Универзитетска професорица Дженана Хусремовић за БУКУ: Неквалитетно образовање је најскупље!

Нама је годинама важније на којем језику ученици похађају наставу него да ли су научили разликовати шта је чињеница, а што мишљење, могу ли контрастирати двије информације и могу ли склопити смислен властити суд – да ли могу критички мислити.

Maja Isović Dobrijević / 07. децембар 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Дженана Хусремовић, професорица психологије на Филозофском факултету у Сарајеву, она је  и чланица радне групе за израду Извјештаја ПИСА 2018. Дженана у великом интервјуу за БУКУ говори о резултатима ПИСА тестова, образовању у БиХ, нашим грешкама, али и могућностима како да унаприједимо знање ученика.

Професорице Хусремовић, који је Ваш први утисак након објављивања резултата ПИСА тестова за БиХ?

Чекали смо дуго да учествујемо у ПИСИ, па сам више размишљала о том чекању у стилу „Дајте људи да видимо гдје смо и шта смо, па ком опанци ком обојци“. Западоше нас обојци, али ваљда нећемо више чекати..Резултати су очекивани, било је већ довољно индиција кроз друга истраживања да неће бити добри тако да вјерујем да се нико мислећи у ово држави није пуно изненадио.

Шта нам ови резултати говоре, у чему гријешимо када је образовање у питању?

Ови резултати су индикатори низа проблема у образовању, али допустите ми да кренем од почетка. Почетак свега су вриједности – увјерења о томе што је важно, важније и најважније. Вриједности су сидро које нас чува, она су у основи циљева које постављамо и утичу на одлуке које доносимо – за себе, за друге, за друштво. Оне нас воде у изборима и процјенама активности, политика, људи и догађаја, они су наши стандарди за просудбу. Иако сви имамо своје индивидуалне вриједности, групе / друштва имају своје колективне вриједности. Те вриједности видите у свакој активности, па између осталог и у буджетима (на што смо спремни потрошити паре). Ако је вама жао дати паре за интернационално истраживање или за високо квалитетан континуирани професионални развој наставника са праћењем и евалуацијом утицаја, а немате никакав проблем да истом сумом новца подржите куповину неколико аутомобила, онда је јасно да вам је више стало до моћи и престижа, него до образовања. И тако годинама, деценијама…Свако друштво, заједница, економија, размишља о систему заједничких вриједности које жели да инкорпорира у образовање како би их ученици разумјели, интернализирали, промовирали и живјели. ВРИЈЕДНОСТИ ЧИНЕ ДИО КОМПЕТЕНЦИЈА, ОНИ СУ ОБРАЗОВНИ ИСХОДИ.

На примјер, ако друштво каже „Нама је знање вриједност на врху хијерархије“ онда чини све да циљеве образовања дефинира тако да промовира знање, а ученици кроз образовни систем усвоје идеју да је знање моћ, да живе живот тако да цијене знање и желе да уче, њихов лични циљеви усмјерени су према стицању знања…Према свему што видимо, вриједности које чине Добро Друштво (креативност, једнакост, социјална правда, одговорност…) давно су изгубиле битку са тренутно најважнијим вриједностима - сигурност (одржање социјалног поретка, осјећаја припадности националној групи, реципроцитет услуга), традиција (поштивања традиције, прихватање властите „судбине“ у традиционалном поретку) и конформизам (послушност, поштивање старијих). Ако и има вриједности универзализма и беневоленције, онда су оне партикуларизиране и признају се само властитој групи (прочитати „Чему (не)учимо дјецу“). Све се ово пресликало на то у што смо ми улагали енергију – у парцијализирање управљања образовањем, борбу за језик, вјеру, националну историју и географију, а одбијања вањских објективних мјерења у кључним животним вјештинама. Нама је годинама важније на којем језику ученици похађају наставу него да ли су научили разликовати шта је чињеница, а што мишљење, могу ли контрастирати двије информације и могу ли склопити смислен властити суд – да ли могу критички мислити.

Све остало дошло је као посљедица – екстерне матуре на нивоу административних јединица нерелевантних за успоредбу, ниска улагања у иницијално образовање наставника, осмишљавање иницијалног образовања наставника на нивоу катедри, ниска улагања у професионални развој наставника, без праћења, без евалуација, промјене на основу одокативних процјена што би се требало радити и опет одокативних процјена колико су промјене донијеле побољшања.

Образовање је огледало друштва. Наше огледало, у којем смо као зла маћеха из бајке видјели себе као љепотицу, је пукло, исфрагментирало се, уситнило се и ми нисмо били у стању сагледати цјеловиту слику. ПИСА нам понудила ново огледало. Читаво и реално. Ми немамо право да га одбацимо зато што нам се не свиђа на одраз, не смијемо због дјеце и због наше будућности.

На који начин се те грешке могу исправити? Да ли је могуће нешто урадити у краћем временском периоду имајући у виду да су и саме грешке које чинимо вишедеценијске?

Очекивање брзих побољшања је пројектна филозофија. Образовање НИЈЕ пројекат и нека нико не очекује брза рјешења. Образовање није творница и складиште, па да о њему размишљате колико је јабука ушло, а колико сока изашло. Образовање је цјеложивотни комплексни процес у којем су сви елементи међузависни и сваки елемент мора бити стратешки осмишљен, финансијски подржан, тактички истрајно и упорно провођен са свим актерима који аутентично прихватају заједничке циљеве и дјелују заједно да би их постигли.

Образовање је дугорочан процес.

Прва и основна ствар је схватити да данашња дјеца требају за коју годину постати запосленици у економији БиХ. Они ће преузети економију и друштво (мада није баш да им нешто посебно остављамо). А какву то ми економију хоћемо? Какве ћемо запосленике требати? Креативне, флексибилне, критичке мислиоце, или функционално неписмене, што не могу разумјети мало сложеније упутство за машину? Је ли мислите да ћете им моћи објаснити да не знају радити посао? Је ли мислите да ће онда они моћи миијењати образовни систем?

Дакле, нама је навалити и радити на читалачкој писмености. Дјецу предшколског узраста, посебно дјецу из нижег социо-економског статуса, обухватити раним одгојем и образовањем како би градили предчиталачке вјештине. Подаци из ПИСА истраживања 2012. године показали су да у ОЕЦД земљама дјеца која су била обухваћена раним одгојем и образовањем постигла су резултате на ПИСИ за једну годину више у односу на своје вршњаке. Озбиљно фокусирање на дјецу до пете године живота, посебно на оне из неповољнијег социо-економског положаја, поставља темеље постигнућа касније у школи, факултету и каријери. Да ли знате да је, према подацима АПОСО, наш тренутни обухват у вртићима око 12% и то су већином дјеца у урбаним срединама са два запослена родитеља? И то вам показује наше вриједности – видимо вртић као мјесто за чување дјеце.

Даље, развој читалачке писмености мјерити на крају трећег разреда. Дјеци која заостају у читању обезбиједити додатне ресурсе (додатне часове, инструкције за родитеље,…).

Одмах покренути израду програма за професионални развој наставника. Искористити већ припремљене стандарде занимања за наставнике како би програми обуке били усмјерени на исходе. Уложити средства у праћење ефеката тих програма.

За математику и природословље почети од вртића радити на развоју вјештина знанственог мишљења кроз увиђање везе математике и стварног живота, узрока и посљедица, једноставних експеримената…

Колико сутра се може почети са организацијом додатне подршке у учењу за ученике из нижих социо-економских слојева (који видно заостају за својим вршњацима из виших социо-економских слојева).

За ученике средњих стручних школа (посебно трогодишњих школа) обезбиједити ресурсе како би се повећали њихови капацитети у читалачкој, математичкој и природословној писмености. Праћење трендова у резултатима ПИСЕ између 2000. и 2009. показала су да се већина побољшања десила због значајног побољшања резултата ученика који су имали ниска постигнућа.

Ревидирати наставне планове и програме како би били усмјерени на исходе. БЕЗ ЈАСНОГ ЦИЉА НЕ МОЖЕ БИТИ НИ ЈАСНОГ ПУТА. Без јасних исхода, не може бити на усмјереног наставног процеса.

Дати довољно аутономије наставнику да може постићи исходе без притиска кажњавања.

Краткорочно (наравно ако се наше власти смилују), реформом курикулума, дефинирањем јасних исхода и циљева, формирањем коалиција свих укључених у образовање и заинтересираних за побољшање које ће онда дефинисати оствариве задатке и прихватити их се као пит булови, можемо кренути ка бољим резултатима.

Као велики проблем издвојило се некритичко промишљање младих, како уопште радити на развијању критичког мишљења имајући у виду да је такав начин промишљања на нашем простору веома проблематичан, јер кад се каже критика код нас се одмах претпоставља да је ријеч о нечему негативном? Углавном се од ученика тражи репродуктивно знање, то је оно „учење напамет“, а резултати ПИСА тестова посљедица су таквог усвањања знања. Како то у коријењу мијењати, јер оно што данас научимо напамет за неколико дана заборавимо, једноставно је тешко да се тако усвојено знање може дуже задржати?

Хајде да видимо један задатак из природословне писмености из ПИСА 2015, како би свима било јасније шта је то што је критичко мишљење. Овај задатак је јавно доступан. Важно је да знамо да се базичном функционалном писменошћу сматра оно дијете које може да уради задатке на тзв. нивоу 2.

Задатак испод је ниво 1а, а од ученика се тражи да идентифицира једноставно истраживачко питање када се варира само једна варијабла или фактор.

 

Да би ученик ријешио горње задатке, он мора знати основне природословне концепте, мора знати прочитати графикон, тумачити знанствене податке и доказе и разумјети узрочно – посљедичне односе, те доносити закључке на основу имплицитних доказа.  

Укратко, критички мишљење је вјештина објективне анализе информација и доношење смисленог суда. Објективна анализа укључује провјеравање извора, разликовање чињенице од мишљења, процјењивање квалитета информација, разликовање битног од небитног. Критичко мишљење започиње са основним наученим информацијама и садржајима и не можемо критички мислити ако немамо основна знања из неког подручја. То је први ниво знања. Други ниво је разумијевање, али то још увијек није критичко мишљење. Разумијевање садржаја значи да ми узмемо неке информације или идеје и преведемо их на властити „језик“, повежемо са нечим што знамо и тако их смјестимо у своју спознају. Ово је максимум који ми у образовању тражимо, судећи по резултатима ПИСЕ.  

А критичко мишљење је вјештина која нам омогућава да разумијемо реални проблем, прикупимо информације, оцијенимо њихову релевантност, повежемо их у цјелину, сагледамо узроке и посљедице, и донесемо суд који је неовисан о ауторитету. Резултати ПИСЕ су нам показали да ми имамо 0,1% ученика у природословљу, 0,2% у читалачкој писмености и 0,8% ученика у математичкој писмености који су на највишим нивоима критичког мишљења.

Пошто је критичко мишљење вјештина и учи се, то значи да се може мијењати тренутно стање.

Шта значи чињеница да ученици не могу анализирати садржај или доносити свој суд о нечему, колико се то одражава на њихов каснији живот?

Образовне посљедице:

Што је виша разина читалачке писмености ученика са 15 година, то је већа вјероватноћа да ће он остати у образовном систему до своје 21. године. Ако ученик са 15 година има проблем са базичном функционалном писменошћу (нпр. из текста од 4 кратка параграфа не може да закључи тему и идеју или да уради горе наведени задатак) у наставку школовања градиво постаје још неразумљивије, учење постаје патња и ученикова перцепција самоефикасности пада. Када је перцепција ефикасности ниска, интереси за учење падају, циљеви за будуће школовање се прилагођавају тим интересима, а активности за постизање тих циљева су углавном усмјерени на изведбу (да се прође, да се добије добра оцјена), потешкоће се виде као проблеми, а не као изазови и на крају је само битно да се са што мање напора дође до неког резултата.
Наставници се прилагођавају овим нивоима и добијете оно што ми имамо сада – високе просјечне оцјене које указују на то да ми базичну разину разумијевања видимо као изврсност. Сад ви мени реците, је ли ово то што ми желимо?

Економске посљедице:

Читалачка писменост је бољи предиктор економске и социјалне добробити него број година проведених у школовању. Ученици који имају више разине читалачке писмености имају већу вјероватноћу да ће имати већу зараду и економску стабилност (да ће имати посао и неће имати дуге периоде незапослености).

Социјалне посљедице

Ако не разумијете шта је мишљење, а шта чињеница, како онда можете у мору информација разлучити што је тачно, а што је лажна вијест?

Како ћете разумјети да оно што људи причају и пишу нису ултимативне истине, него њихова мишљења и да ви имате право на другачије мишљење?

Поражавајући је податак да су ученици јако лоши када су у питању природне науке, а са друге стране све наше школе имају вјеронауку, а на разумијевању природних феномена јако мало се ради?

Што год био нечији став о вјеронауку, чињеница да у школама имамо вјеронаук апсолутно нема везе са остваривањем образовних исхода у читалачкој, математичкој и природословној писмености. То што дијете учи о вјери и религији, никако не треба да га омета у томе да зна прочитати графикон или да је у стању израчунати који облик ливаде може оградити са 32 метра дрвене ограде. Али, исто тако чињеница да смо ми године потрошили на дискусије о вјеронауку и језику запостављајући друге проблеме довела нас је до тога да су два горе споменута задатка тешка за нашу дјецу.

Да ли и академска заједница сноси дио одговорности за овакво стање, ипак ученици, наставници и професори завршавају овдје факултете, да ли они током студирања довољно уче о педагогији и образовању и како то примјенити у настави. И од студената неријетко тражи репродуктивно знање, а не разумијевање материје?

Академска заједница итекако сноси свој дио одговорности, само нисам сигурна да ли су још то и схватили. Прошле године је припремљен и квалификацијски оквир за наставничке компетенције. Иницијално образовање наставника не смије бити препуштено на намишљање појединцима, стандарди морају бити постављени, а академска заједница мора почети да их поштује. Образовне власти морају обезбиједити средства за дуже хабилитације у школама током студија, а кроз лиценцирање наставника у школама обезбиједити квалитетан кадар који ће систематски пратити рад студената и бити партнер факултетима у изградњи квалитетног наставног кадра.

Шта родитељи могу свакодневно радити са својом дјецом када је образовање њихове дјеце у питању, ипак није сва одговорнот само на школи и академској заједници, дио је и на родитељима?

Читајте са својом дјецом. Читалачка писменост је основа, мајка свих писмености. Разговарајте с дјецом што је важно у прочитаном, што је порука, учите са њима нове ријечи,… Играјте се бројевима, искористите кухање да са дјецом урадите мале експерименте…

Питајте своје дијете шта је данас научило у школи, умјесто да га питате шта је било у школи. Помозите својој дјеци овим питањем да рефлектирају на свој дан, да рекапитулирају што се важно десило.. не посустајте када добијете одговор „Ништа“.

Не награђујте оцјене, награђујте напредак дјетета, награђујте их када пробају нове стратегије учења, похвалите их када траже повратне информације, потичите их да у школи питају наставнике када им нешто није јасно, када су фокусирани и када напорно раде. Није сваки труд продуктиван, немојте им говорити „Ти се потруди“, помозите им да науче шта је до продуктиван труд и рад. Причајте о важности знања и разумијевања, о важности истрајности и упорности у учењу и савладавању задатака. Будите присутни у моменту, слушајте своје дијете…

На који начин је школство уређено у земљама које су постигле добре резултате на ПИСА тестовима, које су неке њихове кључне карактеристике којима бисмо требали тежити?

У земљама које су постигле добре резултате знање и образовање су стратешки позиционирани као компаративне предности. Друго, они се већ деценијама баве квалитетом и једнакости у образовању. Они чине све да разлике у потигнућима дјеце различитих породичних залеђа буду што сличнији, а да сви заједно квалитетно уче. Они улажу у иницијално образовање наставника и њихов професионални развој. Они имају разрађене системе вредновања рада наставника и професионалне помоћи, супервизије и менторства. У тим земљама на државном нивоу постоје механизми праћења квалитете образовања за све ученике (као што је државна матура, истраживачки пројекти,..) при чему је главни циљ ових менханизама да се идентифицирају ученици, школе и подручја којима је потребна додатна подршка. Њима су наставници важни, а ученици још важнији.

Национални извјештај ПИСА 2018 којег је припремила Агенција за предшколско, основно и средње образовање БиХ  даје сјајан преглед добрих пракси у државама које су одлучиле да на основу резултата ПИСЕ покрену промјене.

Допустите ми да овај текст завршим са једном изреком великог филозофа и психолога Wиллиама Јамеса (1842 – 1910): „Велики број мисли да мисли онда када само реорганизира властите предрасуде“. Неквалитетно образовање је најскупље – по појединца, по економију, по друштво.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.