Za analizu koja sledi mogu da zahvalim i gospodinu cije ime, na njegovu molbu i zahtev, ne pominjem, a koji mi je dostavio svojevremeno dosta podataka kada je saznao da se i sama bavim slucajem privatizacije Tvornice glinice „Birac“.
Posedujem hiljade stranica, odnosno dokumenata, tako da su stranice u nastavku samo pokušaj da se ukratko osvetli slucaj necuvene privatizacije. Više puta su me upozoravali kada sam i javno istupala da nemam pojma s kim se hvatam u koštac, znam li ja ko je Vladimir Romanov, svesna li sam koga su sve kupili u ovoj državi i sve tako u tom stilu. Svesna jesam, osetila jesam, ali o svemu ovome mislim da ce se tek baviti više neke druge profesionalnije službe. Pateticno ili ne, ne verujem da toliko bešcašce može proci nekažnjeno.
„Fabrika glinice “Birac” iz Zvornika nalazi se pred bankrotom, jer su gubici ovog giganta za 110 miliona KM veci od vrijednosti imovine i iznose 729 milina KM, pokazao je izvještaj revizorske kuce “Dilojt”.“, objavljeno je 01.11.2010. Naravno, pred Skupštinu akcionara stavljena je odluka da se umanji vrednost kapitala kako bi se pokrili gubici. „Skupština akcionara Fabrike glinice “Birac” iz Zvornika donijela je danas odluku o smanjenju osnovnog kapitala društva radi pokrica akumuliranih gubitaka iz ranijeg perioda – saopšteno je iz ove fabrike. Navodeci da smanjenje osnovnog kapitala iznosi 400 miliona maraka, u saopštenju se istice da su akumulirani gubici iz ranijeg perioda nastali, ne samo kao gubici u poslovanju.“(23.11.2010)
Povod više za ovaj tekst je odluka Evropske komisije od 15. novembra ove godine objavljena u Official Journal of the European Union 16. novembra ove godine COMMISSION REGULATION (EU) No 1036/2010 of 15 November 2010 imposing a provisional anti-dumping duty on imports of zeolite A powder originating in Bosnia and Herzegovina.
Cetvrtog januara ove godine prigovor su uložile kompanije Quimicas del Ebro SA, MAL Magyar Aluminium, PQ Silicas BV, Silkem d.o.o. and Zeolite Mira Srl Unipersonale. Istraga je obuhvatila per iod cele 2009. Godine, ali i trendove od januara 2005. godine do kraja posmatranog perioda. Tacna oznaka proizvoda je „zeolite A powder“, kao i sa oznakom „zeolite NaA powde“ ili „zeolite 4A powder“. U svoju „odbranu“, Fabrika glinice „Bira“ AD i njihova kompanija „Alumina“ d.o.o. (Birac Grupa) naveli su da imaju razlicite troškove proizvodnje, proizvodni proces i kvalitet u odnosu na proizvodace Evropske unije. Evropska komisija je ustanovila da uprkos tome, odnosno uprkos navodnim razlikama, podaci predoceni od strane Birac Grupe nisu pobile cinjenicu da navedni proizvod ima iste fizicke i tehnicke karakteristike i služi istoj nameni.
Potrošnja u EU tokom posmatranog perioda je bila kako sledi:
Osvrcuci se i na globalnu ekonomsku krizu, analiza je pokazala da je tržišno ucešce EU proizvodaca padalo, dok je Birac Grupe raslo i za oko 20% obaralo cenu EU kompanija.
U zakljuccima Evropske komisije se navodi da je materijalna šteta proizvodaca Evropske unije izazvana dampinškim cenama Birac Grupe, te se uvodi antidampinška carina, odnosno taksa na proizvod iz BiH (a „Birac“ je jedini proizvodac, bez obzira preko kojeg izvoznika ili uvoznika radi) od 28,1% na neto cenu, dostavljeno do granice EU, pre carinjenja.
Naravno, pre donošenja odluke, a što citaoci mogu sami da vide iz originalne odluke, sagledano je i da li ce to ugroziti industriju EU, tržište, analizirani su svi uzorci, cene, potrošnja, kretanje industrije, buduci izvori nabavke, itd.
Ova odluka u bh. javnosti nije do ovog momenta objavljena, a bice interesantno posmatrati kakve ce komentare izazvati kad se za nju sazna, zatim uporediti izvezene kolicine sa rezultatima iz finasijskih izveštaja Tvornice glinice „Birac“ i njihovih povezanih firm i da li ce TG „Birac“ ovih 28,1% po vec videnom scenariju potražiti u budžetu RS i novim beneficijama.
* * *
Kada je izvršena procena kapitala u svim preduzecima u Republici Srpskoj, Tvornica glinice „Birac“ je procenjena na najveci iznos: KM 729.000.000. U bilansu stanja za 2002. godinu vrednost kapitala Tvornice glinice „Birac“ je preko jedne milijarde konvertibilnih maraka!
Pre rata, „Birac“ je bilo najvece proizvodno-izvozno preduzece u celoj Jugoslaviji. Najvceci prihod od izvoza ostvaren je 1989. godine u iznosu od 312 miliona USA dolara ili preko 700 miliona nemackih maraka.
Tvornica glinice „Birac“ je napravila najveci gubitak 1987. godine od oko 30 miliona USA dolara da bi samo dve godine kasnije (1989) ostvarila najvecu cistu dobit u istoriji od 100 miliona USA dolara (preko 230 miliona nemackih maraka). Ponavljam – cistu dobit!
Ova fabrika je do rata proizvodila izmedu 450.000 i 600.0000 tona glinice (ili zeolita) i cena se kretala od 180 USA dolara po toni do 470 USA dolara po toni, dok je u poratnom periodu sve do 2003. godine varirala od 150 do 280 USA dolara po toni.
U 2001. godini, kada je raspisan tender za prodaju državnog kapitala i kada je izabran najpovoljniji ponudac i potpisan ugovor o prodaji 64% državnog kapitala u iznosu od 456 iliona KM, cena glinice je bila svega 150 dolara po toni. U prolece 2005. godine cena glinice na svetskoj berzi porasla je na 405 USA dolara po toni. Cena proizvodnje tone glinice uvek se kretala oko 200 USA dolara po toni, sa odstupanjem od nekih 10% više ili manje i vrlo je jednostavno izracunati kako posluje proizvodac.
Struktura vlasništva nad kapitalom je bila:
– 63,86% vlasništvo UKIO Grupe, kao kupca državnog kapitala,
– 9,12% vlasništvo Fonda PIO,
– 4,56% vlasništvo Fonda za restituciju,
– 13,86% vlasništvo malih akcionara ( vaucerizacija i deonice).
***
U skladu sa Clanom 7 Zakona o privatizaciji i odluke Vlade Republike Srpske o odredivanju preduzeca od strateškog interesa prema kojima ce se državni kapital privatizovati po posebnom programu, raspisan je 23.11.2000. godine tender po varijabilnim uslovima za prikupljanje ponuda za prodaju državnog kapitala FG „Birac“ Zvornik.
Krajnji rok za podnošenje ponuda bio je 25.01. 2001. godine. U tom roku prispele su tri ponude pod šiframa. Komisija je pregledala sve ponude i konstatovala da je samo jedan ponudac ispunio zahteve formalne ispravnosti te da ce biti predmet vrednovanja.
Ostala dva ponudaca nisu uplatila cak ni depozit, nisu priložili bankarske garancije, nisu dostavili plan poslovanja, pa su proglašeni nevažecim.
Odmah se nametnulo pitanje da li je trebalo poništiti tender zato što se nisu prijavila tri ponudaca sa ozbiljnim namerama i izažena je opravdana sumnja da su dva ponudaca bila samo dekor, odnosno da su naruceni da bi se ispunio formalni zahtev o postojanju tri prijave.
Po nalogu, Komisija ipak vrši vrednovanje jedine formalno ispravne ponude, pa Direkcija za privatizaciju obaveštava 17.04. 201. UKIO Banku investicione grupe da su pobednici na tenderu.
Pre raspisivanja tendera, uocen je niz nepravilnosti, propusta, zloupotreba i kojekakvih manipulacija, a krivca bi se moglo locirati u pocetku u vrhu „Birac“-a.
Godine 1998. zvanicno se pojavila UKIO Banka sa ponudom da bude glavni konsultant u privatizaciji FG „Birac“. Generalni direktor Grkovic, bez odluke Upravnog odbora, potpisuje ugovor o angažmanu sa UKIO Bankom 28.02.1998., nakon cega vrši pritisak na UO da to odobri, pa na kraju UO donosi zakljucak (30.11.1998.) da se može potpisati ugovor o angažovanju UKIO Banke za konsultanta za izradu pocetnog bilansa i ostale pratece dokumentacije potrebne za privatizaciju državnog kapitala u „Birac“-u, pod uslovom da to odobri Vlada RS. Vlada to odobrenje daje 08.12.1998, a na osnovu toga se potpisuje novi ugovor o angažovanju po kojem ce UKIO Banko Investicione Grupe kao jedini konsultant obezbediti sledece usluge:
-definisati iskoristivu strategiju privatizacije i detaljnu transakcijsku strukturu kroz analizu i dokumente;
-dati prikaz relevatne politike, regulatornog i privatizacionog okvira;
-izraditi sveobuhvatnu operativnu, korporativnu, marketinšku i finansijsku analizu, te analizu okoline „Birac“-a.
Za navedene poslove UKIO Grupa je naplatila 149.900 USA dolara, iako su ovakvi programi na podrucju RS u to vreme koštali oko 10.000 KM.
Pored toga, Ugovorom je precizirano da ce Konsultant pomoci Kompaniji u procesu implementacije za privatizaciju, pri cemu ce Konsultant biti jedini savetnik „Birac“-a u privatizaciji, za šta ce „Birac“ placati mesecnu naknadu od 35.000 USA dolara tokom celog angažovanja.
Dana 04.08.1999. godine Upravni odbor FG „Birac“ donosi odluku o usvajanju predloga privatizacije i dostavlja ga Direkciji za privatizaciju RS na ocenu. Predlog privatizacije koji je sacinio Konsultant je sadržavao:
-osnovne podatke o preduzecu i njegovom poslovanju,
-predlog metode privatizacije,
-pocetni bilans stanja,
-obim i strukturu zaposlenih nakon privatizacije.
***
Pocetni bilans stanja, kao sastavni i kljucni deo programa privatizacije, raden je na paritetu 1 KM=8,50 dinara, a ne 1 KM= 6 dinara shodno Uputstvu Ministarstva finansija o nacinu evidentiranja i iskazivanja novcanih sredstava u konvertibilnim markama i Uredbi Vlade RS o utvrdivanju metodologije za izradu pocetnog bilansa stanja u postupku privatizacije državnog kapitala, cime je pocetna vrednost trajnog kapitala Kompanije umanjena za 41,66%!
Imajucu u vidu da je predlog programa privatizacije za kontrolisano pravno lice u delu izrade pocetnog bilansa stanja raden suprotno Uputstvu Ministarstva finansija i Uredbi Vlade RS, te da ne postoje ugovorni mehanizmi zaštite od neizvršenja ili izvrešenja ugovora sa manjkavostima, zatim da je Konsultantu isplacen višestruko veci iznos od tadašnjih tržišnih cena za iste usluge, postojala je osnovana sumnja da je ucinjeno krivicno delo zakljucivanja štetnog ugovora, Clan 122 stav 1 Krivicnog zakona, posebni deo.
U istom periodu 1998-1999 FG „Birac“ uzima kredite od UKIO Banke stavljajuci pod hipoteku vitalne objekte Kompanije. Generalni direktor Grkovic je morao da zna da te kredite nece moci da vrati, jer su potrošeni na isplatu plata, a ne na pokretanje proizvodnje. Krediti su uzimani na rok od tri meseca i nekoliko pita su produžavani ili su uziman i drugi, što je pod ozbiljnu opasnost dovelo objekte pod hipotekom.
Na intervenciju nekih clanova Upravnog odbora da se radi o kriminalu, generalni direktor je smenjen, ali su ostali dugovi po kreditima u iznosu od cetiri miliona americkih dolara koji su intevencijom Vlade RS vraceni, pa nije došlo do otudenja objekata.
Dakle, taj scenario je 2000-te izbegnut, ali se u mnogo drasticnijem obliku ponovo javlja 2002. godine.
Zbog zloupotrebe položaja i silnih ustupaka datih UKIO Banko Grupe, smenjen je generalni direktor TG „Birac“, ubrzo i Upravni odbor, ali je UKIO Grupa ostala u „Birac“-u i nastavila svoj „posao“ kao da se ništa desilo nije.
Iz svega je jasno da UKIO Banko Investicione Grupe nije imala pravo da ucestvuje na tenderu, jer je imala zakljucen ugovor da je jedini konusltant TG „Birac“ u procesu privatizacije. Zaista školski primer sukoba interesa da glavni konsultant u procesu privatizacije kupi predmet privatizacije! U svetu nevideno. A da tragedija bude još veca, za te navodne konsultantske usluge su naplatili 150.000 americkih dolara kako bi radili za sebe.
Iz razloga nemarnosti, neznanja ili vrlo smišljeno, Direkcija za privatizaciju pravi greške koje su naizgled formalnog karaktera, ali ostavljaju sumnje u casne namere. To je konstatovano i u izveštaju Glavne službe za reviziju RS u dokumentu o izvršenoj reviziji TG „Birac“ (30.09. – 08.12. 2002. godine).
Tako je rešenje o imenovanju komisije za provodenje tendera Direkcija donela pet dana po zakljucivanju tendera, tj. 31.01.2001, a po pravilima to je morala uciniti pre raspisivanja tendera. Dakle, najkasnije do 23.11.2000.
Direkcija nije reagovala ni na savete iz GTZ koji su, na osnovu posebnog ugovora sa RS, u dve faze (prvo 11.05.1999., drugo juni 2000.) snimili kompletnu situaciju u TG „Birac“ i izveštaj podneli direkciji 15.09.2000. godine u kojme, pored ostalog, stoji:
-supstancijalna vrednost FG „Birac“ leži ispod nula DEM, jer investitor (potencijalni kupac) mora investirati znacajne milionske iznose u opremu i zgrade, iako i pored toliko velikih investicija, postrojenje ostaje zastarelo;
-bilo bi preoptimisticno kod privatizacije sa prihodom od supstancijalne vrednosti ocekivati više od 1 DEM;
-potrebno je obezbediti najmanje 30 miliona americkih dolara u tehnicku opremu da bi se postigao kapacitet od 600.000 tona godišnje;
-za privatizaciju „Birac“-a dolaze u obzir, u prvom redu, investitori koji raspolažu sa vertikalnom raspodelom (preusmeravanje u nove proizvodne oblike), što znaci da pored elektrolize aluminijuma proizvode i polufabrikate;
-cisto trgovacke kuce kao buduci parneri Preduzeca nisu nikakvo rešenje, jer takvi ne daju garanciju da ce preuzeti proizvedenu robu i osigurati proces proizvodnje. Takve kuce su zainteresovane samo za stvaranje trgovackog profita.
I pored mišljenja GTZ, Direkcija za privatizaciju je prodala 64% kapitala „Birac“-a (100% državnog, odnosno 456 miliona) baš trgovackoj grupi koja, tri godine nakon „pobede“ na tenderu, vršlja po preduzecu, a Direkcija i Vlada RS (od 201. do 2004.) udovoljavaju svim zahtevima, potiskujuci male akcionare, fondove koji imaju akcije u „Birac“-u, radnike Preduzeca, ali i zanemaruje se cinjenica da su Bošnjaci imali oko 4,5% akcija u „Birac“-u uplacenih pre rata. Jednostavno, nigde ih nema.
Namece se pitanje zašto je Vlada RS odbila ponudu strateškog partnera firme Russian Aluminium Co. da ulaže u FG „Birac“, s obzirom da se radi o ruskoj aluminijskoj kompaniji koje je, posle odbijenice od „Birac“-a, investirala ogromna sredstva u Rumuniji gde je proizvodnja otpocela 2002, pa je „Birac“ dobio konkurenciju u regionu. „Birac“ je sa proizvodnjom poceo tek u julu 2003. godine.
Direkcija je, mimo cinjenice o sukobu interesa, odabrala kupca koji nije strateški partner i ne predstavlja niti jednu kariku u lancu:
gas (glavni energent za proizvodnju glinice) + boksit (ruda iz koje se proizvodi glinica) + glinica + elektroliza (proizvodnja aluminijuma iz glinice) + poluproizvodi od aluminijuma + finalni proizvodi od aluminijuma
Po mišljenju strucnjaka, pa i GTZ, samo partner sa najmanje dve karike iz navedenog lanca može biti partner „Birac“-a, pod uslovom da im nedostaje upravo fabrika glinice, te da želi da investira u proizvodnju glinice, što je ponudila pomenuta ruska kompanija.
U takvom lancu proizvodnje, glinica se održava i kada je cena na berzi niža od troškova proizvodnje, jer ostale fabrike iz lanca imaju interes da saniraju gubitke, odnosno placaju glinicu skuplje nego što je cena na svetskoj berzi. Poznato je da cena glinice varira na berzi ne samo u periodu od nekoliko godina,vec nekad i više puta godišnje. Fabrike tipa „Birac“ koje u jednoj godini naprave ogromne gubitke (kao 1987 od 30 milion americkih dolara) da bi vec sledece ili neke od sledecih napravile enormnu dobit (1989. cista dobit od 100 miliona americkih dolara), moraju da imaju finansijski jaku zaledinu da bi opstale. Te krizne 1987. iza „Birac“-a je stao mocni „Energoinvest“, sanirao sve gubitke da bi to „Birac“ za samo dve godine višestruko vratio.
„Birac“ može opstati samo ako iza njega stoji finansijski jako strateško preduzece, a ne trgovacka kuca koja ce izvlaciti profit, a za gubitke kucati Vladi i budžetu na vrata stalno tražeci ustupke.
***
U periodu 1999-202 procenu stanja i poslovanja FG „Birac“ vršili su:
-strucna služba „Birac“-a,
-UKIO Banko, kao jedini ovlašteni konsultant,
– GTZ, Nemacko udruženje za privrednu saradnju,
-Deloitte&Touche.
Kontrolu poslovanja i procesa privatizacije obavili su:
-Republicki devizni inspektorat i
-Glavna služba za reviziju javnog sektora RS.
D&T je vršio procenu vrednosti kapitala, verovatno po narudžbi Konsultanta, a za to su naplatili 173.600 KM (prva rata) od „Birac“-a. Ista revizorska kuca izvršila je reviziju finansijskog izveštaja „Birac“-a za 2001. godinu i utvrdila materijalno znacajno odsupanje od iskazanog stanja u finanijskom izveštaju Preduzeca (sa 30.06.2001.)
Glavni revizor u svom izveštaju od 08.11.2002. g. u potpunosti prihvata nalaze i mišljenja D&T, pa uporedujuci te nalaze sa finansijskim izveštajem Preduzeca konstatuje da ima neslaganja u:
-površini zemljišta u posedu Preduzeca,
-trajnim ulaganjima,
-potraživanjima od kupaca,
-potraživanjima za date avanse,
-ostalim potraživanjima,
-zalihama,
-investicijama u toku i
-obavezama prema dobavljacima.
Sumiranjem svih odstupanja koje je utvrdio glavni revizor u odnosu na izveštaj Preduzeca sa 30.06.2001.g., utvrdeno je ukupno odstupanje koje uvecava gubitak Preduzeca na dan 30.06.2001.g. za 15.314.810 KM.
Ovo je bio glavni adut kupca da oteže sa potpisivanjem ugovora koji je još u aprilu morao da bude potpisan), da ucenjuje Vladu RS, Direkciju, UO i rukovodstvo „Birac“-a, te sve ostale aktere u procesu privatizacije. Pri tome se „zaboravlja“ da je kupac cetiri cele godine bio prisutan u „Birac“-u, da je bio jedini, glavni i ovlašteni konsultant u procesu privatizacije, da su mu bile dostupne sve informacije i dokumenti i da, prema tome, nema pravo da stavlja bilo kakve primedbe na izveštaj o poslovanju Preduzeca, jer je i sam ucestvovao u njegovom sastavljanju!!!
Dakle, UKIO Grupa je stigla u BiH u vreme Milorada Dodika, u vreme Ivanica se beskrajno otezalo da bi na samom kraju mandata te vlade bila doneta doluka da se ugovor sa njima raskine, a onda je vaskrsnuo dolaskom Mikerevica, te su dati katastrofalni ustupci, potpisano više aneksa, a tokom celog mandata njegove vlade nekim odlukama davani su dalji ustupci.
***
Kao pozitivne, mogu se izdvojiti izveštaj GTZ i Zapisnik o obavljenoj kontroli Deviznog inspektorata, jer su posao uradili odgovorno, strucno, realno i dobronamerno, ali su sklonjeni. Glavni revizor u svom izveštaju ne obraduje suštinu problema u procesu privatizacije, ne daje pravi odgovor zašto kupac toliko odugovlaci sa potpisivanjem ugovora, a kasnije i sa ispunjavanjem obaveza iz ugovora.
Suština je bila u kupovini vremena, jer je cena glinice na svetskoj berzi bila niska u periodu od raspisivanja tendera, izbora pobednika, potpisa ugovora, pa sve do proleca 2003, tako da bi gubitak bio neizbežan, a to kupcu nije odgovaralo. Medutim, sve je to kupac znao kada se prijavio na tender i prilikom potpisivanja ugovora, pa je mogao ili odustati od kupovine ili poštovati ugovor i proceduru. Umesto toga, kupac i pobednik na tenderu preko ovlaštenog predstavnika G.Globisa traži i nalazi pogodne saradnike u rukovodstvu „Birac“-a i vodama Sindikata, te preko njih protura informaciju da je za nepotpisivanje ugovora kriva iskljucivo Vlada RS. U septembru 2001. rukovodstvo Sindikata, podstaknuto delom rukovodstva Preduzeca, inscenira neku vrstu štrajka tražeci od tadašnjeg generalnog direktora da im se obrati i objasni zašto se ne potpisuje ugovor, ujedno optužujuci i da ga on opstruira. Baš u momentu kada je generalni direktor Tomaševic pokušao da objasni nastalo stanje, pojavljuje se G.Globis sa grupom novinara, burno pozdravljen od prisutnih saradnika, i traži da se obrati radnicima. Globis svaljuje krivicu na Vladu RS, a potencijalnog kupca ciji je on zastupnik predstavlja kao spasioca, a da ce „Birac“ cim se potpiše ugovor da procveta. Oduševljeni radnici traže da se odmah potpiše ugovor i da ce oni, ako Vlada odbije, kolektivno otici u Banjaluku i izvršiti pritisak na Vladu RS.
Desetak dana posle toga, ugovor je potpisan (04.10.2001.), ali umesto blagostanja, nastaje pakao. Proizvodnja staje, 700 radnika ide na cekanje, kupac ništa ne ulaže, skoro ništa iz Ugovora se ne ispunjava, ali to nije smetalo Vladi da da sva ovlaštenja potpunog upravljanja i rukovodjenja Preduzecem, kao da nisu postojali ostali akcionari koji su imali preko 36% akcija „Birac“-a.
***
Vrednovanja ponuda prispelih na tender moralo se izvršiti u skladu sa Uputstvom o postupku i nacinu vrednovanja tendera sa varijabilnim uslovima. Direkcija nije na vreme donela navedeno uputstvo, nego tek 12.04.2001.g, odnosno tri meseca po zartvaranju tendera, a samo pet dana pre nego što je obavestila UKIO Banko Investicione Grupe da je pobednik na tenderu. To ukazuje da i nije bilo pravog vrednovanja ponuda prispelih na tender.
Propusti se nastavljuju i oko potpisivanja ugovora. Clanom 85, stav 1 Pravila tenderske prodaje, Direkcija je bila obavezna da potpiše ugovor o prodaji u roku od pet dana od dana prijema obaveštenja komisije za tender, tj. najkasnije do 22. aprila 2001., a ugovor je potpisan tek 04.10.2001.g.
Istog dana, potpisan je Sporazum izmedu Vlade RS i Kupca. Protiv potpisivanja ugovora i izbora „najboljeg“ ponudaca bio je tadašnji ministar industrije Bukejlovic. G.din Pažin je bio u periodu od završetka tendera do potpisivanja ugovora clan UO „Birac“-a i poznat mu je i nacrt i konacan i tekst ugovora. Svaka sednica UO je bila posvecena toj temi. Davane su primedbe i sugestije, podržavali su sindikat i generalnog direktora da se ugovor što pre potpiše, jer su gubici rasli, ali UO uopšte nije o tome odlucivao, vec Direkcija i Vlada. Po vlastitom iskazu, g.din Pažin tvrdi da je tada bio obmanut, jer im je predoceno da je pobednik na tenderu strateški partner koji nece prekidati proizvodnju, nece otpuštati radnike, da ce investirati svojih 56 miliona KM (od cega u prvoj godini 40 miliona) i koji ce odmah uplatiti 10 miliona KM Direkciji za privatizaciju.
Ništa od toga nije ispoštovano.
Gospodin Pažin je, u ubedenju da se zaista radi o ozbiljnom kupcu i strateškom partneru, licno urgirao kod predsednika Vlade g.dina Ivanica da se ugovor što pre potpiše. Tada, po vlastitom iskazu, nije znao za izveštaj GTZ, niti za izveštaj UKIO Grupe i D&T, ali je na UO zastupao tezu da se „Birac“ može prodati samo strateškom partneru.
Ko imalo poznaje poslovanje „Birac“-a, jasno mu je zašto je Kupac otezao sa potpisivanjem ugovora, zašto je obustavio proizvodnju cim je preuzeo upravljanje Preduzecem, zašto nije investirao nijednu marku vlastitih sredstava, nego je dizao kredite od vlastite banke na racun Preduzeca, stavljajuci hipoteku na najvrednije objekte Preduzeca, što je u suprotnosti sa zakonima RS.
Od raspisivanja tendera (23.11.2000) do potpisivanja Ugovora o kupoprodaji (04.10.2001.), pa i kasnije, sve do polovine 2003., cena glinice na svetskoj berzi bila je izmedu 150 i 175 americkih dolara po toni. Naravno, po toj ceni proizvodnju može organizovati, kako je vec receno, samo strateški partner koji bi imao iz cega da nadoknadi gubitke. Kako kupac ni po cemu nije ispunjavao kriterije strateškog partnera, vec se radi o trgovcinma koji do velikog kapitala dolaze bez vlastitog ulaganja, jasno je zašto su obustavili proizvodnju i tražili pomoc Vlade da se prebrodi kriza. Kupac je tri puta prislilio Vladu da menja sporazume da im je na kraju Vlada dala neverovatne i sramne povlastice oko vracanja preuzetih i u meduvremenu nastalih dugova.
Da bi pokrili teško stanje i smirili nezadovoljstvo radnika, stvarali su podele medu njima kreiranjem dva sindikata – jedan podanicki kojeg iz senke vode oni koji su se istakli u procesu privatizacije lobiranjem za Kupca (i za to bili nagradeni), a drugi regularan kojeg je podržavalo najmanje 90% radnika, ali je bio pod stalnim pritiskom i pretnjama podanickog sindikata i lobista iz dela poslovodstva koje im je nagoveštavalo da bi mogli ostati bez posla.
Sve ove igre su trgovci iz Litvanije vešto koristili pune 2,5 godine, sve dok cena glinice nije porasla do visine koja omogucava profit. Tada je proizvodnja, gle cuda, krenula!
I da nije privatizovan, „Birac“ bi sa naraslom cenom glinice vratio dugove (preko 100 miliona KM), isplacivao duplo vece plate i ostvario dobit. Ovako, kajmak i slavu su tada ubrali oni koji su najmanje zaslužni za prevazilaženje krize 2001. i 2002, jer su u tom periodu uglavnom uzimali kredite i povecavali gubitke. Proizvodnja je narasla na preko 600.000 tona godišnje. Poredenja radi, u godinama pre rata (1988, 1989, 1990, 1991) proizvodilo se nešto manje glinice nego u 2005. Cene glinice su bile u proseku kao 2005., ali su troškovi proizvodnje nešto veci. Rezultati poslovanja iz 1991. i 2005. bi, na primer, trebalo da budu približno isti. U 1991. „Birac“ je ostvario znacajnu dobit iz koje su, zbog ogranicenja povecanja plata, uplacene sve upisane deonice radnika, jer je to Zakon dozvoljavao preduzecima koja su ostvarila dobit. Te uplacene deonice danas iznose 8,78% ukupnog kapitala „Biraca“ ili preko 50 miliona ondašnjih nemackih maraka. Pored toga, plate su bile mnogo vece nego danas. Najniža plata (cistacice) bila je nešto iznad 600 DEM, a prosecna plata je iznosila oko 1.100 DEM (neto), a treba imati u vidu da su porezi i doprinosi tada iznosili oko 75%!
U 2005. ukupna broj zaposlenih je 1.300 radnika, a 1991, bilo je zaposleno oko 2.600 radnika, od cega oko 1.300 Bošnjaka. Danas je zaposleno oko 1000 radnika („ZVORNIK, 02.09.2008: Ispred kapije Fabrike glinice “Birac” iz Zvornika, 100 radnika proglašenih za tehnološki višak protestovalo je zbog, po njihovom mišljenju, nelegalnosti prilikom utvrdivanja kriterijuma za odredivanje viška radnika i pravljenja konacnog spiska od 245 prekobrojnih radnika.“)
Bruto plate na godišnjem nivou iznosile su oko 60 miliona DEM, a u 2005. ispod 15 miliona KM. Samo po tom osnovu, „Birac“ je imao dodatnu dobit od najmanje 45 miliona KM. Sa tih „uštedenih“ 45 miliona KM i uplacenih 50 miliona za deonice, „Birac“ je u 2005. trebalo da ima ostvaren u cistu dobit od blizu 100 miliona KM, umanjenio za vracene dugove. Ali, dugovi se nisu vraceni, vec su stvarani novi i treba tražiti nalaz poreske inspekcije koji se i danas krije.
Kupac nije (ili jeste, ali vrlo malo) ulagao vlastitih sredstava u remont, nego je podizao kredite na racun Preduzeca. Tako je 12.08.2002. godine „Birac“ uputio zahtev Balkan Investment Banci Ad Banja Luka da im se odobri kredit od 1.500.000 EUR stavljanjem pod hipoteku svih pokretnih stvari na sledecim pogonima: Priprema mineralnih sirovina, Rašclanjivanje, Priprema rastvora, Prerada rastvora, Kalcinacija, Uparavanje, Estakade i industrijski kolosek, Energana, Vodosnabdevanje, Kompresorska stanica, Elektroenegetika – što znaci cela fabrika glinice. Svi ti pogoni procenjeni su na 9.888.000 KM, mada svaki zaposleni zna da to vredi više stotina miliona. Procenu je vršila izvesna Lj. Grujic, stalni sudski veštak finansijske struke.
Clan komisije iz Preduzeca, takode i sudski veštak, nije hteo da potpiše takvu procenu, pa je ne samo iskljucen iz komisije, vec i otpušten. G.da Grujic je uslugu na komadu papira ispostavila racun na iznos 3.900,00 KM. Za malo vecu procenu, „strucnjaci“ UKIO Grupe su svojevremeno naplatili preko 300.000 KM. Kupac je mogao racunati na to i da „Birac“ nikada ne proradi zbog niske cene glinice, ali bi prodajom opreme i navedenih pogona mogao povratiti kredit i višestruko zaraditi. Medutim, pocetkom 2003. cena glinice raste, te pocinje proizvodnja cije se obim povecava uporedo sa rastom cene.
***
Ozbiljan nacrt ugovora pojavio se na UO tek u junu 2001., iako je morao biti potpisan u aprilu te godine.
Kupac stavlja primedbu na rokove placanja i predlaže da rok za placanja prvog dela cene od tri (3) miliona bude 30 dana, da ce rok za placanje drugog dela (7 miliona KM) ide u pregovore sa Vladom po pitanju restrukturiranja dugova, transporta, gasa, cene usluga železnice, elektricne energije, istraživanja rudnike boksita, koncesije za boksit i drugo.
Komisija to ne prihvata jer je sve to bilo poznato Kupcu pre nego se javio na tender. Ipak, Direkcija prihvata zahteve Kupca u celini i unosi ih u konacan tekst ugovora koji je potpisan 04.10.2001.
Kupac je stavio primedbu i na deo Ugovora (nacrta, zapravo) koji se odnosi na garanciju o ispunjenju ugovora i umesto predvidenih 9 miliona KM garancije od prvoklasne banke, predlaže samo 900.000 KM i to od vlastite banke koja nije bila, naravno, na listi prvoklasnih banaka.
Direkcija prihvata garanciju UKIO Banke na iznos od 5 miliona KM, što se unosi u Ugovor i pored preporuke komisije i UO da se uslovi ne menjaju. Bilo je još izmena nacrta ugovora, a sve u korist Kupca, kako bi se kasnije moglo manipulisati sa izvršavanjem obaveza.
U nacrtu ugovora u jednom clanu je stajalo:
„Kupac je imao priliku da pregleda program privatizacije, te je kroz posetu Preduzecu bio u mogucnosti da se u potpunosti upozna sa stanjem prava, obaveza i poslovanja Preduzeca. Shodno tome, Prodavac nije odgovoran za bilo koje moguce materijalne i pravne nedostatke predmeta prodaje koji mu u momentu zakljucivanja Ugovora nisu poznati.“
Ovaj clan je izbacen u konacnoj verziji Ugovora koji je potpisan, što opravdano dovodi u sumnju da je Direkcija, i pored upozorenja Komisije, više radila za Kupca nego za Prodavca.
Direktor Direkcije i potpisnik Ugovora bio je Goran Škrbic, a istoga dana kada je potpisan Ugovor, potpisan je i Sporazum izmedu Vlade RS, koju je zastupao Mladen Ivanic, i Kupac. Vlada se sporazumom obavezala da ce preduzeti sve neophodne mere i doneti naophodne odluke do pocetka perioda investiranja kako bi otpisala kamate i kazne na glavne dugove i odgodila otplatu dugova koji su nastali pre potpisivanja ovog sporazuma prema Rafineriji, rudnicima, bankama, Železnici RS, Elektroprivredi, Fondu PIO, Fondu zdravstva i Vladi.
(Kamatna politika se rešava iskljucivo u skupštinskoj proceduri donošenjem posebnih zakona i Vlada, po zakonu, nema pravo otpisivati kamate odlukama i zakljuccima. Takode, Ustavni sud je neustavnim proglasio reprogramiranje obaveza odlukama i zakljuccima Vlade, jer Vlada može samo dati mišljenje i saglasnost Poreskoj upravi da sklopi sporazum sa poreskim obveznikom o reprogramiranju obaveza.)
Vlada se obavezala da ce u roku od 10 dana, nakon što strani investitor uplati prvu ratu kupoprodajne cene, ponovo izabrati clanove UO Preduzeca i imenovati vecinu clanova (najmanje 3 od 5) koje delegira strani kupac. Do momenta prenosa prava vlasništva nad 63,86% kapitala Preduzeca na stranog investitora i upisa u Centralni registar hartija od vrednosti, Vlada neopozivo ovlašcuje stranog investitora da u ime države i bez ogranicenja ucestvuje i glasa po svim tackama na dnevnom redu skupštine akcionara Preduzeca.
Sporazum se menjao tri puta: decembra 2001, maj 2003. i 30.12.2003, tako od pocetne verzije nije ostalo ništa.
Sporazum od 04.10.2001. je, možda, i imao neko opravdanje, jer je Preduzece zaista bilo u teškoj situaciji zbog niske cene glinice, ali je Kupcu bila poznata sva situacija kada se prijavio na tender.
Medutim, Kupac je zloupotrebio položaj i prekršio sve odrednice dobrih poslovnih obicaja, u cemu im je vlada g.dina Mikerevica maksimalno pomogla kroz izmene Sporazuma iz 2003. i to baš u vreme kada je cena glinice porasla i omogucila rentabilnu proizvodnju. Preduzece je pocelo sa proizvodnjom glinice u julu 2003., sa zakašnjenjem od skoro dve godine.
Te izmene Sporazuma „zasnovane“ su na izvršenim revizijama racunovodstvenih izveštaja „Birac“-a za 2001. godinu i kontroli racunovodstvenih izveštaja na dan 30.06.201. da su pronadene neadekvatnosti u racunovodstvenim izveštajima od strane nezavisnog revizora D&T i Glavne službe za reviziju javnog sektora RS, da je strani investitor blagovremeno uplatio deo kupoprodajne cene u iznosu od 3.250.000 KM za 63,86% kapaitala Preduzeca, zbog cega ce se izvršiti sledece izmene glavnih uslova iz Ugovora:
-kupoprodajna cena kapitala se smanjuje sa 10.250.000 na 6.000.000 KM,
-iznos garancije o ispunjavanju ugovora se smanjuje i iznosi 2.000.000 KM (predloženo 9 miliona, u ugovoru 5 miliona, sada samo 2 miliona).
Nažalost, time se ne završavaju poniženja.
S obzirom da Vlada nije ispounila svoje obaveze iz Sporazuma od 04.10.2001, (Kupac nije ispunio niti jedan jedini uslov), imajuci u vidu zainteresovanost Vlade za stvaranje uslova za pokretanje proizvodnje, te zainteresovanost strana za okonacanje procesa privatizacije „Birac“-a, strane su se dogovorile:
-strani investitor ce obezbediti da Preduzece zapocne sa proizvodnjom najkasnije u roku od 75 dana (a opet su kasnili 8 dana) do kada ce Vlada uredno ispuniti sve svoje obaveze preuzete po Sporazumu (elektricna energija, železnice, gasovod i drugo) te deo duga prema Fondu PIO i Fondu zdravstvenog osiguranja koji nije otpisan i zadužiti Ministarstvo finansija da donese rešenje o reprogramu istog beskamatno sa otplatom od 60 jednakih mesecnih rata posle isteka grace perioda od pet godina od dana zakljucivanja ovih izmena (08.05.2003.)
Blagonaklonost Vlade prema Kupcu time se ne završava. Dragan Mikerevic preuzima i sledeće obaveze:
-Vlada ce BiH Gasu uplatiti 750.000 americkih dolara na ime duga Preduzeca,
– Vlada ce uplatiti 450.000 americkih dolara Rudnicima boksita Nikšic na ime duga Preduzeca,
-Vlada ce uplatiti iznos duga Preduzeca prema NIS-GAS-a iz Novog Sada i to najviše do iznosa ostatka kupoprodajne cene 2.750.000 KM,
-Vlada ce zadužiti Elektrodistribuciju RS, Telekom RS i ministarstvo trgovine i turizma da zakljuce sa Preduzecem ugovore o reprogramiranju obaveza nastalih do 31.12.2001. i to na pet godina, grace period 3 godine i otpisom (!) kamata,
-Vlada ce omoguciti stranom investitoru dalje ostvarivanje ranije prenesenog prava ucešce u upravljanju Preduzecem po osnovu akcija Fonda za restituciju (cime Kupca ima dvotrecinsku vecinu) najduže do kraja investiranja.
Ovo je bio samo deo tih ponižavajucih i skandaloznih izmena, mimo svih zakona i mimo zdrave pameti.
Kupac je umesto 10.250.000 KM uplatio samo 6.000.000. S druge strane, pored svih ustupaka i posebnih tarifa, Vlada je za Kupca uplatila dugove:
BiH Gasu 750.000 am.dolara ili po tadašnjem kursu 1.215.000 KM
Rudniku boksita Nikšic 450.000 am.dolara 730.000 KM
NIS GAS Novi Sad 2.750.000 KM
Ukupno samo za ove tri firme: 4.700.000 KM
Dodamo li tome oabveze po kreditima u Kristal banci i drugim, nije teško videti da je RS daleko više platila dugova za Kupca nego što je Kupac platio Prodavcu za državni kapital u „Birac“-u.
***
Zbog najblaže receno cudnih dešavanja oko privatizacije „Birac“-a, neshvatljivih ustupaka Vlade stranom investitoru, javlja se nezadovoljstvo kod ostalih akcionara, tinja revolt medu radnicima, dok rukovodstvo Preduzeca, njihov sindikat i bivši clanovi Vlade obmanjuju javnost, a moje napore da isposlujem izmenu uslova u smislu da Vlada ne snosi troškove elektricne energije, da „Birac” pocne da izvršava svoje obaveze prema budžetu i fondovima, itd, predstavljaju kao tendenciozne postupke u obracunu sa bivšom vladom. Cesta su saopštenja generalnog direktora i sindikata pod njegovom kontrolom gde se osuduju postupci mene, kao tadašnjeg ministra finansija, i Vlade. Narucuje se saopštenje Agencije za unaparedenje inostranih investicija BiH pri Savetu ministara BiH koja „ocenjuje neprimerenima izjave i zahteve predstav ika Vlade RS usmerene na promene obaveza iz Ugovora o privatizaciji Birac-a.“
„Agencija upozorava da je jednostrani zahtjev za umanjen jem Ugovora o privatizaciji svojevrstan presedan nezabilježen u ekonomskoj praksi u svijetu, posebno ako se uzme u obzir da je strani kupac izvršio sve obaveze iz Ugovora i prije predvidenog roka.“
Pisac ove izjave je Slavica Korica, v.d. zemenika Agencije. Gdja Korica je zaboravila da Kupac nije ispunio nijednu tacku Ugovora, a da je Ugovor menjan više puta uz pomoc ondašnje Vlade RS.
Nije teško zakljuciti ko je i zašto nagovorio g.du Korica da sroci ovakav tekst. Na istoj stranici novina saopštenjem se, po ko zna koji put, javlja i manjinski sindikat „Birač“-a i protestuje kod predsednika Vlade „povodom svakodnevnih izjava u glasilima , gdje se tendenciozno, površno i neprofesionalno narušava interes fabrike, njenog rukovodstva i vlasnika“. Volela bih da se oglase i sada povodom gubitka od preko 700 miliona KM i odluke o smanjenju kapitala.
Na sastanku sa gospodinom Romanovim i tadašnjim prevodiocem (kasnije direktoricom „Birac“-a) u kabinetu premijera Bukejlovica, zapreceno mi je da mogu biti tužena, da mogu imati velike posledice zbog nanošenja štete ugledu njihove grupacije i slicno.
Tokom mandata prikupila sam dokumentaciju o svim preduzecima koje je „Birac“ (citaj: Litvanci kao vlasnici) osnovao i na koje se iznosi imovina. Najinteresantnije je, svakako, „Balkal“ preko kojeg se vršio uvoz i izvoz za racun „Birac“-a – transferne cene! Kako je „Balkal“ ostao dužan i Upravi za indirektno oporezivanje nekih 1,5 miliona za PDV, kasnije je formirana i „Alumina“ preko koje sada ide posao sa transfernim cenama.
Da ne pominjem izjavu bivšeg (i pokojnog, nastradao pod vrlo sumnjivim okolnostima na skijanju na Jahorini) direktora Žigisa koji je izjavio da „Birac“ vrši uslužnu preradu za „Balkal“, što je najflagrantnije kršenje ugovora o privatizaciji, jer Ugovor kaže da novi vlasnik mora da zadrži primarnu delatnost firme najmanje tri godine nakon potpisivanja Ugovora.
Interesantna je i izjava dipl.in Milenka Nedica koji je tada u „Birac“-u brojao nekih 25 godina staža. Izmedu ostalog, rekao je da „prije rata i pored dobrog poslovanja nije bilo razumijevanja i spremnosti da se ta investicija još tada završi“, što jednostavno nije tacno. Pre rata nije bilo zahteva bilo kojeg pogona, bilo da se radi o savremenim mašinama, uredajima, opremi ili dogradnji, a da nije realizovana. Nadalje, pre rata u krugu „Birac“-a su napravljene fabrike keramickih vlakana, vodenog stakla i zeolita. Trece, pre rata su kupljene dve fabrike u Italiji i podignuta zajednicka fabrika zeolita u Estoniji u kojoj je g.din Nedic, kao predstavnik „Birac“-a radio više od 10 godina na mestu tehnickog direktora sa platom 5- 7 hiljada, koliko su imali i direktori u Italiji.
„Birač“ je bio vlasnik 43,7% kapitala te fabrike u Estoniji, što je iznosilo 22 miliona americkih dolara (realno oko 13 miliona). Sve te akcije nestale su periodu od 1994 do 1997, a taj cudan proces nestanka bez traga može najbolje da objasni g.din Nedic.
Da ne pominjem da je tadašnji premijer Mikerević u javnosti stalno plasirao pricu kako su dugovi „Birač“-a oko 200 miliona, što nije tačno.
***
Polovinom novembra 2005. godine na RTRS-u g.din Ceko je izjavio da treba poništiti sve tendere o javnim nabavkama na koje se nisu javila najmanje tri validna ponudaca, jer sve ostalo je cisto nameštanje. Kao primer je naveo tender na koji se javilo 5-6 ponudaca, ali su samo dve ponude bile potpune, pa i taj tender treba poništiti. Takvih zakljucka nije bilo kada je „Birac“ (procenjen na 456 miliona KM) u pitanju. Paradoksalno, g.din Čeko daje preporuke Narodnoj skupštini u ovom smislu:
1. Da se kroz izmene Zakona o privatizaciji uvede obaveza obavljanja revizije finansijskih izveštaja od strane nezavisnog revizora (kod „Birač“-a je valjda bio zavisni),
2. Da Vlada RS u Budžetu planira budžetska sredstva iz kojih ce isplacivati preuzete obaveze prilikom prodaje državnog kapitala (što znaci da prodamo kapital i još doplatimo kupcu da ga uzme),
3. Da Vlada RS uzimajući u obzir navedene neusaglašenosti razmotri zahtev stranog investitora i zajedno sa investitorom i Direkcijom izrade rešenje okoncanja procesa privatizacije u FG „Birač“ u Zvorniku.
Te preporuke su usvojene na zasedanju Narodne skupštine i samo pogoršalo situaciju. Da je Kupac sam sastavljao zakljucke i preporuke, ne bi bolje sastavio.
Sve dalje što se dešavalo, zainteresovani mogu videti kroz seriju clanaka i novinskih vesti u blogu Birac.
Na kraju, kada je formirana Komisija za reviziju privatizacije, upitala sam g.dina Bijelića šta je sa zahtevom malih akcionara za reviziju privatizacije „Birač“-a. Odgovorio mi je da se ne može razmatrati jer zahtev nije podnelo ovlašteno lice. Ne znam ko je ovlašteniji od malih akcionara ciji se interesi i prava konstantno krše.
A ako nekog ova prica podseca na Naftnu industriju Republike Srpske i njenu privatizaciju, sasvim je u pravu.
Tekst objavljen 2011. godine