ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ: АБОРТУС (Била сам толико лоше да ми се није живјело)

Стотине намјерно прекинутих трудноћа извршавају се у Босни и Херцеговини сваке године.

Hana Sokolović / 17. септембар 2020

Foto: Ilustracija

 

Тренутак у којем жена одлучује о - примарно, својој будућности – без обзира на учесталост, тема је ријетко шапнутих ријечи, суза исплаканих у тишини и још ријеђе, посјета психотерапеуту годинама касније. О свом искуству абортуса у двадесетим, за Женске приче говорила је Ена (идентитет познат ауторици):

„Како испричати причу која је у суштини дубоко закопана у нади да ће бити заборављена или макар мање болна у стварности? Трауме које смо преживјели неминовно постану дио нас, тако је и ова моја прича постала и остала дио мене - могу рећи чак и дио мене који је ме изградио у особу која сам данас, или боље речено сломио, па изградио у особу која сам данас. У снажну жену. Ову причу причам за себе и за тебе, за тебе којој ће ова прича помоћи да схватиш колико си снажна и да ниси сама. Свијет је пун нас снажних жена које тихо боримо своје најболније битке, а ово је прича о мојој.

Имала сам непуних двадесет година, одселила се од родитеља, радила, студирала, имала наизглед лијепу везу и искрено - била сам сретна. У тој истој двадесетој години сам остала трудна. Остала сам трудна са момком са којим сам била годинама, али упркос тој чињеници ја и даље нисам жељела бити мајка, нити сам била спремна бити мајка. Јер ако ову моју већ споменуту „животну идилу“ једне двадесетогодишњакиње ставимо у перспективу „ти треба да будеш мама“ та идила у мојој глави је постала све осим тога.

Знакови да сам трудна су били свуда, од благог крварења за које сам се надала да је менструација  и правдала све остале симптоме тиме, до немогућности да се попењем уз степенице на други спрат, па онда касније и самих мучнина. Искрено, један дио мене је знао, промјене кроз које тијело пролази у првом тромјесечју су видне - али видне само за оне који себи желе, и могу, признати да се са њиховим тијелима нешто дешава. Тако сам, уз изговор од пар крвавих капљица у току мјесеца, себе убиједила да ми није ништа, да је све стрес „брзог живота“ и многобројне друге идеје. Свашта сам себи говорила, али никад то, никад нисам себи рекла „па да ниси можда трудна?“. Јер како би била? Па користили смо заштиту? Пазимо се ми? Ма није могуће да сам трудна. Али сво моје негирање је у воду бацио тест, који је показао „+“ и прије истека оне 3 минуте које пишу на паковању. И онда паника. И онда плакање. Добро се сјећам тога дана, као да је јучер било. Нисам могла спавати јер сам знала да је препоручено да се првим јутарњим урином уради тестирање, била сам будна до 5 ујутро и нисам више могла да чекам. Устајем али тихо, јер живим у стану са цимерима и не желим да их будим, не желим да они знају, исто онолико колико нисам ни ја сама жељела да знам. Сједим, чекам и видим тај свој највећи страх, тај јебени „+“.

Него да се вратимо на ону панику и плакање. Након њега је услиједило звање најбоље другарице која се избезумљена јавља у пет ујутро. И опет паника, и опет плакање. Сад плачем и ја, плаче и она.  У пола шест ујутро се налазимо испред ББИ-а. Вани је још полумрак, и нема никога, и тако ми је драго што нема никога, што не морам никога да гледам, да објашњавам да „ма није ми ништа“ и остале лажи. Опет плачем ја и плаче она, и сад се грлимо, и већ ми је лакше јер нисам сама. „Па добро, шта ћеш сад?“ Знала сам ја шта ћу ја урадити, оног момента када је тај „+“ изашао на тесту. Знала сам да ја нисам спремна, да ја то не желим. Самим тиме сам знала шта морам урадити.

Долазим у приватну клинику, лежем на столицу. „Добар дан!“, „Добар дан. Зашто сте дошли?“. И кажем ја, по мом мишљењу доста неугодној докторици, да је тај „+“ био и да имам све друге симптоме, и да сам дошла да видим које су моје опције. Преглед је почео, докторица окрече екран „Видите ово је Ваша матерница“; „Е сад видите ово је задебљање овојнице“;

„А видите ово овдје, е то је Ваша беба“. Моја беба? Сад већ покушавам да суздржим сузе и изговорим да то није моја беба, неће ни бити, нисам спремна, мене је страх, млада сам ја, и још хиљаду и једну мисао која ми је тада била у глави али ето изговорила сам само „ја бих абортус“.

И тако се атмосфера собе мијења. Докторица ми је рекла да сам у дванаестој седмици трудноће и да оне ситне капљице крви које су ми биле оправдање су сасвим нормална појава у првом тромјесечну, и да ако сам се одлучила на абортус то морам да урадим у наредна четири дана. Моја је једина тада опција била вакумско прекидање трудноће јер сам већ сам дуже трудна и таблете нису опција. Сва та процедура кошта 600,00 КМ без контроле и антибиотика које треба да купим. О државној болници нисам ни помислила, јер киретажа је јако трауматичан захват. Доста ми је ове трауме. Излазим из ординације, размишљам о томе шта је у мени, замишљам о тих 600 КМ на моју биједну плату од 400 КМ. Размишљам опет о томе шта је у мени. Беба. „Није то беба, немој себи то говорит.“

Зовем свог момка, нисам га раније звала јер он има испите и нећу да се секира. Јер ја сам луда на тај начин, ја ћу све да упијам, једем, гутам, само немој да се он секира. Питала сам га да дође али не може јер учи, па сам му рекла преко телефона. Испраћала све шта је докторица рекла, и да се то мора, не знам како да се другачије изразим, ријешити што прије. Ја сам већ заказала термин, била је субота, јебени 9. април. Како сад мрзим тај датум. Он је рекао да ће ме возити, да нема сада паре али да ће вратити. Ја сам новац посудила од својих пријатеља, задужи се овдје, задужи се ондје, и накупи се 600 КМ и још додатних пар марака за контролу и антибиотике.

Ноћ пред тај 9. април сам плакала. Страх је био у том моменту сво моје биће. Уствари, страх и туга. Из те туге написала сам писмо, и у писму се опростила од тога шта је било у мени, и дан данас нећу рећи беба, у писму сам то описала као „мала риба“ и са тим писмом сам се опростила од ње.

Јебени 9. април.

Он ме одвео у клинику. Сјећам се страх и опет туга. Улазим у салу, унутра је црна столица. Као она обична у гинеколошкој ординацији, само црна. Каква иронија. И лежим ја, докторица опет онако неугодна, ми говори како ћу ићи под анестезију тоталну, као мања је траума. И даље лежим, гледам у свјетло у сали, сад више нам страха само туга, туга која се претворила у водопад суза. Сестра која је тада била у сали је била фина, држала ме а руку и рекла да правим исправну одлуку. Осјећам да се губим. И опет само туга. Пробудила сам се у соби за опоравак, он је сједио поред мене. Плакао је и он, плакала сам и ја.  Сва та процедура одласка из клинике ми је мутна, лоше подносим анестезију, знам да сам повратила у лифту, замало на неку жену која је ту стајала.

Возим се у ауту. Плачем. Он зауставља ауто у мојој улици и говори ми да мора сад са мамом нешто, да јој треба ауто. Искрено, престала сам га слушати након што ми је рекао да неће моћи бити са мном у том тренутку. Изашла сам на улицу, он говори да ме воли и одлази. Опет плачем. Пришла ми је жена и питала да ли сам уреду, јер сам већ дуже вријеме стајала на улици и само плакала. Тада сам се трзнула и отишла у стан. Одлучила сам да назовем своју сестру, нисам могла бити сам, ама баш никако. „Хоћеш ли рећи родитељима?“. Наравно да сам очекивала то питање. Нисам и нећу, не зато што ће бити љути, моји родитељи су дивни, нисам жељела да их повриједим одлуком. И зато им нисам рекла ни тад, нити сад. Опет се можемо вратити на како сам ја луда на тај начин, ћу све да упијам, једем, гутам, само немој да се они не секирају.

Након свега је услиједио период о којем ми није рекла докторица, лудило хормона, промјене на мени, примјене у мени. Депресија. Од тог 9. априла ја сам се затворила у собу и једино излазила кад сам морала. На изглед сам била добро, опет онако луда свој начин. Нека сви око мене мисле да сам уреду али ја сам све осим уреду. Тај период мог живота је доста мутан, јер је мрачан и таман, и некако га се и не могу сјетити. Могуће је да је то моја психа које потиснула детаље тог периода. Али се сјећам да сам била лоше, била сам толико лоше да ми се није живјело.

„Хоћеш бобу?“ Некако сам се у том мрачном периоду нашла у стану, са неком рајом, на неком партију, у покушају да сама себе извучем из мрака. „Хоћу“. И онда је услиједио период који ја волим дефинирати као „мој период рекреативних дрога“. Све те „рекреативне“ супстанце су ме мјесецима држале у некој фази екстазе и жеље за животом, и заборава. Неки ће осудити, неки ће разумјети, али будимо искрени - многи ће знати о чему причам. Чињеница је да ме је та „рекреација“ извукла из мрака у којем сам била. И чињеница је да ме та раја из тог стана извукла, и за то им хвала.

Вјеројатно се сад питате а шта је са „њим“ како „он“ није био дио твог извлачења. Сума сумарум, није он лош момак никад био, али једноставно није био довољан да изнесе моју бол, да буде мени оно што ја требам и да враћа у мене живот кад га ја више нисам хтјела. Не кривим га, опростила сам му што није био довољан, велика је ово бол била, а он је био премали.

Сад већ доста година касније, ја се борим са полицистичним јајницима и опцијом да можда не будем у могућности да останем трудна када ја то будем жељела. Као и она црна столица у сали, ово је баш иронија. Али се не кајем. Дио оне велике туге је још увијек ту, увијек присутан, увијек болан, али се никад није претворио у кајање. Нисам погријешила тад и то знам, то знам и данас. Данас сам ја опет сретна, насмијана и доста мудрија од оне двадесетогодишњакиње која је била тад, али захваљујући њој ја сам постала жена на коју се поносим.

Шта сам ја то научила? Научила сам да сам снажна, јако снажна. Научила сам да могу борити сама кроз живот али да заслужујем да имам особу која ће се борити када ја за то не будем имала снаге. Научила сам да се о абортусу не прича довољно, и ад те нитко не припремни на то шта ће се десити када све то заврши, и када упаднеш у таму себе. Научила сам да будем захвална на људима који су били ту за мене, не могу да их именујем јер ипак ово је анонимно, али знам да ће они знати када прочитају ово. Зато - хвала вам.

Некако имам потребу да ову своју причу посјетим некоме, зато је посвећујем двадесетогодишњој себи и теби. Теби која ово читаш, знаш о чему причам, знаш ту тугу, знаш тај страх. Ти си снажна и ниси сама. Нисмо саме.“

О психолошкој подршци која је женама нужна након што прођу поступак абортуса не говори нико. О процесу жаловања који услиједи, као и након сваког другог губитка. О хормонима којима треба дуго времена да се стабилизирају. Осим о свему томе, нико не говори о абортусу.

Због тога је Ена (идентитет познат ауторици) говорила. Због тога – Женске приче.

Женске приче реализира организација МАП уз подршку пројекта БОЛД.


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.