Тхе Гуардиан: Дан одлуке

Реч уредништва – Повезивање и отварање уместо гнева и изолације

The Guardian / 23. јун 2016

Ко смо и шта желимо да постанемо? Да ли се заиста толико разликујемо од других да не можемо да прихватимо иста правила за све? Да ли смо ми једини члан породице народа или земаља који жели да остане сам иза закључаних врата? Та питања су од почетка предмет овог судбоносног изјашњавања. Али после прљаве, жестоке и исцрпљујуће кампање Британија ће гласати о још једном важном питању: имајући у виду различитости и разноликост становника наших острва, можемо ли да наставимо заједнички живот једни са другима? Са приближавањем дана гласања, референдум се полако претвара у плебисцит о имигрантима. Да бисмо схватили шта је прави улог у овој игри, треба само да помислимо на мрачне силе које би победа опције за излазак подстакла и ојачала.

Срце и глава Гласање се обавља после више месеци упорне, пристрасне и често ксенофобичне медијске кампање незапамћених размера. Водећи заговорници изласка међу политичарима изјављивали су да немају ништа против имиграната и у исто време плашили јавност причама о Турцима који ће преплавити Британију када Турска буде примљена у ЕУ, иако добро знају да та могућност још увек не постоји. Атмосфера је узбуркана, много је огорчења и неистина које се упорно понављају. Најбољи начин да Британија дође до исправне одлуке јесте да утиша страсти срца и послуша глас разума. Разум нам говори да највећи проблеми нашега доба прелазе државне границе. Заговорници изласка су се својски трудили да реч „експерт“ претворе у увреду, али заиста нам и нису потребни експерти ММФ-а, енглеске централне банке или било каквог труста мозгова да бисмо уочили проблеме који се простиру преко националних граница: раст моћи корпорација, миграције, избегавање плаћања пореза, трговина оружјем, епидемије и климатске промене. Ниједан од тих проблема не може се адекватно решавати на нивоу националне државе. Ако корпорацијама наметнемо оштрије законе, оне ће се преселити тамо где им регулаторна клима више одговара. Ако покушамо да повећамо наплату пореза, обвезници ће нестати у пореским уточиштима. Шта вреде ограничења емисије штетних гасова у једној земљи, ако ће друге земље повећати своју емисију. Једини пут до ефикасних решења је сарадња. Бољи свет значи могућност рада преко граница, а не скривање иза њих. Рушењем мостова не постиже се ништа. Зато Британија треба да гласа за останак у клубу који је описан као најнапреднији облик прекограничне сарадње који је свет видео. Сетимо се и наше историје. Британију је створила и обликовала Европа. У историјском, културном, географском и економском смислу ми јесмо европска земља. До пре 70 година, у готово свакој генерацији у европској историји, људи са наших острва су се борили и гинули у европским ратовима. Окретање леђа Европи не би било у складу са нашим традицијама. То, наравно, не значи да европска грађевина нема мана. ЕУ је само заједница земаља које покушавају да раде заједно. То нису „Сједињене Европске Државе“. Нјено вођство ће увек зависити од несавршеног вођства земаља чланица. Јединствена валута јесте проблематичан пројекат који изазива сукобе и приморава сиромашне да плаћају високу цену одржавања ове нестабилне конструкције. Али Британија није у еврозони, а Европска унија није завера уперена против националних држава. Британија је и даље изразито своја, са свим својим манама и врлинама. Проглашењу Европске уније за дежурног кривца за све невоље највише је допринела фрустрација свакодневним животом у Британији. Милиони наших грађана живе од плата које већ годинама не расту, раде на несигурним пословима и све мање верују у фер расподелу. У исто време, прилив имиграната је у порасту. Живот је тежак, људи су бесни и спремни да се искале на онима за које верују да су их издали. Истина је да највећу одговорност за то сноси британска влада, али мора се признати и да је и ЕУ део међународног економског поретка који је животе многих људи променио на горе. Жеља да се казне одговорни је сасвим разумљива, али у овом случају је погрешно усмерена. Јер у овом случају од пресудног значаја су стандарди везани за рад, а они се ефикасније регулишу у сарадњи са другима. У противном ће нас даље подстицање конкуренције лишити свих заштитних механизама који се тичу радног времена, дискриминације, радних права и повременог рада. Такође, у Европи не постоји криза која је толико озбиљна да би за британског премијера било боље да споља куца на врата ЕУ и моли да буде саслушан, уместо да седи унутра и заједно са другим лидерима тражи решења. Победа гласа за излазак из ЕУ не би решила проблеме који су узрок гнева. Напротив, само би их продубила. Што се тиче непосредних економских последица, питање није хоће ли их бити, већ колико ће бити погубне. Политички победници у случају изласка не би били људи којима на срцу лежи обнова политичког живота. Ту победу би однели представници десног торијевског крила и бескрупулозне плутократије, који желе да по својој вољи преуређују Британију тако да то погодује увећавању њиховог богатства. Они немају намеру да уводе правичније порезе за богате или повећавају издвајања за државни систем здравствене заштите. Такозване дивиденде од бреита су већ потрошили, неколико пута, па ће уместо помињаних 350 милиона фунти недељно, због чега су и званично опомињани, биланс вероватније бити негативан. Многи од њих порез плаћају паушално, а већ се шапуће о могућем великом смањењу корпоративних пореза. Слика предузетније Британије заговорника бреита – оне у којој сер Пхилип Греен и Фред Гоодин настављају да гомилају богатства – не умирује страхове старијих гласача, који само желе да све остане по старом. Илузорно је веровати да ће у случају брезита победници очувати или проширити права радника и пензионера. Напротив, људска права, једнакост, здравствена заштита, безбедност и помоћ избеглицама летеће кроз прозор. Они који гласају за излазак да би казнили елите дају одрешене руке најгорима међу њима. За већину радника то не би значило „преузимања контроле у своје руке“, већ још мање контроле над све мањим делом колача који добијају. Они који су још неодлучни, треба да се запитају: желим ли да живим у Британији са лицем Нигела Фарагеа? Да или не? Јер то је избор који се нуди. Ако је одговор не, онда гласајте за останак у ЕУ.

Острво из бајке На известан начин, изјашњавање на референдуму је избор између имагинарне прошлости, од које велики број људи у нашој земљи не може да се опрости, и будућности која је неизбежно неизвесна. Ако резултат гласања буде у прилог изласку, то значи да ћемо младим Британцима оставити земљу за коју већина њих не жели да гласа. Да ли је то фер према њима? Из истог разлога би шкотски националисти могли да обнове иницијативу за цепање Британије која је пре две године одбачена. Да ли је то одговорно понашање? Тако бисмо угрозили и решење у Северној Ирској – крхко примирје извојевано после деценија мржње. Да ли је излазак вредан тога? Ни најмање. Уместо тога, треба да се бацимо на изградњу демократске, регионално уређене и мултикултурне Британије која ће осигурати фер услове за све и посветимо се даљем развоју веза са светом и сарадњи са нашим европским суседима. Кампања је додатно отуђила већ незадовољне гласаче. Торијевци су успели да патолошку опсесију Европском унијом наметну читавој земљи, која се иначе не оптерећује таквим питањима. За тај немили развој догађаја најодговорнији је Давид Цамерон, наравно. Али гласање на референдуму није изјашњавање за или против Цамерона. Исход овог референдума ће бити прекретница за Британију и Европу. Замислите свет без Европске уније – без снаге и одлучности потребне да се супротстави Русији у Украјини, без способности да дође до одрживих решења за проблем емисије угљеника, да заштити животни стандард радника и спречи трку према дну. Као и сама демократија, ЕУ је несавршен одговор на горуће изазове модерног доба. Али решење за њене недостатке је рад на реформи, а не одустајање од читавог пројекта. Као и демократија, на чије нас је врлине подсетила насилна смрт доследне и принципијелне посланице Јо Цо, ЕУ није тек најмање лоша од многих лоших опција. То је избор који отеловљује све најбоље у нама као слободним људима у Европи којом влада мир. Изађите и гласајте. Гласајте за уједињену Британију отворену према свету, а против бреита који ће нас затворити у нас саме. Гласајте за останак.

 

Тхе Гуардиан, 20.06.2016. Превео Ђорђе Томић Пешчаник.нет, 22.06.2016.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.