Вуковар - град измучен мржњом

Град у који су утрошене милијарде у обнову, али не и у програме суочавања с прошлошћу, помирења, сурадње свих становника, живи животом болесника којему траума не блиједи, него се само временом потискује

Barbara Matejčić / 23. март 2012

„Јел' ти овај влак изгледа као да те води у неко добро мјесто?“, пита ме готово  осорно једини супутник у једином вагону старог „Шведа“ којим се возимо од Винковаца до Вуковара. Зову га Швед јер је почетком осамдесетих произведен у Шведској и након што је тамо одслужио своје, средином деведесетих је дошао у Хрватску. Ове су му трачнице на самом истоку Хрватске вјеројатно задња постаја прије мировине. Сједишта су расклимана и посве истрошена, путнику није баш угодно главу ту наслонити. Прозори дјелују као да их нитко није отворио још откако је мимо њих протјецао шведски пејзаж. Овог просиначког јутра нема ни потребе. Вани је хладно и магла се ниско спустила на славонску равницу.

„У Вуковару мораш свијећом тражити меке душе, оне који се нису стврднули од мржње и туге. Лјуди се још увијек гледају као преко нишана. Овим влаком пожелиш само отићи, а не доћи“, закључује огорчено мој супутник на упит: како је у Вуковару?

С тим наизглед једноставним питањем сам дошла. Како је у Вуковару двадесет година након пада града и 14 након завршетка мирне реинтеграције тог подручја у састав Републике Хрватске, чиме је коначно окончан рат у Хрватској и омогућено да се Хрвати почну враћати у град.

 

 

 

 Сат времена након доласка у мој први договорени разговор у Вуковару умијешао се, случајем, политичар из локалне власти. Након што је добрих сат времена објашњавао ситуацију у граду, првенствено међуетничке односе, мислила сам како је мој супутник имао право. Хтјела сам отићи првим „Шведом“ из Вуковара. Нећу навести политичарево име ни цитирати га, јер нисам дошла разговарати с политичарима. Ако се нечији глас из овога града чује, то су онда ионако политичари. Када два дана касније будем одлазила из града, након интензивних разговора с петнаестак људи, испоставит ће се да је његова душа била најмање мека. „Националистима у локалној власти не одговара помирење. Они живе од етничких подјела и диктирају што је друштвено прихватљиво. Све би било боље када се људи не би понашали као Срби и Хрвати, него као људи и када би такви послушали једни друге“, каже ми Срђан Антић из удруге Нансен дијалог центар. Срђан је рођени Вуковарац, али живи  у оближњем Осијеку. Није хтио да му дијете одраста у подијељеној средини. Супругу су му на породу, још прије рођења сина, питали што је дијете по националности.   Вуковарски градоначелник Жељко Сабо назива данашњи Вуковар градом мира и толеранције. Но многи ће рећи да је миран само према полицијској статистици, а толерантан тек у смислу да се Хрвати и Срби међусобно подносе јер морају, али не и пуно више од тога. Иако је Вуковар у доброј мјери обновљен, сваком пролазнику бит ће на први поглед јасно да се на тим улицама нешто страшно догађало – зграда разорених гранатама и пробушених мецима има још и у центру града - али подијељеност није видљива. Становници Вуковара пак кажу да рушевине више уопће не замјећују, али подијељеност итекако осјећају.  „Када би погледи могли убијати, било би сваког дана пуно мртвих у Вуковару. То је још увијек дубоко подијељен град,“ тврди Лјиљана Гехрецке. Разговарамо у скромном уреду цивилне удруге Еуропски дом, коју води у Вуковару од 2000. године и добро познаје његове становнике. Каже да јој је посебно жао младих, који су оптерећени прошлошћу за коју не могу бити одговорни. Те младе људе, каже, који иду у одвојене школе и немају превише међусобних контаката, једино спаја жеља да оду из града. Препричава искуство с радионице с вуковарским матурантима. Када их је питала што желе постићи у животу, нису се ничег могли сјетити, као да немају никаквих жеља. Онда се огласио први међу њима и рекао да би хтио што прије и што даље отићи из Вуковара. Чим заврши школу. Сви су се одмах с њим сложили. „Они желе средину која нуди нормалан живот, а не тужну прошлост. Овдје имају осјећај да стално морају плакати због нечега“, закључује. То ме подсјетило на писмо читатељице у локалним новинама. Жени је погинуо син у Вуковару и има довољно разлога за тугу, али јој је свеједно сметало што се и на Нову годину, баш у поноћ, код спомен-крижа у центру града организирало паљење свијећа за жртве. Када се цијели свијет весели и опушта, нама не дају да се и ми ту једну ноћ веселимо, протестирала је. „Вуковар болује од средње тешке депресије која је изљечива ако буде постојала егзистенцијална перспектива“, поставља „дијагнозу“ психијатар Никола Дробњак, донедавни шеф психијатријског одјела Опће болнице Вуковар. Дробњак је из оближњих Винковаца, а у Вуковар је излазио прије рата и радио годинама послије рата. „Вуковар прије и послије рата се уопће не може успоређивати. То је други град. Овдје су сви трауматизирани, чак и дјеца.“ Дробњак каже да се већ двадесет година од Вуковара прави град-жртва, што се онда преноси и на његове становнике. „За вријеме обљетнице пада Вуковара расте притисак на психијатријске установе,  јер људе све поновно подсјећа на рат и на оно што су прошли. Онда се сљедећих 11 мјесеци покушавају ишчупати из прошлости и нормализирати своје животе. До сљедеће обљетнице. И тако су у кругу из којег не могу изаћи. Лјуди овдје још увијек воде своје унутарње ратове.“

 

Дробњак сматра да би повећање запослености био почетак опоравка града.     „Довољно се споменика дигло у Вуковару. Нека сљедећи споменик граду буде нова творница“, каже. Но творнице се у Вуковару не отварају, већ затварају. Незапосленост је изнад хрватског просјека и често ћете чути да је недостатак посла главни проблем, а не међуетнички односи. Лијљана Гехрецке се као и многи слаже да је Вуковар заглављен у прошлост, али не и да би побољшање економске ситуације био главни кључ рјешења. „Поготово не би било добро да се Вуковар третира као јадника којем треба стално помагати, као да му је цијели свијет дужан због његове жртве,“ каже. „Потребан нам је прије свега сигнал да живот тече даље. Вјерујем да у свима нама тиња жеља за психичким растерећењем, али не знамо како превладати негативне емоције. На томе се готово ништа не ради. Чак и да сви Срби или сви Хрвати оду из града, мржња би и даље остала.“ Лјиљану Гехрецке срела сам и у студеном прошле године, када се у Вуковару обиљежавала двадесета обљетница од пада града. Дан након што се 18. студеног у колони сјећања кроз град окупило 50 тисућа људи из цијеле Хрватске, у дворишту некадашњег српског логора Велепромета одржана је мања комеморација. Кроз тај је логор прошло око 10.000 бранитеља и цивила, по подацима Хрватскога друштва логораша српских концентрацијских логора (ХДЛСКЛ). Један од говора тог хладног дана одржао је и фратар Вјенцеслав Јањић. Говорио је врло помирљиво и позивао на дијалог, указујући да без дијалога нема помирења ни истине, а без истине се стварају митови, од чега је рат тек на корак. Питам Гехрецке чини ли ми се или ријечи које позивају на помирење нису баш до сада долазиле с комеморација у Вуковару. Каже да су постигнути напредци, да је прије било више тмурнога, што дијели људе. Како то да је баш на 20., велику обљетницу, када се могло очекивати пуно националнога патоса у говорима, дошло до помака у реторици?  „Вријеме је учинило своје. Ништа друго“, одговара. С тим се слаже и Срђан Антић и тврди да у Вуковару по питању рада на ратној трауми није постојао ни један промишљен и квалитетан програм, него су већином то биле ад хоц акције невладиних удруга.

 „Сви позитивни помаци у Вуковару, којих је мало, али их ипак има, нису резултат дугорочних програма институција и политичког водства, него само протока времена и чињенице да су људи присиљени живјети заједно.“   Град у који су утрошене милијарде у обнову, али не и у програме суочавања с прошлошћу, помирења, сурадње свих становника, живи животом болесника којему траума не блиједи, него се само временом потискује.    Један од главни узрока продубљивања подијељености је одвојено школство. Од реинтеграције у Вуковару хрватска и српска дјеца иду у одвојене школе и вртиће. Кога год да питате – било Хрвате или Србе – рећи ће вам да је то лоше. Но тако је: Срби имају законско право могућности школовања на властитом језику и писму.  „То је институционализирана сегрегација којом се предодређује и живот и понашање дјеце у Вуковару. Дјеца су од вртића у гету и не контактирају с дјецом у другом гету, а изван институција нема интеракција успркос свему што тврде политичари. Школа је најважнији елемент социјализације и можете се ви хтјети дружити с ким год хоћете, али нећете имати с ким ако од малена познајете само припаднике властите етничке скупине. То резултира тиме да млади живе у увјерењу да је заједнички живот немогућ,“ каже Срђан Антић. Нјегова је удруга Нансен дијалог центар још 2000. покренула пројект Нове школе која би била отворена за све који не желе одвајати дјецу. Верифицирали су програм, имају више него довољно заинтересираних родитеља и наставника, али још се не зна када ће школа заживјети јер немају подршку политичара.

„Желимо да школа буде државна, а не приватна, јер би се и тиме показало да је Вуковар спреман за промјене. Очито то још увијек није тако јер надлежне институције не желе покренути оснивање школе.“ Какав је утјецај одвојених школа на дјецу, показују знанствена истраживања која су у Вуковару проводили психолози Динка Чоркало Бирушки и Деан Ајдуковић. Дјеца су мање од њихових родитеља спремна на контакте с припадницима друге етничке скупине. Иако та дјеца нису особно проживјела рат, она, за разлику од њихових родитеља, немају искуство живљења у неподијељеној заједници. Подијељеност је за њих природно стање града. Истраживања су показала и да велика већина и Хрвата и Срба сматра да је одвојеност дјеце у школама препрека успостави бољих односа у Вуковару. Но, свеједно, сваке нове школске године дјецу ипак уписују у одвојене разреде. „Они који прекрше неписана правила групе под великим су притиском околине“, коментира Срђан Антић. Маја Танасић и Јелена Стајин имају 16 година и иду у средњу школу на српском језику. У истој тој згради одржава се и настава на хрватском језику. Сви ученици одмор проводе пред школом, али се међусобно избјегавају. Сватко стоји на „свом“ дијелу дворишта. Маја и Јелена немају пријатеље Хрвате. Субота је и нашли смо се у кафићу у центру града, у који, кажу ми, залазе Срби. Навечер ће изаћи такођер на мјеста гдје иду њихови сународњаци. Немају гдје ни упознати своје вршњаке Хрвате. Но зато кажу да одлично сурађују с младим Бошњацима и Србима из Сребренице и диве им се како они успијевају надићи оно што се догодило у том граду. За њих је рат, кажу, „било па прошло“ и не занима их та тема. За обиљежавања пада Вуковара остају у кућама, као и већина њихових суграђана Срба.  Немају ни неко посебно мишљење о томе што се догодило у Вуковару. О будућности пак размишљају, али – изван Вуковара. „У Вуковару не може бити боље докле год се дјеца одвајају од малена и докле год се мржња преноси с кољена на кољено“, каже Маја. Обје ће, када заврше школу, наставити школовање. Као и многи млади Срби из Вуковара, ићи ће највјеројатније на факултет у Србију. Говоре српски, сви су њихови документи на ћирилици, а као припадници дијаспоре имају и предност при упису на факултете у Србији. Срђан Антић то назива „демократским етничким чишћењем“ које је благословила политика. Колико младих оде сваке године из Вуковара и више се не врати, тешко је провјерити. Уреди државне управе немају такве податке. Многи ће у Вуковару рећи да они Срби који не желе да им дјеца напусте Хрватску, шаљу их у хрватске школе. Међу такве се убраја и Миле Ивковић. Нјегов је поглед на Вуковар оптимистичнији, можда и због тога што није Вуковарац нити је ту био за вријеме рата. У Вуковар се доселио 1999. године, јер му је жена Вуковарка. Но, рат га ипак није заобишао. Када је почео рат у његовом граду, Сиску, одлучио је бранити своју кућу. У рату је рањен и има статус хрватског бранитеља. Миле је Србин. И такве приче нису ријетке. Процјењује се да је међу бранитељима Вуковара било око шест посто оних српске националности. Једноставно су, као и Миле, бранили своје куће. Један је од ријетких који за себе каже да живи неко предратно вријеме; дружи се са свима, слави и католички и православни Божић.   „Због оног што се догодило не треба бацати љагу на цијели народ. Ми смо се борили против српске политике, а не против српских грађана. Тко хоће овдје живјети, мора прихватити реалност да је Вуковар мултинационална средина“, каже Станко Задро. Срели смо се на промоцији књиге посвећене његовом брату Благи Задри, симболу обране Вуковара, који је, као и његов син Роберт, погинуо у рату. Након пада Вуковара Станко и његов отац су заробљени и одведени у Србију у логоре. Но, у Станку нема ни нетрпељивости, а камоли мржње. Из прогонства се вратио у Вуковар 2001. године. Дочекао га је блатњав, мрачан и разрушен град. Каже да град напредује, не само извана - зато што је обновљен - него су и тензије мање. Судећи према статистици Министарства унутарњих послова Вуковар није проблематичан град. У прошлој је години у Вуковару било, на примјер, 3,5 пута мање казнених дјела него у Задру. У задњих пет година регистрирано је укупно седам кажњивих дјела мотивираних злочином из мржње. У истом периоду у Задру их је било четири више. У МУП-у кажу да се углавном ради о графитама, а они се у Вуковару брзо бришу. Таква је наредба градоначелника, кажу Вуковарци. Како то да у граду у којем је готово сви имају неке губитке, гдје је осјећај изневјерености од дојучерашњих блиских пријатеља још увијек јак, а нису ријетке ни приче о томе да злочинци некажњено шећу градом, нема више међунационалних инцидената? Одговори на то питање су различити. У фризерском салону у центру града, у који, кажу, долазе „и једни и други“ јер је криза па је важно тко је јефтинији, а не тко је Хрват, а тко Србин, једна муштерија тврди да сваког викенда има инцидената, али да полиција то заташкава, а друга да има толико полиције на улицама града да ни не може ништа бити. „У три ујутро се осјећам сигурније на улицама Вуковара, него Загреба“, каже новинар Зоран Пехар. Као дијете је у љето 1991. с родитељима отишао на море. Лјетовање је завршило, а рат је у Вуковару почео и више нису могли ући у окупирани град. Прије четири мјесеца је почео поновно живјети у Вуковару јер га је Нова ТВ, за коју ради, послала за дописника. Зоран је задовољан животом у Вуковару, има посао и има пријатеље. Ни један међу њима није Србин, не зато што то не би хтио, каже, него није никог упознао. Зоран сматра да ће се људи у Вуковару окренути будућности тек када прошлост добије свој епилог. „Што би био епилог?“, питам га. „Да се сазна гдје су сви нестали који се већ двадесет година траже. Да се сазна цијела истина. Овдје још увијек постоје двије верзије оног што се догодило – хрватска и српска.“ Тијеком година је у ексхумацијама масовних и појединачних гробница идентифицирано око 1280 жртава из Вуковара. Још се тражи 345 несталих Вуковараца. „Онда можда на видјело не би изашла само истина која Хрватима одговара“, кажем му, мислећи на то што Срби често спомињу да су прије отвореног оружаног сукоба неки њихови суграђани такођер нестали, да су се минирале српске куће и пословни простори. „Па нека изађе“, одговара Зоран. „Нека сазнамо све па да коначно можемо на то ставити точку.“   Прије него што смо се растали, питам га тек тако, из знатижеље, како то да смо се састали у кафићу у који залазе Срби. Био је то исти кафић у којем су ме тог јутра  дочекале Маја и Јелена. Рекле су да је „српски“. Зоран слијеже раменима, мислио је да је „хрватски“. И додаје да му то није битно. Питамо конобара чије је то мјесто. У Вуковару то није неуобичајено питање. „Власници су један Хрват и један Србин“, одговара конобар. Зоран и ја се смијемо. Сунчан је дан. „Шведом“ одлазим из Вуковара.     

Овај текст је настао у склопу програма Балканске стипендије за новинарску изузетност, иницијативе фондација Роберт Босцх и ЕРСТЕ те Балканске истраживачке новинарске мреже.

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.