Ukoliko Evropska centralna banka ne ukine pravo nacionalnih centralnih banaka da “štampaju evre”, evropsku valutu očekuje sudbina sovjetske rublje.
”Ruska centralna banka je bila jedini regulator koji je imao pravo da štampa novac, i razumljivo da nije mogla, ni željela da vodi računa o interesima svih novostvorenih država”, piše sajt Finmarket.ru. “One su zato jedna za drugom počele da formiraju sopstvene finansijske institucije i uvode vlastitu valutu. Rubaljska zona se tako do 1993. konačno raspala”, podsjeća sajt povodom krize u evrozoni.
Isti takav kraj, možda očekuje drugu valutnu uniju – zonu evra, upozoravaju ekonomisti Siti banke čije stavove prenosi ruski portal.
Rublja je, posle raspada Sovjetskog Saveza krajem 1991. godine, još samo nekoliko mjeseci bila valuta 15 nezavisnih država. Oni podsećaju da centralne banke 17 zemalja članica evro zone za 12 godina nisu naučile da usaglašavaju akcije i upozoravaju da ECB banka nije u stanju da vodi računa o interesima svih učesnica i da ih potpuno kontroliše.
”Sličnost sa kasnim SSSR i ranom ZND je sve veća – zemlje evrozne imaju ne samo želju i potrebu da vode samostalnu monetarno-kreditnu politiku, one imaju i sve više tehničkih mogućnosti za to. Ponovno okupljanje zone evra biće već teško”, prognoziraju stručnjaci Siti banke.
Na prvi pogled, konstatuju ekonomisti, principi saradnje ECB i nacionalnih centralnih banaka omogućavaju poštovanje svih interesa učesnika, i pri tome obezbjeđuju sprovođenje jedinstvene monetarno-kreditne politike.
Međutim, odluke o tome šta da se radi sa aktivnom ECB, na primjer, da li treba da otkupljuje dug Grčke, donose se već u skladu sa udjelom svake zemlje u kapitalu ECB, tako da je glas NJemačke “težak” 27 odsto, a glas Malte 0,09 procenta.
Gubici i dobit od korišćenja aktive cijelog finansijskog sistema se sumiraju i dijele ponovo prema udjelu svake zemlje. Da principi funkcionišu sasvim drugačije nego što se to planiralo, postalo je sasvim očigledno kada je predsjednik ECB Mario Dragi pokrenuo “štampariju novca” čije je redovno puštanje planirano za 29. februar, kada ECB priprema novu rundu plasmana trogodišnjih kredita za podršku bankama u visini od bezmalo bilion dolara, navodi se u tekstu, uz opasku da su uslovi tog plasmana krajnje neuobičajeni, sa sasvim mogućim “katastrofalnim” posljedicama. Proizlazi da će problematične zemlje svojim bankama obezbijediti “najsvježije” evre, a za uzvrat dobiti “problematične dugove”, nekakav proizvod vrijednosnih papira za obveznice Portugalije ili Irske.
Ukoliko uspiju, strogo po sporazumu o funkcionisanju ECB, i podjele rizike i moguće gubitke sa ostalim učesnicama evrozone, ovi “drugi”, prije svega NJemačka, poželjeće da napuste evrozonu, zaraženu toksičnom aktivnom.
U slučaju da NJemačka izdejstvuje da nacionalne centralne banke “slabih” zemalja preuzmu gubitke, ECB će konačno izgubiti svoj status zajedničkog finansijskog centra, piše Finmarket.ru.
Na taj način, 29. februar će zapečatiti podjelu Evrope na “jaku” i “slabu”, konstatuje se u tekstu i dodaje da će “slabe” zemlje biti nagrađene za njihovu slabost pravom da sprovode samostalnu kreditnu i monetarnu politiku.
Sljedeći logični korak sa njihove strane je da dobiju pravo da određuju sopstvenu monetarnu politiku, odnosno da napuste zonu evra, prognozira ”Finmarket.ru i podsjeća da se na isti način razvijala situacija na periferiji zone rublje u ne tako davnom raspadu Sovjetskog Saveza.
Nacionalne centralne banke mogu i na drugi način da popune likvidnost svojih tržišta, a najednostavniji način, koji ipak mora da se usaglasi sa ECB i ne garantuje “podjelu gubitaka”, je vanredno upumpavanje likvidnosti u banke.
Kao garanciju banke mogu da ponude vrlo lošu aktivu, koja je i stvorena za “izuzetno toksične” slučajeve kada lokalne banke i njihove garancije nisu u skladu sa opštevropskim standardima. Ekonomisti Siti banke ističu da su Evropljani još daleko od stanja poluraspada, koji je bio primjetan prvih godina postojanja ZND i da ECB još može da pojača kontrolu nacionalnih centralnih banaka, liši ih svih “privremenih prava” i postane jedini regulator i realizator monetarno-kreditne politike, ali za to će joj biti potrebno tri do pet godina.
Za sada, sa svakim mjesecom raste vjerovatnoća da nacionalne banke i vlade neće željeti da se odriču svoje široke samostalnosti, a ukoliko im se nečim zaprijeti, one će jednostvano uzeti svoj “udio” aktive evropskog finansijskog sistema i napustiti zonu evra.