Moj život u inostranstvu: Tri

Koliko dobrih poslovnih prilika ima prosečan čovek u životu?

Kada treba reći ne?  Ili možda ipak prihvatiti svaki ponuđen posao?

Švedska

Milan je pravnik, ali je radio težak posao u Švedskoj. Bio je vrlo inteligentan.

Imao je položene Microsoft sertifikate za Windows administratora.

Stefan, naš zajednički prijatelj me je zamolio da projektujem i implementiram jednu manju računarsku mrežu za firmu čiji je vlasnik naš čovek iz Švedske. Odmah sam se setio Milana – idealan posao za njega! Može da radi prekovremeno, ne treba mu specijalan ugovor – a nakon završenog posla – imaće lepu referencu.

Stefanu sam rekao da imam pravog čoveka za njega.

Ostalo je još samo da dobijem Milanov pristanak.

Milan je došao u zakazano vreme na sastanak. Slušao me pažljivo, ali već na samom početku mi je bila sumnjiva njegova neverica i čudna nervoza, koju je neskriveno pokazivao tokom mog izlaganja. Rekao je prosto:

– Ja nisam u životu postavio računarsku mrežu.

– Znam, ali ovo ti je jedinstevna prilika! Da naučiš i da za to budeš i plaćen.

– Ne, hvala. Nemoj to više da mi radiš, zamolio me je na kraju.

Francuska

Ja sam softverski inženjer. Već tokom intervjua za posao, bilo mi je jasno da će Francuski projekat biti zahtevan.

Radilo se o izuzetno kratkom roku za razvoj softwera koji je imao teške i neuobičajene zahteve. Prisutne sam čak u jednom momentu pitao da li su ikada videli nešto slično u profesionalnoj karijeri.

Pogledali su se između sebe, zaćutali na kratko, a onda, jedan po jedan – priznavali da nisu.

Moj agent mi je ubrzo javio da sam izabran.

Iako je bilo je očigledno da situacija ne obećava, prihvatio sam posao.

Izazov.

Moja priroda Balkanca je takva – voli izazove.

Nije mi ni prvi ni poslednji u životu, pomislio sam.

Imao sam u vidu lično iskustvo, računao sam na razum klijenata.

Za nestvarno kratkih mesec i po dana, neprospavanih noći, velikog truda i napora, nakon probijanja prvog dead-line, postao sam “problematic resource”.

Borba se produžila do polovine godine.

Moje zvono nije zazvonilo. Ili ga klijent nije dobro čuo.

Ne znam.

Luksemburg

Fahro je TV mehaničar. Dolazi povremeno u Luksemburg da radi na crno.

Frenk, moj prijatelj, je kupio srednjovekovni zamak iz 17. veka, sa željom da ga adaptira u luksuzan stambeni prostor za sopstvene potrebe.

Sve je išlo po planu do momenta izbora firme koja bi sprovela adaptaciju.

Prva, druga, treća …

Firme rade po šablonu. Zamak se nije uklapao ni u jedan kliše. Specijalno zidanje kamenom raznih dimenzija, visina plafona, 4 kule, nedostatak bilo kakve dokumentacije, bili su samo neki od izgovora.

Frenk je bio očajan.

Nakon trećeg odbijanja – Frenk je zatražio pomoć prijatelja. Kao u kvizu. I dobio je.

Upoznao sam ga sa Fahrom.

Fahro nikada nije renovirao zamkove. Skoro pa ni kuće. Ali Fahro ima oko.

Što oko vidi – to ruka napravi, kako se to kaže u našem narodu.

I upornost.

Na kraju – Fahro je sa nekolicinom pomoćnika realizovao sve Frenkove ideje.

TV mehaničar je uspešno adaptirao srednjovekovni zamak.

Onaj sa slike.

Radovan Ostojić, Luksemburg

Tekst je preuzet iz Politike