Ako bi neko sada hteo da stabilizuje evro, recept bi bio jednostavan. Izbaciti iz evro-zone bar Grčku (a kasnije i druge eventualne veće prekršioce) i dopustiti bilo kojoj od tih zemalja da se vrati u evro zonu tek kada se stabilizuje, tj. kada opet bude ispunjavala tražene kriterijume. To je naravno lako reći, ali teško ostvariti. Razlog tome nije samo to što raniji prekršioci nisu bili kažnjavani, što niko nije platio kaznu po pravilima. Razlog je i to što bi se ekonomsko-finansijske prilike u izbačenim zemljama veoma pogoršale posle izbacivanja iz evro-zone i što bi to imalo uticaja na čitavu EU, a možda i na svetsku ekonomiju.
Evro kao valuta bi posle izbacivanja svake od nedisciplinovanih zemalja iz evro zone naravno ojačao. To je zato što bi ga poslovna zajednica smatrala boljom valutom nego do tada, čija monetarna vlast izbacivanjem nepodobnih pokazuje da će nastaviti s tim pristupom i ubuduće. Ali, mala vajda od toga, ako se povećavaju problemi u realnom sektoru zemalja koje su napustile evro zonu. Te zemlje bi naravno ostajale članice EU. Ti ekonomski problemi izbačenih zemalja bi negativno uticali na realni sektor i Evropske unije i evro zone. Loš uticaj problematičnih zemalja EU ne može da izbegne, samo je pitanje u kojoj formi će se taj uticaj materijalizovati. Ako ostanu u evro zoni, te zemlje podrivaju zajedničku valutu, a time i privredni rast i cenovnu stabilnost evro zone i EU. Ako budu isključene, evro je spasen, ali ekonomski problemi izbačenih zemalja mogu biti veći, pa time postaje snažniji negativan uticaj na privredu EU i evro zone.
Pre daljih koraka, samo par reči o odnosu monetarne stabilnosti i ekonomskog prosperiteta. Bilo je mnogo slučajeva zemalja koje su imale stabilne valute, ali su im ekonomije bile stagnantne ili su propadale. Drugim rečima, monetarna stabilnost je nužan, ali ne i dovoljan uslov prosperiteta. Ali, ako je valuta nestabilna, to podriva ekonomski prosperitet. Sažeto, samo monetarna stabilnost ne može doneti prosperitet, ali ga monetarna nestabilnost može uništiti.
I na prvi pogled je vidljivo da bi današnji problemi evra i evro-zone bili mnogo manji da su u prošlosti poštovana propisana pravila. Problemi za evro i nastaju zato što su pravila kršena i što sada raste neizvesnost šta će se dalje dešavati. Sa predistorijom nediscipline rizici su veći.
Koliko velike treba da su nevolje da bi mogle da ugroze evro? Eventualni veći finansijski problemi Grčke svakako ne bi mogli srušiti evro. Evro zona u 2010. bi trebalo da ima dohodak od 8.750 milijardi evra (8,75 triliona), dok se u Grčkoj očekuje dohodak od 230 milijardi. Čak i ako budžetski deficit Grčke bude 12,5%, koliko je bio 2009, to bi izvršilo pritisak na evro zonu od 28,3mlrd, koji bi bio razvučen na čitavu godinu. Na oko devet hiljada milijardi u terminima M3, to je skoro neosetno. Tako problem nije u Grčkoj, ali bi mogao da bude u „grčkom sindromu“. To znači, u problemima u drugim zemljama koji su slični grčkima i u nesposobnosti ECB i ostalih tela EU da se sa njima suoče. Ako bi se Grčkoj sa sličnim teškoćama pridružile još neke zemlje – od Italije (očekivani dohodak 1.470mlrd evra), preko Španije, Irske ili Portugala (dohodak oko 150mlrd) – problemi bi bili znatno ozbiljniji. Izgledi na dugotrajno visoku stopu inflacije u evro zoni mogli bi da nateraju neke zemlje da se vrate na nacionalnu valutu. U Nemačkoj, povratak na DM danas podržava 50% građana, a ako evro krene nizbrdo, taj procenat će brzo porasti.
Na rasplet se neće dugo čekati. On će početi najverovatnije pre sredine 2010, a počeće kada Evropska centralna banka (ECB) počne da podiže cenu novca. Taj trenutak se bliži, jer u evro-zoni polako raste inflatorni pritisak. Godišnji rast cena čitave zone u septembru 2009. bio je -0,3 (dakle deflacija), a u januaru 2010. opšti nivo cena je na godišnjem nivou od +1,0%. ECB mora krenuti da postepeno podiže cenu novca pre nego što stopa inflacija stigne na 2%. U tome će ECB pokazivati veliku obazrivost iz bar dva razloga. Prvo, svako poskupljenje cene novca će podrivati ekonomsku stabilizaciju ili oporavak, ako ga bude. Nagli rast kamatnih stopa bi mogao da gurne čitavu evro zonu i EU u recesiju, možda i dublju od one početkom 2009. Drugo, skuplji novac će poskupeti servisiranje dugova svima, uključujući i državni dug. Kako se kriza razmahivala povećavao se spred na državni dug zemalja evro zone. Tako sada Nemačke desetogodišnje obveznice donose nešto više od 3%, a grčke skoro 6,5%. Skupo je servisiranje duga i za druge zemlje u teškoćama (Italija, Španija, Portugal) i sa rastom kamatnih stopa biće još skuplje. U tim uslovima, razvoj događaja zavisi od toga kako će reagovati finansijska tržišta na rast rizika nacionalnih dugova i šta će pojedine vlade uraditi da bi rešile probleme.
Šta mogu da urade vlade koje se suoče sa „grčkim sindromom“. Ima puno toga, ali ništa nije besplatno. Recimo, vlade u teškoćama bi mogle da potraže pomoć neke druge zemlje ili MMF. Već se spekuliše da li bi Nemačka pomogla Grčku. Drugo, država sa velikim budžetskim deficitom bi mogla da poveća važnije poreze. Ovo je rizična opcija jer su porezi u zemljama evro zone vrlo visoki, najviši u svetu. Svaki značajniji rast poreza bi uvalio tu zemlju u novu recesiju ili nešto još gore. Treće, mogu da se režu troškovi. To je ekonomski odlično, ali politički teško izvodivo, a da vlada ne padne i da ne dođe do veće političke nestabilnosti. Mnoge zemlje EU su vodile politiku „nakrivi kapu i troši“, a to se ne može tako lako preokrenuti. Četvrto, zemlja bi mogla da izađe iz evro zone dok ne sanira probleme. Ovo bi bilo dobro za evro zonu, ali loše za tu zemlju, jer bi njeni rizici i teškoće porasli, pa bi bilo teže održavati bar dati nivo ekonomske aktivnosti ili servisirati dug. Grčka bi imala malo vajde od emitovanja drahme. Čak i da inflacija drahme bude visoka, to neće pomoći da državni dug bude manji, jer je on uglavnom u evru i možda nešto malo u dolaru. Peto, država bi mogla finansijski da bankrotira i da traži nove pregovore s poveriocima radi reprogama ili oprosta dela duga.
Neke od pomenutih mera se mogu kombinovati. Iako je moguće videti šta su opcije, nije jasno nekoliko drugih stvari, kao što su: koliko zemalja bi moglo doći u teškoće, koliko bi velike one bile, kako bi reagovale ECB, EU i druge zemlje članice, kako bi reagovala finansijska tržišta.
U funkcionere EU i ECB ne treba polagati mnogo nade. Oni ne samo da nisu poznati kao principijelni, već im je omiljena politika da probleme guraju pod tepih. Sada je problema malo više, pa teško staju pod tepih.
Monetarna pitanja su od nastanka zajedničke valute bila politizovana. Odluka o profilu pet kriterijuma evro zone je bila politička, dozvola da u evro zonu uđu zemlje sa enormnim javnim dugom (Belgija, Grčka, Italija) je bila politička, odluka da se prekršioci pravila budžetskog deficita ne kažnjavaju je bila politička, odluka da se pomeri period u kome zemlje moraju da se usaglase sa kriterijumima je bila politička… Skeptik bi dodao da je evro i uz sve to do sada bio stabilniji nego što se moglo očekivati, zato što se akteri koji odlučuju o monetarnoj politici nisu mogli dogovoriti, pa je prevladavala konzervativnija politika umesto aktivnije. Imali su sreće, ali ne znači da će tako i ostati. Jedino je izvesno da će politička odluka biti i to kako da se spasava evro.
Iako ne znamo šta će se dešavati, možemo formulisati par pretpostavki.
Prvo, što bude manje politizacije, evro će biti bolja i trajnija valuta. Važi, naravno, i obrnuto.
Drugo, ako bi pod udar slične snage došli i evro i dolar, bolje šanse da se održi ima dolar. Ne zato što je stariji ili lepši, nego zato što iza njega stoji jedinstvena vlast, a iza evra toga nema. Eventualno i zbog toga što je učešće dolara u svetskim rezervama veće nego evra.
Treće, evro je osetljiviji od nacionalnih valuta, jer svaka zemlja može gajiti iluziju da bi se u nestandardnim prilikama bolje snašla sa nacionalnom valutom, iako to ne mora biti istina. Bez evra se može živeti, ali ne bez nacionalne valute.
Četvrto, ako bi evro nestao, bio bi to fatalni udarac i za sve ostale evropske integracije. Njegov pad EU ne bi mogla da preživi, makar u formi sličnoj današnjoj. Najsnažniji udar bi bio na poljoprivrednu, regionalnu, carinsku, trgovinsku i politiku zajedničkog tržišta. Čitava arhitektura Evrope bi se ponovo menjala.
Na kraju, današnje vodeće valute uglavnom nisu kvalitetne. Evro je politizovan, ali nije bolje ni sa drugim većim valutama, kao što su dolar, funta, jen ili juan. Novac je opstao kao poslednji ekonomski monopol države, a svaki monopol je loš, jer košta. Administracije manipulišu svojim valutama, što se posebno dobro vidi poslednjih godina. Izlaz je u privatizaciji novca, a o tome jednom drugom prilikom.
Preuzeto sa www.pescanik.net