим светом. Не треба заборавити да су и Црвене беретке и цела та државна мафија били у страху од Хашког суда, а ти си већ кренуо да сарађујеш са њима и хоћеш да изручиш Милошевића.

Дакле, цела државна мафија је почела да се сељака, мало ћу да будем код тебе, мало ћу да будем код оног другог. Та мафија која се селила од једног до другог практично је значила да се води грађански рат. Није се пуцало по улицама, али нешто налик томе јесте било.

Зоран Ђинђић је после 5. октобра рекао – аха, сад је историјски моменат да се Србији избије та спирохета из главе, да јој се избије тај чип. И Американци су нас у ствари добро схватали, и њихова политика је исто била – хајде да тим Србима избијемо тај чип из главе. Али то није могло тако, однос снага на терену није био такав. Зоран Ђинђић је мислио – хајде да пробам да неким реформама убрзам тај пут ка ЕУ, да пробам да кренем у некакве промене. Нјегове идеје су биле придруживање ЕУ, али пре свега завршавање националног питања, он као теоретичар државе није могао да поднесе то стање. Мислио је – шта да радим у оваквом бездржавном стању где се не знају државне границе, где се не зна шта се дешава на том Косову, где се не зна где је та држава уопште. Онда узмите у обзир да се тад и СРЈ распадала. Ситуација је била јако, јако комплексна. Дакле, ту није било речи ни о каквим лидерским сујетама, то су биле две потпуно различите концепције. Али дозвољавам да је жестини тих сукоба доприносило и то што су њих двојица били толико различите личности. И да нису били на власти, никад се не би дружили. А у оној последњој фази, пред сам атенатат, Ђинђић је почео да се усамљује, осећао је да се то све неће добро завршити. У интервјуу Весни Малишић он говори да ту власти нема, ту супстанце нема, да ће то бити једна од тих безумних грађанских револуција где ће се поново све завршити у крви. Уствари, крв је била његова. Он је све то предвиђао и осећао, али више није могао из тога да изађе. Мислим да је Глигоров био у праву када је написао да се у том последњем периоду гнев скупио и на једној и на другој стран, и да се појавила и нека црта потпуне нетрпељивости.

Са Глигоровим се слажем и да је велико питање да ли је Ђинђић поступио исправно када је избила побуна Црвених беретки. То је рецимо слика потпуног недостатка власти, имамо ли ми нешто чиме можемо да се супротставимо оружаној побуни? Ја сматрам да су погрешили што нису позвали војску. Кад им поставим то питање они кажу – војска је била на Коштуничиној страни. Знам, али ти мораш да је зовеш. Те формалне ствари су почеле да се прескачу а мислим да је проблем био у томе што се око тога није смело ићи у преговоре.Тај грађански рат је морао тада да се заустави и да се каже – ми смо овде имали оружану побуну, расписујемо одмах изборе и питамо грађане – да ли хоћете да Србијом влада ова криминална група која је сада покушала државни удар. Молим лепо. Преговори с њима су били велика грешка. На крају се тај грађански рат завршио тако што је убијен Зоран Ђинђић.

После његове смрти видело се како друштво које је те 2-3 године живело на 500 степени, како одлази у смирај, да би се на крају завршило данашњом тишином и бесмислом. Ми ћемо полако да одумиремо. Ми смо то питање око чега су се они сукобили бацили, преовладало је становиште да смо сви некако исти.

Моја главна теза да је прошлост дефинисала све што се дешавало после 5. октобра, али не преко онога што зовемо суочавањем са прошлошћу, него преко живхи људи, људи који су тамо убијали, ти си са њима радио. Та прошлост је била активна и дириговала је целу ту причу. Тако да је Хаг био стална тема на свим местима, и кад говоримо о америчком утицају и кад говоримо о самој коалицији, односно о Коштуници и Ђинђићу. Хаг је био као неко зборно место где су се сретали сви ти актери, петооктобарски пучисти, политичари, аналитичари… Када је дошао на власт, ни Коштуница није могао да избегне то питање, али он је узео једну другу тактику – аха, ми ћемо изнутра да одржимо причу да су то патриоте који су водили наше ослободилачке ратове и ми њих волимо, ценимо, поштујемо и дајемо им аутомобиле и све могуће почасти. Ако се сами предају држава ће стати иза њих, помоћи ће им на сваки начин. Преко те стратегије он је успевао да ослаби притисак споља, коме ни он није могао да каже – е, сад довиђења. Ни он, па ни Ђинђић, нису могли странцима да кажу, судићемо им у Београду. Пронашла сам податак да је током посете Београду '97. године. Мадлен Олбрајт од Милошевића тражила да испоручује оптужене у Хашком суду. Тражила је специјално да преда ону вуковарску тројку. На то је он рекао – али ја немам документацију. Међутим, Олбрајтова, која је пре доласка у Београд била у Хашком трибунал и узела документацију о тројци, каже Милошевићу  – ево, изволите документацију. Он је покушао да се извуче тако што је рекао – па, зар није боље да се њима суди у Београду, а она му је на то рекла – а зашто ви не судите Аркану, он вам је ту прекопута. Ако такве људе не судите онда пада ваш аргумент да би вуковарској тројци требало судити у Србији, имате ви овде много таквих које бисте могли да судите али ви то уопште не чините.

Тако да се тај Хашки трибунал стално провлачи... Ево, ускоро ће изаћи књига Јелене Суботић која се бави тим питањем и ја сам је мало критиковала да је прејака њена оцеан да можда Зоран Ђинђић не би био убијен да је тај притисак био мањи. Ја сматрам да је Хашки трибунал уносио један ужасан страх а власт није знала шта с тим да ради. Јавно мњење није било припремљено, никад се о томе пре тога није разговарало, и сад одједаред је то требало чинити. А ниси чак ни имао власт у својим рукама.

Светлана Лукић: Пре неколико година рекли сте да је 5. октобар дошао прерано…

Весна Пешић: Дошао је прерано у смислу ових наших визија, шта бисмо ми волели да радимо и како да се Србија креће. Са те тачке гледања, наравно да је то било прерано. А да ли ће то уопште икада доћи у Србију, видећемо. Било је прерано за Ђинђића.

Али, не схватам кад неко каже да је то била само промена власти, ма, није то обична власт, човече божји... Не можеш да кажеш – ето, смењена је власт Хитлера, па није, то је била једна врло специфична власт. Не заборавимо, држава је била под санкцијама, на крају је завршила под тепихом бомби највеће светске силе. У том моменту је било довољно само да оде Милошевић, а шта ћемо после тога… Ми ни сад, 10 година касније, не знамо шта ћемо, а да ли ћемо ми то дочекати потпуно је друго питање. Мада ми више није јасно ни шта уопште чекамо.

Ја и даље мислим да је била добра одлука да Милошевић мора да оде, било је најважније да Србија изађе из изолације јер би смо и економски и социјално иструлили. То је била мера те ствари, а владала је једна комедија забуне. Цела опозиција је само причала – хоћемо слобода штампе... То јесте један део те приче, али Милошевића нису јурили и бацали бомбе на нас због слободе штампе, него због ратова. А како је ДОС то објаснио? Је л' он има неку ставку у вези с тим? Нема ниједну. Значи, ако погледамо шта би био резултат те револуције, одговор је – да дође неко ко не би био диктатор, ето Коштуница. И даље би се бринуло о Косову, национална политика би се водила умеренијим средствима, али би изашли из изолације. То је била нека мера ствари тог 5. октобра. А ово друго што смо ми желели би вероватно била нека друга или трећа фаза, да смо дозволили да се те фазе некако одвијају. А и ми имамо много веће амбиције него што српско друштво може да поднесе. Јесте да Зоран Ђинђић није имао никакву власт и да су се сви били уротили били против њега, али ни друштву ништа није објашњавано. И онда је читава та његова владавина патила од тог недостатка легитимитета. Сви су знали да он није био омиљени политичар. Онда је још почео да испоручује Хагу да би добио некакву помоћ, да би ту владу некако одржао преко економских добитака за становништво. Међутим, није могао да покрије све то. Мислим да су ти децембарски избори требало да се одвијају у неким логичнијим комбинацијама. Рецимо да Зоран Ђинђић изађе у коалицији са својим подржаваоцима, Грађанским савезом, Кораћевим СДУ и свим другима који би подржали једну такву опцију која би се сада из опозиције супротстављала Коштунициној политици. Али се тако није догодило.

Светлана Лукић: Ђинђић као симбол једне врсте идеје и политике је убијен, Коштуница је, макар тако изгледа, политички мртав, ено га у Белановици. Шта је онда победило?

Весна Пешић: Кад смо ми били деца постојало је једно пиће које се звало шприцер. Када уђете у посластичарницу и тражите да вам помешају бозу и лимунаду, добијете шприцер. Ми смо добили тај шприцер, тако се у ствари та прича разрешила. Против те шприцер политике се веома тешко борити. Значи, нити ћете да се напијете, пошто је то разблажено, нити сте трезни. Борис Тадић је све покрио, али он ничим не управља. Често кажем – постани диктатор па да знам да ћеш и нешто корисно да урадиш. Хоћу да кажем да ми сад тражимо да нам се уреди живот, а они не уређују живот него иду на утакмице, сликају се, а не обављају тај посао. Ја бих сад скоро волела да се појави нека мало чвршћа рука која би рекла – слушајте, ја хоћу нешто да средим, а ви ме критикујте колко хоћете да сам аутократа. Ми немамо владу, немамо парламент, и сад у ствари као да чекаш неког ко ће да улети у тај простор и да каже – еј, људи, па овде ништа не радите.

Немамо о чему да пишемо, да разговарамо, немамо коме да се жалимо, а они на крају крајева сви изигравају неке лепо васпитане људе, добар дан, довиђења, сви су пристојни, али у ствари непристојно обављају своје државне функције. Као да је све увенуло, као да је све исхлапело, као да је за ових 10 година све исцрпљено. Више нико снаге нема ни за шта, немамо људске ресурсе… Ко шта ради нико живи не зна. Сви су прешли у некакав далеки илегални живот, а на јавној сцени нема ничега.

 

Текст написан 2010. године у поводу десете годишњице 5.октобра у Србији

Са пријатељског Пешчаника

 

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.