Зоран Кесић: Леп дан за издајнике професије

Можемо говорити једино о подели на оне који и даље верују у задатак новинарства и оне који су се свесно, а из лукративних разлога, одрекли професије и из  новинара мутирали у  пиарове, читаче саопштења и портпароле власти.

Zoran Kesić / 26. октобар 2021

 

О највећим проблемима са којима се данас суочавају независни новинари разговарамо са колегом Миланом Јовановићем, новинарем портала Жиг из Гроцке.

-Колега Јовановићу, можете ли нам укратко рећи на које препреке сте     наилазили или наилазите у вашем новинарском послу?

-Због мог извештавања о коруптивним активностима председника општине, запаљена ми је кућа и то у тренутку док сам са породицом био у  њој, а приде ми је и пуцано у врата, ваљда како би нас спречили да из куће у пламену изађемо живи.

-Хвала Милане, идемо на рекламе, па затим временска прогноза и спорт.

Колега Милан Јовановић је срећом преживео, а још увек су (неким чудом) живе и комплетне редакције телевизија Н1 и Нове С, као и новинари листа Данас, недељника НИН и Време, истраживачких портала КРИК, ЦИНС, БИРН и  још неколицине медијских кућа које се на дневном нивоу и то од стране највиших државних службеника и припадајућих им медија  означавају као “домаћи издајници”, “страни плаћеници”, “рушитељи државе”, “изазивачи хаоса”, “антисрби”, па чак и “они који желе зло председнику и његовој породици”.

Независни новинари у Србији нису новинари већ непријатељи.

Њихове фотографије објављују се као потернице у тиражним таблоидима, а гостима популарних телевизија омогућено је да на највулгарнији начин вређају колегинице и колеге из независних медија.

Врло тенденциозно, систематично и посвећено, власт у сарадњи са бројним медијима које контролише (укључујући и апсолутно све телевизије са националном фреквенцијом), независне медије проглашава “опозиционим медијима”, стварајући тиме лажну поделу на медије блиске власти и медије блиске опозицији.

Подела наравно постоји и немам ништа против ње, напротив.

Годи ми околност што сам на правој страни, само што то никада није, нити може бити “страна опозиције”.

То је увек и искључиво страна истине. Страна правде, разума, логике и бесконачне борбе против лажи, глупости и зла.  И у случају наше емисије, помало и страна зајебанције и прављења будале од себе, иако ме многи упозоравају “немој да певаш у емисији, не иде ти”.

То је дакле страна друштвене одговорности и рада у интересу јавности.

То му ваљда дође новинарство.

И отуда можемо говорити једино о подели на оне који и даље верују у задатак новинарства и оне који су се свесно, а из лукративних разлога, одрекли професије и из  новинара мутирали у  пиарове, читаче саопштења и портпароле власти.

И зато бих се, уместо проблема са којима се данас суочавају независни новинари, радије позабавио проблемима са којима се суочавају (и са којима ће се тек суочавати) управо ти који су се новинарства одрекли, ти који новинарство глуме, ти који су у обавези да свакодневно лажу.

Колико ли је стресно рецимо водити Јутарњи Програм на Пинку?

Шта ти је прва помисао када отвориш очи?

“Кишно је јутро, сиво и одвратно, а ја морам у студио да изговарам ствари за које знам да нису истина.

И што је још горе, видеће ме на стотине хиљада људи док то радим”

Ок, вероватно је мало  лакше кад је јутро сунчано и лепо. Могуће да ти тих пар сати лажи лакше падне када из тв студија изађеш на светлост пријатног дана.

Али опет, на светлости дана  јасно се виде људи.

Препознаће те неко кога си малопре лагао, зар се не плашиш да ће ти у пролазу добацити “хеј, лажову”!

Пре неколико година набасао сам на сред Теразија на једног од најчешћих гостију управо Пинковог јутарњег програма, уредника Информера Драгана Ј. Вучићевића, за неупућене метафору и отелотворење удворичког квазиновинарства, разапињача неподобних и рекордера по објављивању лажних вести.

Док сам га упитао зашто ради то што ради и док ми је он одговорио некаквом контраоптужбом (у сваком случају бесмислени разговор), пар младића је у пролазу љутито довикнуло – и то мени: “Зашто разговараш са тим…(увреда). Како те није срамота”!?

Замислите само : центар града, испред редакције тог “колеге”, у земљи у којој је сваки десети човек члан странке коју “колега” срчано подржава, за очекивати би било да је обрнуто.

Да “колеги” довикују и протестују што прича са издајником, плаћеником, хаосо-изазивачем…

Стварност је, међутим, другачија од оне каквом је “колега” и “колеге” представљају. Стварност је да, упркос затупљивању, ипак  постоји свест о томе ко је новинар, а ко издајник професије, ако се сложимо да је наша професија потрага за истином.

Стварност је да ће, без обзира на сво богатство, апанаже и синекуре које “колеге” успеју да стекну током периода згртања пара на рачун послушности и папагајског понављања дневних и недељних наратива власти, они остати упамћени по ономе шта су и како радили.

И зато је позиција новинара, колико год били на ивици егзистенције, па и буквално (питајте о томе Милана Јовановића), ипак  на дуже стазе много лагоднија од позиције бивших новинара, данашњих увлакача.

Оно што независни новинари  раде данас, у једном од најтежих доба по професију, сутра ће бити блиставо сећање. Успомена на понос и професији и наследницима.

Са друге стране, ови други покушаваће да заташкају, затрпају, забашуре и закамуфлирају своја недела и своје  издајство. Неки ће у томе и успети.

Улица, медјутим, има ту незгодну навику да памти.

А дани у овој земљи умеју да буду врло лепи и сунчани.

Видљивост јако добра.

Пише Зоран Кесић за Окрузење.нет


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.