Učinak u mnogim zemljama, naročito razvijenim zemljama poput
Britanije, nije se vratio na pretkrizni nivo, čak ni posle četiri
godine. To je veoma čudno, jer u proteklim kriznim periodima, recimo
krajem osamdesetih i krajem devedesetih, pogođene zemlje uspevale su da
povrate nivo dohodaka za par godina. Prošlo je dvaput više vremena i
nema mnogo izgleda da će zemlje poput Velike Britanije vratiti dohotke
na raniji nivo u narednih godinu-dve dana, pa tako počinjemo da
razmišljamo o „izgubljenoj deceniji“.
Nezaposlenost uporno ostaje visoka, uprkos tome što zvanične cifre
neizbežno umanjuju razmere problema. Kad pogledate statističke podatke o
nezaposlenosti, morate znati da se tu računaju samo ljudi koji su
nedavno aktivno tražili posao. Dakle, ako ste ispali iz tržišta rada,
obeshrabreni jer ste aplicirali 200 puta, bili dvaput pozvani na
razgovor i niste dobili posao, zvanično ćete se voditi kao neko ko je
svojevoljno nezaposlen, pa vas tako ne ubrajaju u statistiku o
nezaposlenosti.
Iako procenat takozvanih „obeshrabrenih nezaposlenih“ obično raste u
krizno vreme, ovog puta je zanimljivo da su mnogi zvanično zaposleni,
ali rade honorarno. Njima je potrebno i oni žele stalno radno mesto. Ako
uračunate i te ljude, stopa nezaposlenosti, recimo u SAD, bila bi 16-17
odsto, umesto 8-9 odsto koliko navodi zvanična statistika. Naravno, ako
pogledate države poput Španije i Grčke, nezaposlenost se bliži stopi od
25%, sa stopom od 50% kod mlade populacije. Možete li da poverujete?
Svaka druga mlada osoba, a obično se podrazumeva da je to neko između 16
i 24 godine, nema posao.
U mnogim zemljama drastično je smanjena socijalna potrošnja, u ime
smanjenja deficita i oporavka privrede. Tako su stvorene izrazito
siromašne oblasti. U Britaniji se ponovo pojavljuju banke hrane, dakle
ljudi gladuju. Ali u nekim zemljama, čitavo društvo dovedeno je do ruba
propasti – Grčka, Španija, sve više i Portugalija, možda uskoro i
Italija.
Čudna stvar sa mojim kolegama ekonomistima jeste to što preporučuju
mere za guranje ljudi u provaliju, a kad izbiju nemiri, oni se čude. Jer
imamo običaj da zaboravljamo da se iza ovih brojeva kriju pravi ljudi,
koji moraju da jedu, da se leče, da školuju decu.
Dok se sve ovo dešava, malo je ko od bankara koji su izazvali ove
probleme – to jest ne samo bankara, jer ima raznih vrsta finansijera –
malo ko od njih je ostao bez posla, i većina njih još uvek dobija
astronomske plate i dodatke.
Situacija je malo bolja u zemljama u razvoju, naročito u Indiji i
Kini, gde je rast bio prilično brz. Ali čak i u tim zemljama primećuju
se znaci usporavanja. Nije ni čudo, kad su se mnoge od ovih zemalja u
velikoj meri oslanjale na izvoz u bogate države. Kina se provukla
povećavajući državnu potrošnju na nekoliko godina, ali pošto se izvoz
smanjuje, sve joj je teže da održi tempo rasta. Ljudi često ne znaju da
rast u ovim zemljama ide dobro. Kineska privreda beleži rast od 10%,
indijska 10%, ali postoje ogromne tenzije čak i u tim zemljama, jer se
nejednakost primanja povećava, a siromaštvo još uvek vlada u mnogim
područjima. Spoljni posmatrači ne znaju da ima na stotine i hiljade
industrijskih štrajkova, demonstracija, nemira – razne stvari se
dešavaju svake godine u Kini. U Indiji se obnavlja maoistička gerila –
takozvani naksaliti, koji su bili vrlo jaki sedamdesetih, ali svi su
mislili da ih više nema. A ovi ljudi kontrolišu mnoge oblasti u istočnoj
Indiji, barem noću.
Dakle, čak i u državama sa velikim rastom imate ove socijalne
tenzije, i mnogi smatraju da nešto mora da se uradi, jer smo izgubili
sposobnost da kontrolišemo svoju ekonomiju i da je nateramo da radi za
opštu dobrobit.
Ali kad pokušavate da govorite o ovim neophodnim reformama, većina
ekonomista će reći da zapravo ne postoji alternativa tržišnom
kapitalizmu, koji vlada svetom barem od početka osamdesetih. Uprkos
činjenici da su mnogi, uključujući i Roberta Vejda, ukazivali da je
rastuća nejednakost primanja u bogatim, razvijenim zemljama bila jedan
od glavnih razloga za ovu finansijsku krizu, uprkos tome što – nasuprot trickle down teoriji – rastuća nejednakost nije proizvela veći rast, stalno slušamo kako ne bismo smeli da preplašimo „stvaraoce bogatstva“.
Ovdašnja, britanska konzervativna vlada postavila je sebi kao
prioritet brigu o „stvaraocima bogatstva“, uprkos tome što su upravo ove
banke porušile naš sistem. Govore nam da bi bez londonskog Sitija ova
zemlja otišla dođavola, pa onda hajde da uvedemo neke kozmetičke propise
i da se trudimo da im ne ograničavamo bonuse. Kažu – nije da se to nama
sviđa, ali šta da radimo, tržišni kapitalizam nema alternativu.
Ovu knjigu sam
napisao da pokažem da postoji nekoliko alternativa tržišnom
kapitalizmu, i ona dovodi u pitanje neke od osnovnih pretpostavki,
teorija i brojki koje obično uzimamo zdravo za gotovo kada razmišljamo o
našim ekonomskim problemima. U duhu dr Susa, poglavlja sam nazvao
„stvari“, kao Stvar 1 i Stvar 2 iz „Mačka u šeširu“.
Prva „stvar“ je da ne postoji takva stvar kao što je slobodno
tržište. Mnogima će ovo zvučati nelogično. Ljudi kažu – možda ne znam
tačno šta je slobodno tržište, ali umem da ga prepoznam kad ga vidim.
Možda ga je, poput slona, teško opisati, ali kad ga vidite znate šta je.
Ali moje pitanje glasi – da li zaista znamo šta je to? Pokušavajući da
odgovorim na ovo pitanje, navodim primer dečje radne snage.
Kada je otpočela industrijska revolucija, krajem 18. veka u
Britaniji, dečja radna snaga je postala veliki problem. Naravno,
siromašna deca su oduvek radila. Dakle, nisu osamnaestovekovni ljudi
izmislili dečji rad, ali sada je problem bio to što su deca radila u
vrlo nezdravim i opasnim uslovima. Naročito zato što su nove mašine
omogućile da se stariji radnici zamene ovim fizički slabašnim bićima. To
je izazvalo veliku zabrinutost. Godine 1819, grupa proreformskih
britanskih poslanika pokušala je da uvede propise protiv dečjeg rada.
Izneli su predlog u parlamentu i on je bio vrlo rudimentaran po
današnjim merilima. Svodio se na to da vrlo mala deca ne bi smela da
rade. Šta znači vrlo mala? Danijel Defo je rekao da deca treba da počnu
da rade od četvrte ili pete godine, ali ovo su bili fini ljudi, pa su
rekli da ne sme da radi niko mlađi od devet godina. Svoj deci do
šesnaest godina, jer su od šesnaeste tretirani kao odrasli, trebalo bi
omogućiti da rade, ali radno vreme bi trebalo da bude ograničeno. Na
koliko sati dnevno? Dvanaest. U to doba, prosečno radno vreme bilo je
petnaest sati dnevno, pa ovi klinci nisu mogli da se provuku sa 6-7.
Ovi propisi trebalo je da se primenjuju samo u fabrikama pamuka. Rad u
fabrici pamuka smatrao se vrlo opasnim, tadašnji proces proizvodnje
oslobađao je veliku prašinu, koju su radnici udisali, pluća su im
stradala i umirali su. Ne znam da li ste gledali ekranizaciju romana
„Sever i jug“ na BBC-u, gde junakinja, devojka s juga, prvi put u životu
odlazi u fabriku pamuka i kada se vrati kaže: „Videla sam pakao, i beo
je kao sneg“. Znači, pokušali su da regulišu rad u fabrikama pamuka, čak
ne ni u rudnicima, samo u fabrikama pamuka – dakle minimum minimuma.
Parlament je čak i to odbio.
Na kraju je zakon ipak prošao, ali ostatak parlamenta nije odobrio
budžet za sprovođenje ovih propisa, pa su oni ostali samo mrtvo slovo na
papiru. Ali čak je i takva minimalna regulacija sprečavana, sa
obrazloženjem da podriva same osnove tržišne ekonomije, naime – slobodu
ugovaranja. Protivnici su govorili – gledajte, ova deca hoće da rade, a
ovi ljudi hoće da ih zaposle, u čemu je problem? Nije da su ti ljudi
kidnapovali decu i držali ih kao robove. U pitanju je slobodan ugovor,
zasnovan na međusobnom pristanku. Ako ga zabranite, uzdrmaćete same
temelje tržišnog društva.
Danas bi retko ko u Britaniji i drugim bogatim zemljama, uključujući i
najvatrenije pristalice slobodnog tržišta, imao nešto protiv regulacije
dečjeg rada. Dobro, postoji jedan izuzetak – Njut Gingrič, koji je
želeo da obnovi dečju radnu snagu i da uposli siromašnu decu na
održavanju higijene škole, pod nadzorom jednog starijeg radnika. Ali
većina ljudi smatra da bi dečji rad morao biti regulisan. Većina zemalja
ga zabranjuje, osim raznošenja novina na nekoliko sati i slično.
Ali kad razmislite, ovo je izuzetno značajan propis, naročito u
mnogim zemljama u razvoju, gde praktično polovinu stanovništva čine
deca. Dakle, zabrana dečjeg rada u takvom kontekstu slična je kao kada
bi britanska vlada rekla da od sutra niko sa ličnom kartom koja se
završava neparnim brojem više ne sme da radi. To je izuzetno značajna
uredba, ali danas je niko ne doživljava kao propis, jer su njene premise
toliko potpuno prihvaćene – da deca treba da imaju detinjstvo i da se
školuju i da ne smeju da rade – i ljudi prosto ovo više ne vide kao
regulaciju.
Sloboda tržišta je kao lepota – nalazi se u oku posmatrača. Ako se
slažete sa tim etičkim stanovištem, da se deci ne sme dopustiti da rade,
nećete ni videti regulaciju. Ali ako se slučajno ne slažete, reći ćete –
kakvo je ovo tržište rada? Polovini potencijalne radne snage strukturno
je zabranjen ulazak na tržište rada. Poenta je da svako tržište počiva
na brojnim propisima – šta sme da se prodaje i kupuje, ko može da
prodaje i kupuje i kako se razmena može izvršiti – a tržište smatramo
slobodim samo zato što potpuno odobravamo propise, i prosto ih više ne
primećujemo.
Navešću vam primer. Ako razgovarate sa nekim profesionalnim
ekonomistom, postavite mu provokativno pitanje da li zaista postoji
slobodno tržište kao iz udžbenika. Odgovoriće vam da najverovatnije ne
postoji, ali verovatno će dodati da je idealnom tržištu iz udžbenika
najbliža berza. Da li to znači da bih ja mogao da sutra ujutru ušetam u
zgradu Londonske berze, sa hrpom deonica svoje kompanije i da ih tamo
prodam? Ne, nije mi dozvoljeno da prodajem, jer prvo moram da budem
registrovan. Da li to znači da treba samo da napišem pismo i da kažem –
želim da se registrujem i da prodajem deonice? Pa će mi oni reći –
naravno, dođite sutra. Ne, potrebno je mnogo vremena i truda, treba da
dostavite mnogo podataka o vašim računima, potvrde da članovi vašeg
upravnog odbora nisu osuđivani u poslednjih tri, četiri, pet godina, u
zavisnosti od berze. I tek nakon toga vas registruju. Da li onda to
znači da nakon pet godina mogu da se pojavim i da prodajem deonice? Ne,
ne mogu. Deonice mogu da kupuju i prodaju samo ovlašćeni brokeri.
Čak i kad prodaju deonice, postoje svakojaki propisi. Postoje
„automatski prekidači“, što znači da ako cena neke deonice padne ispod
određene granice, trgovina se obustavlja, u uverenju da takva promena
cene može da bude rezultat samo iracionalne panike a ne racionalnog
proračuna. Ako čitava berza padne ispod određenog procenta, berze se
zatvaraju na nekoliko dana, dok se ljudi ne smire. Tako da čak i berza,
koju smatramo slobodnim tržištem, ima sve te propise.
Ali ako ste iskreni vernik u slobodno tržište, šta će vam ti propisi?
Nekada kompanije nisu ni morale da otkrivaju svoje bilanse da bi
prodavale deonice. Do 1900. godine, u ovoj zemlji, koja je tada imala
najrazvijeniju berzu sveta, niste morali da objavljujete bilans stanja
da biste bili registrovani na berzi. Te godine je uveden zakon koji je
propisivao da kompanije moraju da pokažu bilans stanja na godišnjem
sastanku deoničara, ali neko je zaboravio da doda da bilans treba da
bude iz tekuće godine. Tako da su mnoge kompanije pokazivale bilanse iz
prethodnih godina. Recimo, svake godine bi pokazivale bilans iz 1900.
Nisu kršile zakon, dok taj zakon nije ispravljen 1928.
Ako delujete u tom okviru, možete da navedete čvrste argumente u
odbranu slobodnog tržišta. Na kraju, ljudi poput Hajeka mislili su da
treba da postoji konkurencija između valuta. Mogli biste reći da
različite berze treba da se nadmeću, sa čvršćim ili slabijim propisima,
pa ako jedna postigne najbolju kombinaciju regulacije i slobode, ona će
preživeti, tako da država nema razloga da nameće ovakve ili onakve
propise. Zašto da ne?
Pokušavam da kažem da je tržište u suštini politički konstrukt.
Tržišni ekonomisti će uvek pokušati da vam kažu kako od određene tačke
prelazimo u domen tržišta i da ne smemo dozvoliti da politička logika
podriva ovu oblast. Stvorite nezavisnu centralnu banku, stvorite
nezavisna regulatorna tela, pa čak i politički nezavisna tela za državne
prihode, kako je Svetska banka preporučila nekim afričkim zemljama.
Dakle, oni vole da predstavljaju svu regulativu kao politički motivisano
mešanje u slobodno delovanje jednog prirodnog sistema, ali ako ne
postoji način da se naučno definiše slobodno tržište, tržišni stav je
politički kao i bilo koji drugi stav. Dakle, zaključak prve „stvari“
jeste da je raskid sa iluzijom o objektivnosti slobodnog tržišta prvi
korak ka razumevanju kapitalizma.
Druga „stvar“ je još skandaloznija – da kompanije ne treba da se vode
u interesu njihovih vlasnika. O čemu pričam? Zvuči nenormalno.
Deoničari su vlasnici kompanija, a svi znamo da bi vlasnici trebalo
bolje da se brinu o svom vlasništvu nego neko ko ga, na primer,
iznajmljuje. Vlasnici imaju najveći interes u dugoročnom uspehu
kompanije, pa samim tim ono što je dobro za njih mora da bude dobro i za
kompaniju.
To je tačno, u slučaju da jedan pojedinac poseduje dugotrajnu
materijalnu imovinu, ali to ne važi i za savremene kompanije. Jer to su
društva sa ograničenom odgovornošću, što znači da ljudi rizikuju samo
kapital koji su investirali u svoje deonice. Nekada ograničena
odgovornost nije postojala, pa ste tada, kad vaša firma bankrotira,
morali da prodate sve što imate – posuđe, odeću itd. Ako i nakon toga ne
otplatite dugove, idete u dužnički zatvor. Dakle, društva sa
ograničenom odgovornošću su noviji izum, iz 19. veka.
U savremenim kompanijama sa ograničenom odgovornošću, koje ponekad
imaju desetine hiljada deoničara, uprkos tome što su zakonski vlasnici,
deoničari su ponekad najmanje posvećeni dugoročnom uspehu kompanije.
Zato što imaju najveću slobodu da je napuste. Deonice se lako prodaju,
ali ako hoćete da se kao radnik zaposlite u drugoj kompaniji, možete
računati na značajne troškove pronalaženja novog posla. Tako da nemate
takvu slobodu da odete. Naročito u poslednje tri decenije, uz pojačanu
finansijsku deregulaciju, „leteći“ deoničari postali su još moćniji nego
ranije. Na primer, u Britaniji je šezdesetih prosečan period
posedovanja deonica bio oko pet godina – dakle kada kupite deonicu, u
proseku je u vašem vlasništvu pet godina. Danas je taj period oko sedam
meseci.
U medijima se spominje „kvartalni kapitalizam“, što praktično znači
znači da uprava vodi kompaniju imajući u vidu maksimizaciju profita u
narednom kvartalu. Nije baš kvartalni, ali praktično ste pod pritiskom
takozvanih vlasnika da napravite profit za dva, najviše tri kvartala.
Kao rezultat toga, najamni menadžeri odlučuju da vode kompaniju u
interesu maksimizacije profita deoničara.
Kako se to radi? Prvo se maksimizuje kratkoročni profit. Kako?
Otpustite svakog ko vam padne na pamet, ne investirate, naročito ne u
dugoročne stvari poput istraživanja i razvoja. Naravno, to izaziva
probleme. Radnici su demoralisani, iscrpljeni, tehnologija zastareva.
Ali da li se to vas tiče? Jer ovo će se odraziti na kompaniju za tri,
četiri, pet godina. Kao najamni menadžer, verovatno ni nećete biti tu
kad se to desi.
Pošto ste maksimirali profit, deoničari imaju sve veću zaradu kroz
povećane dividende i otkup deonica – to je postupak kada kompanije
kupuju svoje deonice da bi povećale cenu deonica, pa su deoničari
zadovoljni. Ovaj podatak nije naveden u knjizi, zato što je objavljen
kasnije, ali prema proračunu američkog ekonomiste Vilijama Lazonika,
najvećih 500 američkih kompanija potrošile su 94% svoje zarade na
dividende i otkup deonica, a slične britanske kompanije potrošile su
88%. Imajući u vidu da većina kompanija u bogatim zemljama poput Amerike
i Britanije investira iz zadržanog profita, to znači da uopšte ne
investiraju. Procenat profita koji je izdvajan za deoničare, čak i u
Americi gde je to bilo najrazvijenije, nekada je bio između 45-50%.
Znači, polovina profita se ulaže u mašine, istraživanje i razvoj itd, a
druga polovina ide deoničarima. Danas je taj razmer 5% prema 95%. Nemate
novca za ulaganje. Nije ni čudo da je kompanija kao što je General
Motors bankrotirala.
Ljudi često ne razumeju koliko je istorijski značajan bankrot General
Motorsa. Rekao bih da je to značajniji događaj od raspada Sovjetskog
Saveza. General Motors je 1955. proizveo 3,5 miliona automobila. Iste
godine, svih 12 japanskih proizvođača automobila, uključujući i Tojotu,
zajedno su proizveli 70.000 automobila. Tojota je proizvela 35.000
automobila, dakle 1% proizvodnje General Motorsa. Pedeset godina
kasnije, ova mala kompanija preuzela je General Motors, a dve godine
kasnije General Motors je bankrotirao. Zato je Džek Velč, autor izraza
„maksimizacija vrednosti deonice“ rekao da je maksimizacija vrednosti
deonice, citiram, „najgluplja zamisao na svetu“. To je kao da Karl Marks
osuđuje komunizam.
Eto, to su prve dve stvari. Naravno, ne mogu da govorim o svih 23, pa
hajde da se skoncentrišemo na one uz koje mogu da pokažem neke lepe
slike. Recimo, treća „stvar“ – većina ljudi u bogatim zemljama zarađuje
više nego što bi trebalo. Tržišni ekonomisti nam govore da ljudi
zarađuju onoliko koliko vrede. Kažu da ne treba da se žalimo na
nejednakost primanja. Činjenica da Bob Dajmond zarađuje 50 miliona funti
odraz je tržišnih sila. On vredi 50 miliona funti, a vi zarađujete
15.000 jer vredite samo toliko. Mi smo prihvatili ovu logiku i mislimo
da su siromašni ljudi, naročito u siromašnim državama, siromašni zato
što nisu produktivni.
Da li je zaista tako? Ovo sam ilustrovao pričom o dvojici vozača
autobusa, hipotetičkih vozača, ali dovoljno su realistični. Jedan se
zove Ram, Indijac iz Radžastana. Vozi autobus u Nju Delhiju. Drugi se
zove Sven. On je iz Stokholma, išao je u srednju školu, školovao se 12
godina i to je bilo to, pa je završio kao vozač autobusa u Stokholmu.
Prema statističkim podacima Međunarodne organizacije rada, Sven zarađuje
oprilike 50 puta više od Rama. Da li je to zato što Sven vozi 50 puta
bolje od Rama? Pre svega, nije sasvim izvesno da se tako može izmeriti
produktivnost vozača, ali čak i kad bi moglo, da li je moguće da neko
vozi 50 puta bolje od nekog drugog. Pogotovo kad uporedimo dva vozača
autobusa. Po toj logici, trebalo bi da je Ram veštiji vozač, jer mora da
vozi po ovakvom putu.
Uz sve te silne krave, motore, bicikle, rikše i decu po ulici.
Da li je Sven ikada morao da izbegne kravu? Možda mu je, ako vozi
prigradski autobus, nekad na drum izleteo los, ali ne u Stokholmu.
Međutim, uprkos tome, zarađuje 50 puta više. Zašto? Jednostavan odgovor
je – protekcionizam. Kontrola useljavanja. Sven zarađuje toliko zato što
deli tržište rada sa drugim ljudima koji su vrlo produktivni i koji su
spremni da dobro plate ljude koji voze autobuse. Ako biste potpuno
oslobodili imigraciju, verovatno bi 80, pa čak i 90 posto radne snage u
bogatim zemljama bilo zamenjeno. Ne govorim samo o vozačima i čistačima.
Govorim o bankarima, inženjerima, lekarima, ekonomistima – znam o čemu
govorim, ja sam zamenio jednog Britanca pre 22 godine.
Da se razumemo, ne zagovaram potpunu liberalizaciju imigracije. Ne
moram to da radim, ja nisam tržišni ekonomista pa ne moram da se zalažem
za liberalizaciju svega postojećeg. Ali tržišni ekonomisti moraju ovo
ozbiljno da shvate. Kada zastupaju liberalizaciju međunarodne trgovine,
protoka kapitala, zašto ne zastupaju i liberalizaciju protoka ljudi? To
potvrđuje moj prethodni argument da su tržišta politički konstrukti. Ne
postoji ništa u ekonomskoj teoriji što nalaže kontrolu imigracije. To je
političko stanovište.
Izvinjavam se, nisam vam pokazao Svenovo radno okruženje. Kao što
vidite, svako ko ume da vozi pravo, može da obavlja njegov posao.
U svakom slučaju, ako je sve ovo tačno, iz ove priče proističu
mnoge stvari. Pre svega, shvatate da siromašne zemlje nisu siromašne
zbog svojih siromašnih ljudi, nego zbog svojih bogatih ljudi. Ako
razgovarate sa nekim bogatim čovekom iz siromašne zemlje obično ćete
čuti ovakvu žalopojku: „Pogledajte sve ove lenje, zatucane, bedne ljude.
Stvarno srozavaju državu. Kad bi radili vredno kao Japanci, kad bi bili
disciplinovani kao Nemci i inovativni kao Amerikanci, imali bismo
sjajnu zemlju, ali pogledajte kakvi su“. Onda vi njemu treba da kažete –
jer obično se radi o muškarcu: „Možda ne shvatate, ali to je upravo vaš
neuspeh, jer niste povukli zemlju za sobom. Zato je vaša zemlja
siromašna, a ne zbog tih ljudi. Jer oni zaista mogu da se mere sa svojim
kolegama iz bogatih zemalja“. U stvari, mnogi od njih su mnogo
kvalifikovaniji i produktivniji od svojih kolega u bogatim zemljama.
Zatim nam ostaju bogati iz bogatih zemalja. Mogu li oni da se tapšu
po leđima i da kažu – samo mi zaista zaslužujemo to što zarađujemo?
Mislim da ne mogu, jer ljudi često ne razumeju da visoka produktivnost
ljudi iz bogatih zemalja presudno zavisi od činjenice da su rođeni u
društvima naprednih tehnologija, dobrih institucija i kvalitetne
infrastrukture, ili da su bar tamo emigrirali. Većina tih stvari je
kolektivno akumulirana vremenom, a nije nešto što su ti pojedinci sami
stvorili.
Voren Bafet je u jednom intervjuu devedesetih lepo ovo objasnio.
Rekao je: „Bacite me usred Bangladeša, i šta ću ja biti? Biću
poljoprivrednik. I bio bih vrlo siromašan poljoprivrednik, jer ne umem
ništa da uzgajam. Dakle, čak i po bangladeškim merilima, bio bih
siromašan. Ja sam bogat zato što sam slučajno rođen u ovoj zemlji, koja
precenjuje moju finansijsku darovitost, pa smatram da je većinu mog
novca zaradilo društvo, a ne ja“. On je pametan čovek, on to razume.
Barak Obama je nedavno isto to pokušao da artikuliše kada je rekao –
kada je neko uspešan, znači da je u životu imao nekog ko mu je u tome
pomogao, možda nastavnika, možda državnu stipendiju, možda
infrastrukturu, ali moramo da shvatimo da je naša produktivnost
kolektivna. Ona nije čisto pojedinačno dostignuće. To znači da postoji
dobar argument zašto bogati treba da plaćaju viši porez.
Ne razumem jednu stvar u ovoj zemlji: vi ste toliko uplašeni da ćete
ostati bez svojih bogataša, uprkos tome što su isti ti ljudi izazvali
ove nevolje. Okanite ih se. Stvarno, ako su im porezi toliko važni,
zašto se svi ne presele na Jamajku? Porez na dobit na Jamajci je 5%.
Zašto ne presele svoja preduzeća u Albaniju, gde je porez na dobit 10%?
Ostaju ovde zato što ova zemlja pruža sjajne obrazovne institucije kao
što je LSE, dobro, železnica je problematična, ali infrastruktura je
inače pristojna, dobar pravni sistem itd. Sve su ovo kolektivno stvorene
stvari, nije ih Ričard Branson stvorio. Nije ih stvorio ni Alan Šugar.
Sada ću preći na „stvar“ broj petnaest – siromašni ljudi u siromašnim
zemljama imaju više preduzetničkog duha nego ljudi u bogatim zemljama.
Džordž Buš je jednom rekao da je problem Francuza to što nemaju reč za
„entrepreneurship“ (preduzetništvo). Moramo mu oprostiti što slabo
poznaje francuski, jer je samo artikulisao ustaljenu anglo-američku
predrasudu o Francuskoj kao nedinamičnoj i opuštenoj zemlji, punoj
nesposobnih birokrata, nadmenih konobara i stočara koji spaljuju ovce.
Priča o ovcama je malo komplikovana, pa ću je sada preskočiti, ali u
svakom slučaju, takva predstava o Francuskoj je pogrešna, kao što ću vam
pokazati kasnije. Ali perspektiva iza ove izjave široko je prihvaćena:
potrebni su vam preduzetnički nastrojeni ljudi za dinamičnu ekonomiju.
Potrebni su vam ljudi koji žele da zarade novac, koji umeju da zarade
novac. Prema ovom stanovištu, siromaštvo zemalja u razvoju pripisuje se
nedostatku preduzetničkog duha u ovim zemljama.
Kada ljudi iz bogath zemalja posete neku zemlju u razvoju i vide
ovakav prizor, kažu: “Znam zašto je ova zemlja siromašna. Pogledaj ove
ljude kako piju jedanaesti po redu čaj tog dana i puše nargile. Ovde su
potrebni aktivni ljudi preduzetničkog duha“. Naravno, svako ko dolazi iz
takve zemlje ili je u njoj bar boravio neko vreme, zna da se u zemljama
u razvoju češće viđaju ovakvi prizori.
Milioni ljudi koji kupuju i prodaju sve što vam padne na pamet, i
razne stvari koje niste ni znali da mogu da se prodaju i kupe. Navešću
vam nekoliko primera. Do osamdesetih, u mojoj rodnoj Južnoj Koreji
postojali su profesionalni čekači u redovima. Oni su bili popularni kod
ljudi koji su tražili vizu u američkoj ambasadi, jer je tada samo
ograničeni broj ljudi dnevno mogao da dobije prijavu za razgovor. Ko
prvi dođe, prvi je i dobije, tako da je moralo da se ode rano ujutru.
Tako su neki preduzimljivi Korejci izmislili novo zanimanje –
profesionalnog čekača. Ustanete u pola pet ujutru i dođete pred američku
ambasadu. Oko deset do devet, neki tip u elegantnom odelu priđe vam i
kaže: „Ovo mesto izgleda lepo, da li biste ga prodali?“ Pa ako stojite
negde na početku reda, mogli ste dobiti i 100 dolara, ako ne onda 50.
Prodate mu mesto i zaradili ste platu za taj dan. Kada sam bio u Južnoj
Africi, prijatelj me je odveo u restoran. Parkirao je auto, i odjednom
se pojavio neki tip i rekao: „Ja ću da ti čuvam kola“. I moj prijatelj
mu je platio. Ja sam ga pitao: „Kako to misli da ti čuva kola?“ A
prijatelj mi je objasnio: „Kad kaže da će da čuva kola, u stvari misli –
plati, ili ću da ti izbušim gume dok nisi tu“.
Ima raznih, dovitljivih preduzetničkih planova u zemljama u razvoju. U
stvari, kad sam pre par godina držao ovo predavanje, neko mi je dao još
jedan zanimljiv primer iz Indonezije. U Džakarti je država uvela „brzu
traku“ gde mogu da se voze samo automobili sa najmanje troje putnika.
Neki mladi preduzetnici muvaju se na ulazu u ovu traku, pa naiđe neki
tip u „tojota lend kruzeru“ i kaže „Ti i ti, upadajte.“ Zatim ulaze u
brzu traku, na kraju puta ti ljudi izađu, on im plati, i svi su
zadovoljni.
Ljudi će uraditi sve da prežive, zato što su očajni. Većina ljudi u
tim zemljama su samostalni preduzetnici. S druge strane, većina
stanovnika bogatih zemalja, nisu ni blizu tome da postanu preduzetnici.
Mnogi ljudi rade za ogromne kompanije, koje zapošljavaju desetine
hiljada ljudi. Rade usko specijalizovane poslove i tako ostvaruju
preduzetničku viziju nekog drugog. Oni ne odlučuju šta će da rade, nego
im se govori šta da rade. U stvari, ako uporedite brojke, stvar je
jasna. Ako pogledate samostalno zaposlene, procenat je mnogo, mnogo veći
u siromašnim zemljama. Verovatnoća da će neko iz Norveške biti
preduzetnik, u smislu da bude samostalno zaposlen, trinaest puta je
manja nego za nekoga iz, recimo, Benina. Zato što u Beninu 90 posto
ljudi samostalno zarađuje. Ako pogledate ovu tabelu, videćete da Bušov
komentar može da se opiše izrekom „smejala se kuka krivom drvetu“.
SAD i Francuska su među državama sa najmanjim brojem samostalno
zaposlenih na svetu. Francuska ima malo više preduzetničkog duha nego
SAD, ali ne mnogo.
Ali ako u zemljama u razvoju ima toliko preduzetnika, zašto su
siromašne? U knjizi dajem potpuniji odgovor, ali u suštini, poenta je da
preduzetništvo nije individualni poduhvat. Treba nam mnogo kolektivnih
institucija da bismo kanalisali preduzetničku energiju u neku
produktivnu aktivnost. Naučna infrastruktura, korporativne institucije,
pravni sistem, finansijski sistem. Kao što sam već pomenuo, naša
individualna produktivnost u velikoj meri je kolektivna.
Svi ovi ljudi ispoljavaju preduzetnički duh do krajnjih granica, ali
to ne daje nikakve rezultate jer su institucije manjkave, infrastruktura
je loša, pravni sistem ne funkcioniše itd. Kad to shvatite, razumete
zašto je takozvana industrija mikrofinansiranja dala toliko slabe
rezultate u ekonomskom razvoju, uprkos svim očekivanjima.
Na kraju, u ovoj knjizi sam pokušao da dovedem u pitanje vladajuće
uverenje da je ekonomija previše komplikovana za neekonomiste. To je
vrlo zanimljivo, jer kad razmislite, ljudi imaju raznorazne čvrste
stavove o najrazličitijim stvarima. Siguran sam da imate jasan stav o
klimatskim promenama, gej brakvima, imigraciji. Ali koliko vas ima
odgovarajuće kvalifikacije da sudi o tim pitanjima? Treba li svima
diploma iz međunarodnih odnosa da bi mogli da zaključe da je rat u Iraku
bio pogrešan? Da li ste završili klimatologiju, pa znate da treba nešto
uraditi povodom globalnog zagrevanja? Imate li iskustva u ekonomiji
rada, pa da možete da kažete kako nam je potrebna kontrola migracije,
ili nam nije potrebna? Ne. Znači, u svim ovim pitanjima imate stav bez
neophodne stručnosti, ali kada se radi o ekonomiji, onda kažete – ja
nisam stručan. Neka se time bave ljudi iz Centralne banke, MMF-a ili
Evropske komisije, jer ja ne znam ništa o ekonomiji.
Ovo je ogroman problem. Zašto imate tako čvrste stavove o svemu
ostalom osim o ekonomiji? Tako se stvara prostor da vas ovi ljudi
namagarče. Kao što pokušavam da objasnim u knjizi, 95% ekonomije je
zdrav razum. Naravno, svesno se predstavlja komplikovano, upotrebom
jednačina, grafikona i statistike, ali zapravo nije toliko teško.
Naravno, postoje neki tehnički materijali, ali čak se i oni mogu
objasniti razumljivim jezikom, možda ne do najsitnijih detalja.
Ovom knjigom želeo sam da podstaknem svoje čitaoce da nauče nešto o
ekonomiji. Nije vam potrebno ogromno znanje. Potrebno vam je određeno
osnovno ekonomsko rezonovanje, neke osnovne činjenice i onda možete da
vršite aktivno ekonomsko građansko delovanje. Ali budući da se toliki
ljudi boje ekonomije, postali ste prave žrtve svih ovih ljudi koji
praktično šišaju ostatak stanovništva.
Zaista vam savetujem da se zainteresujete za ekonomiju. Ne kažem da
ja imam monopol na istinu, mislim da bi bolje bilo da nema toliko
prepotentnih koji misle da imaju sve odgovore. Dakle, molim vas, nemojte
meni verovati. Jedino što mogu da vam kažem jeste da ako pažljivije
pogledate sve ovo, videćete da mnoge stvari za koje ste mislili da su
dokazane i opšteprihvaćene nisu takve. Mnoge stvari za koje mislite da
su činjenice – nisu činjenice. Čak i počev od toga da pomfrit nije
izmišljen u Francuskoj, da sat s kukavicom nije izmišljen u Švajcaskoj i
da se panama šeširi ne prave u Panami. Ima mnogo stvari u ekonomiji za
koje mislite da su tačne, ali nisu.
Ha-Džun Čang je profesor ekonomije na Kembridžu i autor knjiga:
Kicking away the ladder, Bad Samaritans, 23 things they don’t tell you
about capitalism.
Tekst je preuzet sa rijateljskog Peščanika