Зоран Пановић: Не може се бити другачији социјалдемократа у бх. стварности од оног какав је Додик

Зоран Пановић, дугогодишњи новинар и колумниста, бивши уредник београдског листа Данас у интервјуу за Бука портал говори о утицају САД-а и Русије, табуизираним наративима, политици "јаме и каме" и шта је за Србе идеал српске државе.

Milovan Matić / 30. септембар 2019

У посљедње вријеме се увелико интензивирала прича о све већем ангажману САД-а на Западном Балкану, а у прилог томе иде и именовање специјалног представника Метјуа Палмера. Пановић тврди да је осјетно да Американци желе преузети иницијативу у рјешавању отворених питања на Балкану.


Наш саговорник амерички утицај је подијелио на два нивоа, реално-политички и психолошки ниво, који су код нас повезани. 

 

„У нашој новијој и трауматичној прошлости се показало да Американци решавају проблеме и то је ушло у свест људи. Тако да овде и обичан свет говори да нема ништа док политичаре неко не затвори у неку просторију из које неће изаћи без договора. То су све асоцијације на Дејтон и та врста америчког успеха да су успели да зараћене снаге доведу у једну базу и да направе мировни договор се урезала у свест. Зато сад и ово именовање специјалног изасланика буди те асоцијације и аутоматски се намећу очекивања да ће бити неког договора стезањем руке или што је остало у дипломатском жаргону као „холбруковање“. Са те стране Американци значе решење проблема.

 

Да ли је сад јасно да ЕУ нема могућност да ријеши отворена питања?

 

ЕУ је показала да нема механизме да ствари овдје доведе до краја. Они имају иницијативе које одлично звуче на папиру или на самитима, али у пракси када дође до царинског рата или трауматичних годишњица из скорије прошлости, тај европски механизам нема никакву опцију која би довела до пацификације сукоба. Односно, могуће је да се ти сукоби пацификују, али само тако што би се опет искористио ауторитет Немачке. Али, не постоји пресликавање тог процеса да овај регион изгради аутономни механизам пацификације сукоба без арбитрирања споља. И то се показало да је немогуће, а немогуће је пре свега јер су у темељу проблема у региону наративи који су настали ратовима деведесетих и који су обогаћени још и прошлошћу из ранијих ратова. Они дају главни тон овој атмосфери. На овим просторима ми нисмо завршили најмање три рата. Први, Други и овај посљедњи деведесетих.

 

Можда најбоље осликавају у пракси ове наративе Србија и Хрватска у посљедњих годину дана, при чему су се увелико заоштрили односи двије земље, а како се ствари одвијају, сваким даном постају све гори.

 

Србија и Хрватска су дефинитивно пропустиле шансу да буду Немачка и Француска овог региона. Али зато нису пропустиле шансу да буду Индија и Пакистан овог региона. На томе раде врло предано и ова посљедња трка у наоружању иде у прилог томе. Е сад, ко ће бити Индија, а ко Пакистан зависи од интерних расподјела улога и ко би више волио да буде у којој позицији. Једноставно, овдје се мора схватити да би било боље да се од краја рата нико није ни виђао, него што су имали састанке, јер нико досад није ушао у суштину проблема, а то су наративи. Када се говори о економији, о естради, о култури... све то може, али када се говори о наративима, не може. А то је зато што су наративи табуизирани и они су основа легитимитета свих ентитета насталих на просторима бивше Југославије. И на основу тога, нација које се додатно на њима изграђују. Домовински рат је у Хрватској табуизиран. У Србији се на отпору НАТО агресији прави ново чворно мјесто идентитета који је априори антизападни. Односи су врло комплексни и то се неће моћи решити за дуги низ година. Мислим да је одустајање од такозваних политика помирења врло битно. Јер су оне све лаже и доктринарне и заснивају се на неким европским вредностима, али оне не улазе у суштину и нема помирења док се наративи не промене. А тога неће бити скоро. 

 

Да се за кратко вратимо на причу о већем присуству САД-а. У вези с тим, Вучић је прије неколико дана након састанак са америчким сенаторима рекао да, уколико не буде компромиса, Србија неће моћи признати Косово. Да ли то значи да је неко рјешење већ спремно или да се припрема?

 

Сви очекују неки нови Дејтон за Косово. Сад је битнија свест обичног народа да нема решења без неког новог Дејтона. То значи да мора постојати неко решење чији ће кључни покровитељ бити САД, али које мора аминовати Русија. Овде се показало да најбоље пролазе такви договори, које Запад погура и предложи, а Русија одобри. То је био и Дејтон у БиХ и 5. октобар у Србији. Тако да је америчко-руска сарадња најбитнија за договор. Такође, битно је видјети и како би то дочекало српско јавно мнење. Овде је подела за и против Вучића толика да маскира све друге поделе. И ту се губе све друге суштинске нијансе. Тако имате оне који су у власти и подржавају Вучића, али маса њих не подржава политику разговора са Косовом. Такође, и у опозицији је различито мишљење по питању Косова гдје једни сматрају да треба подржати Вучића у тражењу компромиса, док други говоре да је то издаја. 

 

Поменули сте и Русију, о чијем се утицају много прича, посебно је то наглашено за БиХ и Србију. Колико је тренутно присутна Русија на Балкану и колико је постала незаобилазан играч на овим просторима?

 

Сигурно да јесте и руски утицај је неупитан. Било би бесмислено игнорисати то. Али, не може се назор овде направити једна врста дерусификације српског јавног мнења. Код Срба је блискост са Русијом битна и наглашена и њу треба само каналисати, а не на неки начин омаловажавати, дисквалификовати и од ње правити неки српски хендикеп. Грађани Србије, када рационално размишљају, добар део односа према Русији је само у емотивној сфери, док је Запад свима примамљивији за живот. То је једна врста проблема у Србији, а то је велика мимикрија јавног мнења. Волим Русију, али бих ишао на Запад да радим и тамо водио децу. То је та једна врста хипокризије која разара српску јавност и тако ће бити још дуго. Чак и мислим да рационализам руске спољне политике у многоме чува српске националне интересе. 

Како гледате на све чвршће односе Републике Српске и Србије? То је логично. Повезаност Републике Српске и Србије је неупитна и тешко је да то може бити другачије. Једино што ми некад не знамо у тим српско-српским релацијама шта је нама идеал српске државе, Република Српска или Србија. Чак неки интелектуални кругови у Србији више идеализују Републику Српску. Врло је интересантан тај емотивни однос на релацији Србија - Косово и Република Српска. О томе како се гледа на Републику Српску можда се најбоље види из честих прича о о Косову као светој српској земљи коју би многи радо компензовали за Републику Српску. Занимљиво је како се у Србији све гледа кроз тај емотивни дио, али кад преведете то у реалност и питате неког шта му значи Приједор, Дервента, Рудо... немају баш најјаснији одговор. Некад заиста постоји код Срба тај један дисбаланс између опчињености неком територијом и жеље да се она реална српска земља уреди како треба.  

 

Кад кажете да је однос према Русији више емотивни него рационални, колико су на основу тог сазнања политичари из Србије и Републике Српске свој политички пут у посљедње вријеме везали за Русију и Путина? Многи аналитичари такву политику приписују посебно Милораду Додику који је од прозападног политичара прешао на проруску страну.


Главна одредница господина Додика је прагматизам. Он је прије свега прагматичан политичар и његово кокетирање са Русијом је за њега веома корисно и комфорно јер он нема ту једну врсту терета ратне прошлости које би имали неки други лидери бх. Срба. Али, ми морамо схватити бх. реалност. Никад немојте заборавити име Додикове сранке, Савез независних социјалдемократа. Да ли неко уопште помисли кад се каже Додик на социјалдемократију? Да ли је икоме то прва одредница. То једноставно показује да се не може бити другачији социјалдемократа у бх. стварности од оног социјалдемократе какав је Додик. То је врло сложена ситуација.

 

А шта то онда говори о БиХ?

 

То је једна хипокризија на овим просторима. Битни су наративи, а не идеологије. Да није тако, Зоран Заев, Милорад Додик, Зоран Милановић, Ранко Кривокапић, Ненад Чанак би требали да буду једни другима најближи. Али какве то везе овде има са било чиме. Овде су у међунационалним питањима само битни наративи. Ви видите да и Милановић када креће у кампању у Хрватској као главно упориште поставља покушај да се дефинише да левица није у супротности са домољубљем. Опет се не желе нарушити ти наративи и дирати у тај табу. И док је тако, то треба схватити као чињеницу и не игорисати то. Или покушавати неким директивним путем преко Брисела на силу правити нешто што не може. Да ли се данас неко сјећа извињења Светозара Маровића? Не може се рећи ни да су контакти Тадића и Јосиповића били лажни или да су такви били контакти Санадера и Коштунице. Глупо би било рећи да су сада Колинда и Вучић у родном месту Милутина Миланковића на оном мосту направили само фарсу. Било је жеље да се поправе односи. Али ти наративи, којима се опет враћам, то не дозвољавају. Ви не можете замислити представника једне вере на стратиштима људи друге вере. Док бар тога не буде, нема помоћи. Тек са том врстом катарзе би се могло доћи до неког просвећеног антијугословенства, где неће бити политика 'јаме и каме' увек главна.

 

Због чега се сви ови потези политичара које сте поменули у региону, а који су требали да воде некој врсти помирења, тако брзо заборављају? Како сваки пут након оваквих покушаја за смиривањем тензија се пронађу нове-старе теме које би распламсале ту ватру међу народима и државама?

 

Једноставно, тај наратив који је постављен, ако би се оспорио, то би значило рушити целу конструкцију. То је проблем. Они имају једну врсту комбиновано ослободилачко-злочиначке компоненте. На сваком простору овде се неко од некога ослобађао и супротстављао се некој агресији. Да ли су напали његову државу, ентитет, село или оно што се сматрало његовим животним простором. А са друге стране, ту је било и великих злочина који су се починили у име тих ослободилачких акција. И сад је то веома тешко раздвојити. Ту се прави једна врста велике манипулације. 



 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.