Тхе Гуардиан: Демократија у доба технологије

Чињеницу да се трансатлантски демократски капитализам – некадашњи покретач послератног просперитета – данас суочава са озбиљним тешкоћама не оспорава готово нико ко још има храбрости да прелиста дневне новине.

The Guardian / 10. април 2016

Глад, пораст броја бескућника, токсичне хемикалије у води, недостатак стамбеног простора по прихватљивим ценама: сви ти проблеми поново су на дневном реду, чак и у најразвијенијим земљама света. Запанујући пад животног стандарда дуго се припремао – 40 година неолибералних политика донеле су резултате – па све то не би требало да нас шокира.

Ипак, у спрези са последицама ратова на Блиском истоку – прво избегличка криза, а потом и све учесталији терористички напади у срцу Европе – наше економске и политичке недаће делују заиста претећи. Није необично то што популистичке снаге и с лева и с десна подижу главу и с лакоћом праше тур елитама. Од Флинта у Мичигену до Париза у Француској, носиоци власти су дезоријентисани и одају утисак неспособности таквих размера да Доналд Трумп поред њих изгледа као супермен способан да спасе планету.

Чини се да демократски капитализам – та необична институционална творевина која је требало да помири капиталистички економски систем (имплицитна владавина мањине) и демократски политички систем (експлицитна владавина већине) – пролази кроз још једну кризу легитимитета.

Идеја о кризи легитимитета, коју је популарисао немачки филозоф Јüрген Хабермас почетком седамдесетих година прошлог века, изражава несклад између прокламованих циљева наших политичких институција – потребе да се промовишу једнакост, правда и правичност – и сурове политичке стварности у којој те исте институције често стоје на путу вредностима за које би требало да се залажу.

У изворној концепцији кризе легитимитета, Хабермас је наглашавао пре свега културну димензију, јер, како је веровао, функционална држава благостања, упркос бројним примедбама радикалних критичара, успешно умањује социјалне диспаритете, даје моћ радницима и осигурава да и они добију део све већег економског колача.

Али његов аргумент није преживео тест времена. Само десетак година касније, државе су биле принуђене да прибегну низу нових мера у покушају да истовремено испуне жеље капитала и рада. То је процес који је одлично документовао Хабермасов главни опонент у Немачкој, социолог олфганг Стреецк.

Прво је дошла инфлација, па незапосленост, онда раст јавног дуга и коначно финансијска дерегулација која је олакшала приватно задуживање, да би грађани могли да позајме новац и купе све оно што више нису могли себи да приуште, а што држава, потчињена неолибералној догми о врлинама кресања буџета, више није могла да им обезбеди.

Ниједно од тих решења није било дугог века. Криза легитимитета је тако одложена, али не и решена. У суочавању са новим манифестацијама исте кризе, данашња глобална елита има на располагању две могућности. Једна је прихватање популистичког програма борбе против естаблишмента који нуде Берние Сандерс и Доналд Трумп. Нјих двојица се неће сложити о мноштву друштвених и политичких питања, али обојица се противе неолибералном консензусу о глобализацији, подједнако критикују широко прихваћене ставове о предностима слободне трговине (у облику у којем је кодификована у споразумима као што су Нафта или ТТИП) и одбацују обавезу Америке да одржава ред и мир у свету (обојица су ближи позицијама изолационизма).

Друга могућност, прихватљивија учесницима на окупљањима у Давосу, јесте нада у чудо које ће им помоћи да увере јавност да структурна криза у којој се налазимо није структурна и да ће се појавити нешто – технологија за обраду великих количина података, аутоматизација, „четврта индустријска револуција“ – и донети спас, или бар одложити крај, што је процес који је Стреецк сликовито описао као „куповину времена“.

Али, данас се догађа још једна важна промена. Финансијска индустрија која је историјски била кључни фактор у процесу „куповине времена“ и одлагања популистичког револта, ускоро ће можда препустити ту улогу индустрији информационих технологија – уз малу помоћ глобалне рекламне индустрије, оног чаробног штапића који је омогућио да мноштво дигиталних услуга добијамо бесплатно, у замену за личне податке.

Обриси тог новог пакта између државе и индустрије већ се назиру. Стварни доходак можда стагнира и становништво више не жели да се задужује, али разлога за панику нема: све је више услуга, од комуникација до превентивне здравствене заштите, које су бесплатне. Осим тога, појавиле су се нове могућности за састављање краја с крајем, обично проституисањем сопственог слободног времена или других поседа. Као што последњи британски буџет показује, држава ће радо понудити пореске олакшице и таквим микропредузетницима.

Подаци које генеришу дигиталне платформе имају тржишну вредност и могу се продати уз добру зараду којом ће се запушити рупе у буџету – може их продавати и сама држава. Универзитети, осигуравајућа друштва, банке: многе компаније би их радо купиле.

Такође, захваљујући подацима које прикупљају, технолошке компаније могу да се позиционирају као пресудно важне за сузбијање претње тероризма. Иза сваког Тима Цоока који се опире захтевима агената ФБИ налази се један Петер Тхиел, славни предузетник и председник управног одбора компаније Палантир, гигантске фирме вредне 20 милијарди долара која развија информационе технологије за одбрамбену индустрију. У недавно објављеном интервјуу Тхиел се похвалио да је технологија његове компаније допринела спречавању терористичких напада.

Стварност савремене политике је суморна не зато што није могуће замислити крај капитализма – као у славном диктуму марксистичког критичара Фредерица Јамесона – већ зато што је данас једнако тешко замислити његов опстанак, бар у оном идеалном облику у којем је он колико-толико везан за резултате демократских „испитивања јавног мњења“. Рекло би се да је једино реалистично решење то да политички лидери више својих надлежности, од социјалне заштите до одбране – препусте стручњацима из Силицијумске долине.

То би вероватно донело незапамћени раст ефикасности. Али зар се тако не би у исто време увећао демократски дефицит којим су већ оптерећене наше јавне иституције? Наравно да би, али криза демократског капитализма је толико акутна да смо спремни да се лишимо чак и привида демократичности. Зато се умножавају еуфемизми који треба да опишу нову нормалност („демократија прилагођена потребама тржишта“ Ангеле Меркел је најпознатији пример).

Такође, слогани из седамдесетих који су имали за циљ да учврсте демократски стуб постигнутог компромиса између капитала и рада, од економске и индустријске демократије ка узајамном условљавању, немају смисла у епохи у којој радници на повременим пословима не могу да се организују ни синдикално, а камоли да дубље утичу на управљање предузећем.

Али ни то није најгоре. „Куповина времена“ више није адекватан опис онога што нам се догађа и зато што су технолошке компаније, чак више него банке, не само превише велике да би пропале, већ и тако организоване да је практично немогуће разградити их, а још мање репликовати, чак и ако изаберемо другачију владу.

Многе од њих већ су де факто преузеле неке од надлежности државе. То ће потврдити подробнија анализа живота у „паметним градовима“ – у којима технолошке компаније руководе свим важним услугама.

Заправо, технолошке компаније убрзано стварају основно окружење у коме се одвија наш политички живот, окружење кога често нисмо ни свесни. Када Гоогле и Фацебоок једном преузму управљање суштински важним услугама, чувена изјава Маргарет Тхатцхер о томе да „нема алтернативе“ неће бити само политички слоган, већ веран опис стварности.

У данашњој кризи легитимитета најгоре је то што би она могла бити последња. Свака расправа о легитимитету подразумева не само способност да осетимо неправду, већ и да замислимо и остваримо политичку алтернативу. Увек ћемо имати довољно имагинације за то, али моћ да се велике идеје претварају у велика дела све више је привилегија резервисана за технолошке гиганте. Када пренос моћи једном буде довршен, неће бити потребе да купујемо време – јер ће демократска алтернатива бити скинута са списка расположивих опција.

Евген Морозов, Тхе Гуардиан, 27.03.2016.

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет, 31.03.2016.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.