Do pre nekoliko godina, verovao sam da će upravo moja generacija da živi neki dosadni nerevolucionarni život, o kome su sanjale prethodne generacije. Radimo komforno smešteni i lenjoušuškani u naš relativno novi društveni sistem, i umesto da se osvrćemo po svetu i otkrivamo bezbrojne grehove kapitalizma, po završetku svog loše plaćenog dvanaestočasovnog radnog vremena radije se tešimo mišlju da je nekada u socijalizmu bilo gore, jer naši roditelji nisu mogli da putuju u London u šoping, niti su letovali na Kanarskim ostrvima (o tome da siromašni nisu mogli da biraju između sedamnaest vrsta toalet papira da i ne govorimo).
U svojim i tuđim očima, vrlo brzo smo postali apatična, u sebe zagledana gomila konformista, iako ne baš entuzijastična i oduševljena beskonačnim mogućnostima sveta za razliku od svojih prethodnika, ipak pomirena sa pobesnelim potrošačkim društvom. Možemo da kažemo da društvo u Sloveniji na početku milenijuma najbolje definiše nekakav nepisani pakt o nenapadanju među pohlepnicima koji su tokom devedesetih veselo zloupotrebljavali našu mladu i nevinu državicu i na, tražeći mesto za sebe u tom društvenom eksperimentu zvanom tranzicija. I sve je upućivalo na to da ćemo još mnogo godina poslušno živeti u tom nepravednom svetu i sakupljati, svako prema svojim mogućnostima i potrebama, njegove mrvice.
Međutim, jednog dana, iznenađen, zapazio sam mnoštvo mladih revolucionara kako se, po oštrom ljubljanskom mrazu u šatorima na platou ispred Berze, sopstvenim smrzotinama bore za bolji svet; zapazio sam u Če Gevaru maskiranog mladića, kako oslobađa učionicu Filozofskog fakulteta i zahteva ukidanje bolonjske reforme, koja nam umesto obrazovanih ljudi nudi osposobljenu radnu snagu; zapazio sam neka mlada lica, beskonačno slična našim apatičnim i konformističkim licima, kojima za razliku od nas nije svejedno i koji za razliku od nas ne prihvataju.
Gledam ih i iznenađen shvatam, da tamo gde smo mi juče, kada smo diplomirali, videli dobre poslove i solidne plate, oni danas vide zlobne korporacije i njihove lobije; da tamo gde smo mi videli jednakopravno i uređeno društvo, oni danas vide nekontrolisane finansijske špekulacije, poreske oaze, besramno iskorišćavanje siromašnih i pljačku njihovih prirodnih izvora; da tamo gde smo mi videli svet beskrajnih mogućnosti za vredne i sposobne, oni danas vide sveprisutnu neslobodu i tiransku vladavinu bankara.
Odakle, dakle, ova razlika imeđu dve „komšijske“ generacije? Odakle ovakav kontradiktorni pogled na svet koji je, čini se, uprkos finansijskoj krizi još uvek isti, ili tek za dlaku različit?
Jedno od mogućih objašnjenja je u tome da je svetska privredna kriza više nego svet u kome živimo promenila našu percepciju njegove budućnosti. Naša generacija je, naime, godinama bila zagledana u budućnost sa poverenjem i nadom, naravno lažnom, što je kada je reč o poverenju i nadi irelevantno. Verovali smo u bolje sutra, u dugoročni prosperitet, a vera nam je kao svaka druga religiozna i ateistička, pomogla da prebrodimo teške trenutke tranzicije.
Snaga kapitalizma se, naime, pored njegove izvarendne mogućnosti da kreira bezbrojne i različite društvene slojeve, nepregledna mnoštva društvenih grupa sa različitim željama i potrebama, odražavala pre svega u tome što je u kapitalizmu budućnost bila stvar pojedinca i da su ljudi u svoje sutra mogli da gledaju nezavisno od društva u kome žive. Svetska privredna kriza je tu snagu ublažila, jer je sumnja u bolju budućnost postala kolektivna stvar. Pre svega, postala je nezavisna od položaja pojedinca u društvu. S krizom je budućnost skoro preko noći postala nesigurna za sve nas i upravo sa tom nesigurnosšću današnji studenti započinju svoj odrasli i profesionalni život. A nesigurnost je, kao što znamo, lako zapaljiva.
Nesigurnost nema šta da izgubi, nesigurnost budi strahove i nesiguran čovek se zbog toga brže i odlučnije opire. Nesiguran čovek ne zatvara oči pred stvarnošću, jer nema sigurno utočište. Jedino što može je da izađe na ulicu.
Pitanje opstanka kapitalističkog sistema je, dakle, pitanje: da li će ovakav sistem moći današnjoj omladini, kao nekada nama, da podmetne veru u bolju budućnost, veru koja ovaj sistem i pokreće, čuvajući ga, i uprkos njegovoj fašistoidnosti čineći ga postojanijim od svih drugih nama poznatih sistema.
Pri tom, nije na odmet reći, govorimo o generaciji osvešćenih i nezaslepljenih, o generaciji koja nije sanjarila dugi niz godina o demokratiji i nije idealizovala pojam zapadnog društva, o generaciji koja nije nasela na ideju Evropske unije, u kojoj bi svaki dan bio praznik i u kojoj bismo svi mogli da budemo različiti a sa jednakim pravima, o generaciji koja je u toj demokratiji rođena i vaspitana, koja se u vreme krize ne može tešiti time da je ranije bilo još gore. Govorimo o generaciji koju ni najmanje ne interesuje šta se dešavalo njihovim roditeljima ili kako je danas njihovoj starijoj braći i sestrama, već o generaciji koju samo intreresuje to kako će im biti sutra. Sa nesigurnošću je, dakle, kapitalizam izgubio nesumnjivo veliki deo svoje snage kojom je godinama bez ikakvih problema paralizovao svoje bezbrojne žrtve, jer svi ti ljuti mladi ljudi koji uzvikuju „Mi smo 99 posto“ neće nasesti na obećanja o boljoj budućnosti. Ukoliko su sve te sumorne finansijske prognoze tačne, jasno je i da takva obećanja neće skoro moći ni da čuju.
Kapitalizam se, mada još uvek bez opipljive alternative, sa novom buntovničkom generacijom nalazi na ozbiljnom testu, a u „borbi“ za opstanak mu je, da ne zaboravimo, preostalo još raslojavanje kojim nas tako jednostavno deli i kojim suvereno vlada, a ostala mu je i nada da će nova generacija njegovih protivnika upasti u istu zamku u koju su se, već nekoliko puta, zaleteli njegovi prethodni protivnici.
Kriza bolje budućnosti u kapitalizmu, zapravo, predstavlja najozbiljniju pretnju sukoba između siromašnih i manje siromašnih, sukoba između većih i manjih žrtava, sukoba iz koga kapitalizam uvek iznova izlazi kao pobednik, dok se broj njegovih žrtava stalno povećava. A te pretnje u ovim vremenima treba biti veoma svestan.