Умјетница Ирма Маркулин за БУКУ: Да би била слободна, жена мора бити неовисна!

Трагично је да се под репресијама враћамо уназад. Жене не могу одлучивати о свом властитом тијелу, жене се убијају јер се не придржавају религијских кодекса облачења, а у ситуацији пандемије коронавируса обитељско насиље над женом узима маха.

Maja Isović Dobrijević / 29. октобар 2020

 

Умјетница Ирма Маркулин рођена је 1982. године у Бањалуци, а средњу школу примјењених умјетности и дизајна, смјер сликарство похађала је у Загребу. Завршила је Академију ликовних умјетности у Загребу, а студирала је и на Академији умјетности, дизајна и архитекутуре у Прагу у склопу Ерасмуса 2004-05. Постдипломски и дипломски студиј из визулних умјетности завршила је на Кунстхоцхсхуле Берлин Wеиßенсее (КХБ). Добитница је многих међународних умјетничких стипендија, а имала је више самосталних и групних изложби широм Европе.

Ирма данас живи и ради у Берлину. Од 2006. године чланица је Хрватског друштва ликовних умјетника (ХДЛУ) и од 2017. године чланица удружења берлинских умјетница (ВдБК). Са Иромом смо за портал БУКА разговарали у умјетности, положају жена у умјетности и темама које је у раду највише заокупљају.

Ирма, живите и радите у Берлину, на неки начин то је већ остварење сна за једног умјетника/цу. Колико је тешко данас живјети један живот умјетника, које све изазове такав живот носи ?

Да ли је мјесто умјетничког дјеловања гаранција ултимативног успјеха и остварење сна? Живјети као умјетник у једној од најзанимљивијих еуропских метропола (политички, економски и културолошки) се заиста одражава на рад, али не само у позитивном смислу. Берлин је мјесто инспирације не само зато што овдје музеји нуде велике збирке или вам на факултету предају људи који су и сами дио повијести умјетности о којој говоре, већ зато сто је овдје критични осврт на умјетност и њезина друштвена улога дио свакодневице. О умјетности се расправља на телевизији и у новинама, на улицама настају политичке акције, активисти и перформени политичарима граде споменике пред кућним прагом, сатиричари преузимају улоге дипломата. Умјетност није елитарна већ друштвена активност која итекако утиче на јавни живот и мишљење.

У таквом се окружењу брзо учи и отварају очи. Али живјети као умјетник у Берлину захтјева фокус и самодисиплину упркос свим егзистенцијалним страховим.  Овдје се за реализацију пројеката натјечу најбољи свјетски умјетници, тако да је шанса добити добру умјетничку стипендију, добар изложбени простор или добар атеље на познатој локацији мала. Овдје желе сви успјети, од старат-уп дизајнера до уличног свирача. Оно што овај град бјесномучно захтјева је самокритичност, брутално одрицање и скоро па фанатичну преданост раду. То је својствено позиву умјетника општенито, ма гдје год се налазио, само што је овдје јако пуно јако добрих…то инспирише али и фрустрира, захтјева устрајање али и дозу наивности, да би се уопште усудио на подхват. Укратко за мене је Берлин мјесто слободе али се она заснива на челицној дисциплини. И само ако једно надахњује друго, онда таква борба има смисла.

Какве изазове носи животу мјетника ?

Живећи као умјетник у Берлину јасно је да преданост раду те челицна дисциплина сами нису довољни за „успјех“. За умјетничку каријеру битни су фактори на које умјетник сам уопште не може утицати... улоге критичара, финанцијска позадина, обитељски бацкгроунд, подријекло, кустоси које те уздижу или уништавају, док „проматрач“ као задња инстанца исто игра улогу у том не/успјеху. Сви ови фактори утјечу на каријеру и стварају мит о умјетнику. Данас је умјетност за мене, у односу на студентске дане, пуно више него изазов.То је посао који има одговорност, дужност, а може бити и опасан. Радећи као умјетник данас, немогуће је не дотакнути се горећих социјално-политичких тема. Питање слободе и улоге појединца у тоталитарном друштву, етничка припадност и улога религије те испреплетеност политике. Капитална моћ појединаца и инструментализирање умјетности путем спонзорства, су битна питања које умјетници у својим радовима пропитују. То и  јест разлог зашто данас, више него икад прије, умјетнике затварају покушавајући их тиме ушуткати. Смисао умјетности јесте критично преиспитивање друштвеног поретка. Ако умјетности изазива емоције, протесте, кажњавања лишавања слободом, онда то дефинитивно показује да умјетност итекако има велику моћ да нешто промијени. То показује да је умјетност нужни каталализатор друштвеног стања у једној земљи. Према томе, какве год изазове умјетнички живот са собом носи, своди се у првој линији на одговорност према друштву. Само тада умјетност може постати културно добро.

Данас су умјетници, новинари па и наставници на мети јавних увреда и пријетњи. Значи занимања којима је објективност, критичност и учење о демократским вриједностима суштина самог позива.То наводи на размишљање у каквом „друштву“ ми то живимо? Да ли смо у стању прихватити занимање другог и толеристати туђи став ? Данас живећи у овом за многе „збуњујућем свијету“, пуном контрадикторности, храброст више него икад море послужити као узор другима.

У вашем раду главне теме су идентитет и прошлост, шта сте у свом истраживању открили везано за ове теме? Колико нас идентитет и прошлост одређују, посебно мислим на људе са ових наших простора, шта нам умјетност нуди као одговор?

Истраживачки Арт-ин-Ресиденце-Программ Министрства вањских послова у Бечу, Q21 добила сам 2016. године. Имала сам могућност да истражујем о својој прородици која је прије Првог свјетског рата боравила, студирала у Бечу и трговала са Аустријом. Занимљиво је да се главни државни архив налази у улици под назовом Херренгассе/Господска улица, као и улица гдје је живљела моја бањалучка породица. Ради тога сам серију назвала “к.у.к.мицросториес“, мале приче из монархије. Поред породичних занимљивости, дошла сам у додир са тадашњим фото материјалом који је приказивао „жене из Босне и Херцеговине“.  Изглед жене на дописници био је сведен на стереотип.

Тако да све скоро све жене из Босне приказиване са фереджом. На основу одјевних предмета да се видјети хабсбуршка носталгија за истоком тј. Оријентом, али која је била у улози тадашње пропаганде и не одговара слици тадашњег грађанског друштва у Босни. У раду сам комбиновала фотографије из архива „службене дописнице“  са фотографијама из обитељског албума (фотографијама моје баке, прабаке, пратетке). Инсталацију сачињавају 16 ручно резаних дописница, које тематски показују женске портрете из Босне и Херцеговине измедју 1912-1921. Ти портрети указују на индивидуалност обитељске историје те нестанак грађанског друштва у Бања Луци након 1. Свјетског рата.

Рад тематизира не само вјерски идентитет изражен одјећом као статусним симболом, већ указује на актуалност  теме те вјерске и етничке предрасуде у тадашњој и садашњој  Еуропи.

 

Фото 1.КуК Мицросториес, изрезана фотографија у свјетлећој кутији од дрвета, појединачна димензија 25x18x15цм.  Фото 2. Фотографија из породичног албума, од Марине за Велену Божић, 1913, Фото 3. Кук.Мицросториес/ лимитед Едитион, ситотисак на памуцној мајици, 2020.

Рад КуК Мицросториес био је први пут изложен на Виенна Цонтемпорарy, сајму сувремене умјетности у Бечу 2017. године те 2018. на изложби Wаллс анд Бридгес у склопу 21. мотовунског филмског  фестивала.

 

Можемо ли гледати према будућности, јер као да смо и даље у оковима прошлости?

Питањем властитог идентитета те улогом жене у друштву бавим се од студија на ликовној Академји, кад сам 2006. изложила мој дипломски рад са 9 аутопортрета. Међутим тад 2001-2006. је такав аутобиографски рад било потпуно оут. Поред тога медиј сликарства је био незанимљив. Видео и перформанс биле су награђиване умјетничке дисциплине, док се сликарство сматрало превазиђеним и старомодним медијем. Зато се ја након стечене Дипломе ликовних умјетности одлучујем отићи на студију Берлин, у потрази за сувременијим приступом сликартву.

Прошавши њемачки систем образовања, научила сам да умјетност проматрам у контексту. То ми је омогућило да традиционално академско образовање спојим са сувременом теоријском праксом, значи да изученом сликарском занату претходити смишљени концепт. Сваки концепт се заснива на претходном истразивачком раду који налазим копајући по архвима. Оно по чему се ја у том тражењу разликујем од других, јесте занимљива обитељска прошлост женских особа која је дио мог, а не само колективног идентитета. То је оно што мој рад чини аутентичним. Поред тога, ја не преносим архивски материјал онако како је нађен, већ се користим са посебним техникама које раду дају печат. У том временском процесу ја користим копије нађених фотографија које гужвајући, преламајући, слажући или кидајући, поново снимам и користим као сликарски предложак. Трансформација фотографског материјала је дуготрајни процес  у настанку а не финални рад. Принцип по којем ја своју биографију уклапам у историјски контекст, користећи инсталацију и сликарство засновано на фотоматеријалу, је свјесна и промишљена одлука.

Колико се живот жена код нас из године у годину, можда је боље рећи из деценије у деценију, мијењао?

Дубоко интересовање за тему жене јасно се види у континуитету мог рада, који је започео пуно прије „ме тоо“ дебате. Разлог томе лежи у снажним прородичним карактерима. Због жена које су упркос слави, образовању и богатству умрле заборављене. Ја сам задивљена њиховом неуморном вољом и опсједнута трагичним политичким превирањима које су их затекле. То ме наводи да испитујем улогу жене у политичком и друштвеном контексту, кроз све временске деценије.

Фамилy холес. Инсталација од папира, појединачна величина, 270 x 190 цм. 1.Милена пл.Поглаyен, 1921 Карловац, бака Десанка Поповић-Делиц, 1942, пра-бака Филипа Поповић-Делић 1921, Бања Лука

 

Исти принцип рада сам примјенила на серију слика женских народних хероја и зена из фабрика. Док се у серији женских хероја бавим заборављеним женским партизанкама у другој серији сликам раднице у фабрикама из источног блока. Обије серије имају за главну тему женски портрет. Лица женских хероја су представљена као згужвани и одбачени папир. То је била скица коју сам сликала на платну, на начин да контраст и сјена згужваног папира подсјећа на социјалистичке споменике. Серију сачињава 91 портрет великог формата жена које су у периоду од 1949-1952. проглашене за женске народне хероје, а које именом нитко не зна, осим можда  двије до три (Нада Димић, Рада Врањешевић и Дана Будисављевић). Сам спомен њихових имена указује на специфичности њихових живота, улогу у народно-ослободилачкој борби, те испреплетеност вјерске и етничке припадности на нашим подручјима.  Зато је битно да серија садржи све службено признате јунакиње, како не би дошло до селекције. Тиме што их на овај начин сликам, не само као фототапету већ као згужвани портет, желим јавност подсјетити на њихову одлучност која је пала у заборав. То је архив женског херојства који се неовисно о политичком систему данас и неовисно о њиховој етичкој припадности несмије заборавити. Ову серију започела 2013. године за вријеме једногошиње стипендије за међународне умјетнице Голдраусцх у Берлину, те на њој радим и даље.

 

1.Ђина Врбица, рођ. 1913 у Подгорици, убијена 1943 у Блатници. Проглашена за народног хероја 1953, уље на платну, 150 x 130цм, 2. Самостална изложба у галерији Крупић-Керстинг у Келну, Хероинс, 24 од 91, 2017

 

Серија Блендунг  / Засљепљење представља жене које су радиле у фабрикама источног блока, а највише портрета потиче из фабрика у бившој Југославији. Фотографски материјал сам слагала један преко другог да бих тако представила радну траку...ручни и машински рад као низ фотографија снимљен различитим фото-филтерима. Жене које стаклене тегле витаминкиних  краставаца трпају у регале попут „споменика поп-арту“ је критичан и слојевит рад. Овдје је тема не само улога жене у социјализму, већ и прозиводња у фабрикама које су обиљежиле моје дјетињство у Бањалуци. Многе од њих више не постоје, а  поготово не у том облику ( Творинца духана, Босанка, Витаминка). Тада је манулена продукција била захтјеван и плаћен посао, док данас масовна производња мармелади више не треба жену на покретној траци. Занимљиво је видјети како су жене тада у пословним занимања аутомеханичарке биле равноправне мушкарцу, а нерјетко су и талиле челик.

 

1.Блендунг / Витаминка Нр.3, уље на платну, 130 x 150 цм, 2016, 2.Блендунг / Атомеханичарка, уље на платну 100 x 120 цм, 2016

 

Задња серија Филм-Стиллс бави се стереотипом жене - глумице, мучне моралним одлукама.

Серија слика Филм-Стиллс, 2019/2020, различити формати, уље на платну. Снимак из атеља, Ирма Маркулин

 

Протагонисткиње су глумице из филмова 80-тих релативно познатих режисера. Њихов карактер на платну је приказан кроз лик жене која је заробљена између морала и дужности. Поред те унутарње борбе, оне врло добро рефлектирају стање у којем се налазе. Растргане између друштвених конвенција и очекивања средине, оне представљају истовремено јаке али и трагичне женске ликове. Филмске улоге приказују жену присиљену у корзет која се противи очекиваној дужности те се не жели прилагодити, иако то за њу не значи конвенцијонални хаппy енд. Ова серија стоји у супротности са серијом женских јунакиња. Популарност (лика) глумице стоји насупрот непознатом лику жене народног хероја. Заједничко им је да нас својом комплексном друштвеном улогом или самом биографијом инспиришу.

Колико се заправо у прошлости, али и данас, умањује, потискује, заборавља улога жена у друштвеном животу и друштвеним промјенама?

Мислим да овај кратки пресјек мог рада најбоље показује да се ја систематски бавим женским портретом кроз различите друштвене системе и различите временске епохе. У приказу јунакиње којој се самом титулом народног хероја указује част (1949-53), раднице у фабричким халама оцртавају раздобље касног социјализма (70тих), Филм-стиллс се бави улогом жене у медијима и на филмском платну (60тих/80тих), док серија КуК Мицросториес испитује вјерске стереотипе те се бави одјећом и модом као социјалним стаусом жене у Босни за вријеме Првог свјетског рата, а серија Сцхоолцлассес испитује индивидуалност унутар масе и женски групни портрет од 1929-2002.

ЦМYК, уље и акрилик на платну, 180 x 360 цм, цитат слике „Тхе регентессес оф тхе Олд Мен'с Хоме ин Хаарлем, Франс Халс, 1664 “, 2007

 

Овим истраживачким радом, представљам не само жену и њезину потиснуту улогу у друштву, већ сликарски приказујем осебујну документацију која је заснована на дугогодишњем истразивачком раду. Рад у којем је жена као народни херој заборављена или само босанска дјевојка са разгледнице без идентитета, најбољи је одговор како се улога жене у друству не смије заборавити и како се увијек изнова мора борити за позицију унутар друштвене заједнице.  Улога жене се не подразумјева, већ се за њу мора изнова изборити.

У јануарском издању Монопола, овај часопис за сувремену умјетност, дотакао се и једне прилично неугодне теме  а то је мајчинство поред умјетничке каријере. Насловница је гласила Кинд унд Кунст - дас летзте Табу (Дијете и умјетност-задњи табу) Јан./2019. Док се умјетност у многим друштвеним питањима представља као авангарда, може се рећи да је по овом питању и даље средњи вијек. Став кустоса и галериста према умјетницама које имају дјецу уз умјетничку каријеру је више него маћехински, њих се паркира на ледиште. То је стигматизација умјетнице и систематско гушење каријере. Ако дијете не можете уписати у вртић до треће године (у Њемачкој је неуобичајено да бака и деда одгајају дјецу) порука је јасна, да је жени мјесто испред шпорета. То је погрешан је сигнал, ако умјетница која има дјете не може добити никакву стипендију и финанцијску помоћ да реализује свој умјетнички рад. Заправо, управо би се такву борбу жене између породице и професије требало стипендијом наградити, а не послати на трогодишњи одмор. Тиме што држава доноси такве одлуке, одузима жени право гласа да учествује у изградњи властите каријере. У поређењу са западном Њемачком је источни дио је по овом питању заиста био напредњи, јер су постојале јаслице, рад жене је био изједначен раду мускарца. То је само један примјер.

Које бисте проблеме жена издвојили као највеће, шта можемо урадити да се, генерално гледано, положај жена код нас побољша?

Вишеструка улога жене у друштву је недовољно цијењена самим тим што за исти посао жене нису исто плаћене (осим јавног сектора) што је дискримација сама по себи. Док на аукцијама сликари као Рицхтер добијају суме једног ногометаша из Реал Мадрида, једна Лоуис Боургеоис не може достићи ни дио такве суме. Њу наводим као неког чији је рад свеобухватан, дуготрајан, јавно признат и цијењен. Јасно је да никаква аукцијска кућа не може утицати на куповну жељу купца, али политичка одлука да музеји одкупљују рад умјетница би повела бар јавну расправу по том питању. Да би било једнако цјењене, умјетнице морају бити једнако плаћене! Тржисте умјетности може помијенити став само ако државни фондови који одкупљују дјела улажу у изграђено знање и рад умјетница. Ако га новчано подрже реалним хонорарима омогућујући тиме да умјетнице могу живјети од свог умјетничког позива, бар дјеломично. То би била порука да више нисмо старомодни, јер се зна да је рад умјетница дефинитивно подцјењен. Под тим не мислим првенствено на сувремену сцену данас, можемо започети и са књигама о сликарицама и фотографкињама из 30-тих година прошлог вијека. Умјетнице треба публицирати, излагати, показати јавности, учинити их видљивим...Овдје се не ради о томе да се жена прикаже као жртву на умјетничком пољу, већ да се за њих зна јер су не само радиле већ и увелико доприњеле развоју умјетничких стилова. С друге стране, умјетнички рад сам по себи мора бити лишен спола и бити квалитетан да би опстао - али ако га нитко не види и не зна за њега онда он као да не постоји. Постоје лобији, скупљачи умјетности који итекако имају утицај на умјетничко тржиште. Не може се објаснити зашто се у музејским депоима налази само занемарив постотак радова умјетница. Присјећам се слике рада од  Гуеррила Гирлс из 1989 “Лесс тхан 4% оф тхе артист ин тхе Модерн Арт сецтион аре wоман,бут 76% оф тхе нудес аре фемале“.

Овдје желим као добар примјер навести импресивни рад др Сарите Вујковић која ради на промицању женске умјетничке сцене. Њезино залагање може послужити као примјер и другим регијама на нашим просторима. Од самог преузимања водства Музеја савремене умјетности РС у Бањалуци она се неуморно залаже да се статус женских умјетница на нашим просторима побољша те да се њихова улога узме озбиљно. То се види у бројим публикацијама, изложбама и међународној сурадњи са другим музејима. Тако сам и ја први пут излагала у Бањалуци на позив др. Сарите Вујковић на изложби коју је кустоски подржала угледна теоретичарка умјетности др. Бојана Пејић. На групној изложби Мицросториес: сувремене женске умјетничке праксе након 2000, први пут сам се представила бањалучкој публици са серијом слика великих формата школских разреда под називом  Сцхоолцлассес. И ова серија слика се заснива на обитељском архиву а прати развој грађанског друштва те едукацију у Босни  од 1929-2006. Након изложбе је изашао каталог, те је Музеј откупио и један мој рад за своју умјетничку збирку.

На који начин је женски друштвени активизам постојао у БиХ? Шта су жене све урадиле, а што је и данас у сјени?

На који је начин активизам постојао у БиХ немогу детаљно одговорити, јер ми је активизам осим оног у социјализму на нашим просторима непознат. Али борба за женска права је јос од Мајске Револуције 1848 била борба за равноправност, за право политичке одлуке и за право гласа. Можда је социјализам у Југославији раздобље које најбоље могу оцртати јер сам га особно доживјела и у којем је жена била донекле еманципирана, а женски активизам био присутан не само пропагандне сврхе. Најзначајнија права су свакако изједначавање грађанских права, напредовање у позивима и слободан приступ у политичком животу, права скрбништва, те закони и казне против насиља над женама. Питања која се и данас морају преиспитати. Поготово данас, јер се у многим државама под конзервативно настројеним страначким властима смишљено укидају права женама. Видимо из дана у дан како националне странке жену своде на њезину „традицијоналну“ улогу.

Трагично је да се под репресијама враћамо уназад. Жене не могу одлучивати о свом властитом тијелу, жене се убијају јер се не придржавају религијских кодекса облачења, а у ситуацији пандемије коронавируса обитељско насиље над женом узима маха. У сјени остаје све оно што је досад постигнуто, зато је та борба нужна сваки дан и у свакодневном животу.

У мојој породици жене су биле неовисне јер су потицале из моћних трговачких обитељи. Индустријалци који су им били мужеви нису се њима као орнаментом китили, већ су оне биле те које су финанцирале послове својих мужева и учестовали у пословним одлукама. Оне су биле те које су донослиле насљедство у својим рукама и одлучивале како и с ким желе живјети. Нажалост, финацијска овисност и дан данас је навећи вид модерног ропства жене у заједници, па и оној најмањој-брачној. Да би била слободна жена мора бити неовисана.

Колико је данас тешко пробити се у свијету умјетности, које је нека Ваша порука младим умјетницима и умјетницама ?

Мислим да сам се, пишући о својим искуствима умјетнице у Берлину, дубоко дотакла ове теме. Као што сам навела то овиси о факторима који дјелом не овисе о умјетнику самом. Умјетници се користе стратегијама које су нужне за преживљавање. То је наш кључ успјеха и то је својствено само умјетницима. Стратегија да из властите трагедије и трауме, прерађујући ју, стварају нови смисао за себе а тиме и за друге. Мислим да ту лежи потенцијал умјетничког стварања, у властитој реинкарнацији...и то увијек изнова неовисно о успјеху и неуспјеху. То је једноставно покретни мотор. Мислим да је битно да је рад буде искрен и аутентичан, јер на само таквом раду се може устрајати, а устајности треба. Значи треба издржати.Припремити се за маратон, да се не би прерано изгорило.

И за крај да Вас питам колико је умјетност погођена пандемијом коронавируса, многи музеји су затворени, ради се у самњеном капацитету. Колико је важно да умјетност преживи ово тешко вријеме за све ?

Умјетнички механизам, да руши и изнова ствара је неуморив. Он је можда у овим околностима потребнији него икад. Али овисност умјетника о изложбама и о отворењима, о размјени с другима овисност о публици је велика. Пандемија је раскринкала оно што смо одавно знали, да умјетници овисе о јавном сектору, да се премало улаже у умјетност,  да се умјетницима мора финанцијски помоћи, јер постављају питања на која се други не усуде.

Али морамо у овој пандемији видјети и шансу иначе ћемо одустати. А умјетници никад не одустају. Као мало дјете који учи ходати и сваки пут пада па устаје -  исто тако је типично за умјетника да ради оно што сматра битним, иако тај рад можда никога не занима. Управо та издржљивост и непоколебљивост у одлукама (да све то има смисла) је индиција да је то заиста умјетнички рад.  Можда ће управо лоцкдоwн натјерати људе да се запитају  о слободи, о правима других, да увиде да је умјетност покретач друштва.

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.