Зубчевић: Традиционалне вриједности и четири зида

Реална опасност поворци поноса и општој сигурности пријети само и искључиво од стране “чувара традиционалних вриједности”.

BUKA portal / 06. септембар 2019

William Blake, The Parable of the Wise and Foolish Virgins


Партијски организовано кренули су политичари сакривени иза саопштења, одмах по завршетку парада и дернека на СФФ-у, нападити Поворку поноса, протестну шетњу под називом “Има изаћ’!”. Страначке интересджије и ублехари, позивају се на “очување традиционалних вриједности” и инсистирају како већина “нашег народа” није за поворку. На бази паушално-реторичких оцјена, без истраживања, они знају да је већина против. Рецимо и да јесте – па шта. У Уставу Босне и Херцеговине не пише нигдје да већина одређује и диктира понашање мањинама. Осим лицемјерја ништа под милим Богом нема смислено у тим опсукрним страначким саопштењима. Зашто, напримјер, шеријатске законе, на које се имплиците или експиците позивају, не примјењују у својој странци, у своја четири зида? Па одсијеку руку сваком ко украде, напримјер? Не би, чини се, било политичара са обје руке. 

Позивати се на очување традиционалних вриједности није само лицемјерно већ је и чиста глупост у друштву које се назива и сматра демократским у 21. стољећу, и које је доказано неспособно очувати традицију и вриједности. 

Када говоримо о традиционалним вриједностима да ли говоримо о стољетним традицијама у Босни и Херцеговини, или то укључује и новокомпоноване вјерске новотарије? Примјера је безброј. 

Да ли су традиционалне вриједности јавна колективна сунећења, јавна колективна шеријатска вјенчања? Да ли су традиционалне вриједности псовање дјеце, мајки и сестара свима који подржавају поворку поноса? Да ли су традиционалне вриједности пријетње учесницима поворке? Да ли је традиционална вриједност мржња према другом и другачијем? Да ли је традиционална вриједност нетрпељивост или су толеранција и конвивенција неке од најљепших застава Ислама?

Традиционалне вриједности сам учио углавном од нане и деде. Никад ми нико није рекао да некога мрзим. Нити да некога вријеђам јер је другачији. А недај Боже да некога физички угрожавам или нешто украдем – добио бих традиционални васпитни дегенек у пуној вриједности. 

Златно доба Ислама је завршено падом Гранаде, златно доба конвивенције и невјероватног прогреса у науци, умјетности, култури и свему осталом што чини живот. Замишљајући Златно доба Ислама романтизира се Ислам данас. Ипак, муслимани Андалузије су били битно другачији, дијаметрално различити, од многих данашњих владара исламских земаља, суштински различити.

Код нас се дежурни душебрижници труде да нас, изгледа, што више приближе лицемјерним и злочиначким режимима какви су у Саудијског Арабији и другим сличним бизарним државама. Гдје се принчеви купају у птичијем млијеку, док браћа и сестре широм свијету гладују. Возе златне ауте, расипају се на све стране, купују бомбардере и друго смртоносно оружје да би њима убијали своју браћу и сестре, сиротињу у Јемену, док им рецимо не пада на памет да упуте бар протестну ноту Бурми због актурелног геноцида над мсулиманима, Кини због актуелних концентрационих логора и “преваспитавања” милиона муслимана, већ су савезници са највећим убицама муслимана широм свијета… Примјера одвратности такозваних муслиманских лидера данас је бескрајно много. Свима им је заједничко да би вербално дали све за Ислам и да им је све исламско свето, а заправо се уклапају у сваки курански опис дин-душманина. 

Такво би лицемјерје као религију увели самозвани душебрижници у нас. Тукли би и спаљиваљи друге и другачије јер не подносе идеју другачијег. 

Ништа лицемјерније међутим није од позивања да то “они у своја четири зида”. Чему онда јавна колективна сунећења и јавна колективна шеријатска вјенчања? Како онда свакодневно гледамо вјерске процесије, свих врста, од Међугорја до Ајватовице, како пролазе и парадирају накинђурени улицама ове земље. Или напримјер традиционално постројавање четника у Вишеграду?  У овој земљи, захваљујући политичарима, ништа није у четири зида. И када бране “традиционалне вриједности” чине то као егзибиционисти, да се мржњом докажу као вјерници, а не љубављу. Да пријете силом и насиљем. Да први баце камен. 

Намеће се као закључак очигледна чињеница – сви могу јавно демонстрирати свој став и начин живота, и при томе угожавати општу сигурност ако треба, и не само то, већ и позивати и подстицати друге на то, и могу шетати своје “традиционалне вриједности” као псе по улицама. Сви осим ЛГБТQ популације. Управо зато они МОРАЈУ протестирати шетајући. Зато “Има изаћ’!”

Чувари “традиционалних вриједности” реагирају панично и претјерано као да поворка поноса маршира равно према њиховим домовима и брачним постељама. Наравно да ће учесници поворке своју љубав практицирати у своја четири зида, као што би и “чувари традиционалних вриједности” требали у своја четири зида његовати традицију а не наметати свима своја увјерења, која су ипак само њихова увјерења. Босна и Херцеговина има свој Устав и своје законе, ниједан од њих не укључује шеријат или било који други вјерски закон. А сви они који немају сва Уставом загарантирана права као што је напримјер право на вјероисповијест, и сваку другу врсту исповијести, имају право, требају и морају, протестирати. 

Истина је да су управо политичари који се повремено и по потреби маскирају и као дежурни душебрижници и савјест друштва Босне и Херцеговне, земље коју су управо ти и такви политичари опљачкали и практично уништили, у складу са њиховим појмовима традиционалних вриједности, тако темељито да ће генерације испаштати.

Традиционалне вриједности, као што су религија и религијска увјерења трабају бити практициране првенствено између своја четири зида, у кругу породице. Али то изгледа није лако јер се чини да су традиционалне вриједности у нас пљачка, насиље, сила, лаж и лицемјерство, а то нико нормалан не жели практицирати у својој кући. Умјесто што политичари узнемиравају јавност и угожавају општу сигурност или не чине ништа као такозвани љевичари чекајући да све прође па да могу опет о људским правима и слободама, требали би, ако су заиста прави политичари који желе учинити ово друштво бољим, стати уз поворку, стати уз сваку мањину у борби за основна, законом загарантована права. Међутим, управо политичари су ти који потичу и подржавају насиље против поворке поноса. Угрожавајући при томе општу сигурност.

И на крају, тренутно реална опасност поворци поноса и општој сигурности пријети само и искључиво од стране “чувара традиционалних вриједности”. Надајмо се само да традиционалне вриједности какве пропагирају политичари, и мрзитељи свега на интернету, неће бити практициране у недјељу 8. септембра у Сарајеву. 

У супротном, требат ћемо можда једном за промјену организирати и поворку традиционалних вриједности слободе па истом мјером одговорити чуварима традиционалних вриједности неслободе.

 

Извор: Номад.ба


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.