Тхе Гуардиан: О милитантном атеизму

Лјуди постају атеисти из различитих разлога. Неки се за атеизам опредељују у младости, после детињства проведеног у црквеним школама.

The Guardian / 02. новембар 2015

Неке атеисте су одгајали атеистички родитељи. Лјуди постају атеисти и после дуготрајних теолошких студија. Ја сам постала атеисткиња онако како многи хришћани постају хришћани – чином вере. Имала сам 6 година и у новој хаљини с карнерима тражила ускршње слаткише по дворишту. Онда ми је мама испричала причу о Ускрсу. Веома подробно ми је објаснила Исусово распеће и његово васкрсење у божјег сина. Када је завршила причу на којој је заснивала своју веру, погледала сам је и рекла: „Не верујем да се то стварно догодило“. До тог закључка нисам дошла зато што ми је прича о човеку који устаје из мртвих била бесмислена – нисам била изразито аналитично дете. И даље сам здушно веровала у Деда Мраза и ускршњег зеку. Али када сам у себи потражила веру у вишу силу, просто је нисам нашла. Желела сам да верујем – врло је утешно имати бога. Али у мени те вере није било и тако је и данас. Са истим поуздањем с којим неки моји пријатељи верују да је Исус увек са њима, ја знам да сам сама. Са мном је увек само хладна истина да ћу када умрем престати да постојим било где осим у сећању најближих, и да су они које волим заувек изгубљени када умру. То је моја истина. Она није пријатна и као мајка бих дала све да моја деца, ако им се нешто догоди, заувек живе у краљевству доброга бога. Али ја у то не верујем. И моје неверовање у бога је чин вере. Као што не можемо да докажемо да бог постоји, нема доказа да не постоји. За мене бога нема на исти начин на који га за неког верника има. Непрекидно себе подсећам на ту чињеницу: да је мој атеизам чин вере. Лако је осуђивати ужасне ствари које се чине у име разних богова, расправљати о улози жене у монотеистичким религијама, исмевати опскурне верске прописе и обреде и мислити: то су неки блесави људи. Кривицу за свако зло је најлакше свалити на религију. Милитантни атеизам није бољи од верског фанатизма. Погледајте сајтове посвећене вређању ислама и хришћанства, славне атеистичке гуруе који проповедају мизогинију и позивају на профилисање муслимана. Као црна атеисткиња често сам изложена расизму других атеиста. Стотине хиљада људи слепо следе атеистичке вође као што је Рицхард Дакинс и урлају и вређају и прете свима који им се супротставе. На атеистичким сајтовима ћете наћи исту мржњу и затуцаност које су разни верници вековима бљували на друге вернике. Када нам неко замери на нашој атеистичкој задртости, ми одбрусимо: „Али ја тако мислим о свим религијама“, као да то аутоматски поправља ствари. Наше уверење да смо апсолутно у праву док други греше, да смо моралнији од других – све то је већ виђено. Можда није у питању вера, већ људска природа. Можда смо принуђени на измишљање „другог“ и збијајање редова против њега. Можда морамо да припадамо хијерархији заснованој на класи, роду, раси и етничкој припадности. Можда је људска потрага за идеалним друштвом, свеједно да ли помоћу хришћанства, ислама, социјализма или атеизма – начин уношења смисла у равнодушни свет око нас и потврда наше важности у њему. Једно је сигурно: ако заиста желимо да превазиђемо расистичке, сексистичке, хомофобне тенденције у нашем друштву, треба да се удаљимо од религије. Тако је, не морамо да је непрекидно преиспитујемо и жестоко расправљамо о њој. Хајде да уместо тога преиспитамо наше образовне, здравствене и економске системе и наше еколошке политике. Религија сама по себи није непријатељ и верски текстови нису одговорни за страхоте које чинимо једни другима. Потребан нам је излазак из исконског чопора који непрекидно дефинише другог да би сам себи био уверљивији. Тек тада ћемо бити слободни од сваке догме, онако како ми атеисти мислимо да већ јесмо. Ијеома Олуо, Тхе Гуардиан, 24.10.2015. Превела Славица Милетић

 

Извор Пешчаник

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.