Сви смо ‘пали‘ на Македонку, сузе брисали због њене тешке судбине, знате ли што јој је на крају донијела ‘холлywоодска слава‘?

Јер карактер Хатидже Муратове толико је дојмљив, толико надреалан и светачки у овом себичном, конзумеристичком времену, да су је ваљда сви по завршетку филма зажељели, да су могли, загрлити, пољубити, чути гдје је данас.

BUKA portal / 14. фебруар 2020

 

Сплитска Кинотека "Златна врата" задњих дана доживљава притисак какав не памти. Чини се да цијели Сплит, и шире вјеројатно, жели гледати "Медену земљу", феноменалан документарац Љубе Стефанова и Тамаре Котевске, који је био номиниран за Осцара. 

Није га освојио, али стварно, као да јест.

Јер неосвајање престижног златног кипића ни најмање не умањује снагу, љубав и побједу карактера, коју овај урадак исијава снажније него што "златно сунце сја", тамо гдје је Македонија, како пјева Дадо Топић.

А по своју дозу "македонског меда" и синоћ су, једнако као и преко викенда, похрлили наши бројни суграђани. Пред благајну се стизало 10-ак минута прије пројекције, онако навикнуто на елеганцију и опуштеност којом се у сплитској Кинотеци купују улазнице.

Без редова, стреса, воња прегажених кокица, потребе да се у дворану понесе ручак или вечера.

Кад оно, већ код улазних врата, гужва.

"Нема више улазница, све распродано!" - обавјештавају групице затечених филмољубаца друге, који махом не вјерују.

"Ма је, немогуће, иден горе питат на благајну!".

"Ма, немате се госпођо за шта пењат, нема их и готово!".

И стварно их није било. Суботња послијеподнева пројекција распродана је у 15-20 минута, а и око синоћње је владала "паника", хоће ли сви успјети уграбити свој папирић за пролаз.


У коначници јесу, сједалице су биле испуњене, мобители угашени и кад је кренула прича о Хатидже Муратовој, 55-годишњој медарици која живи с болесном мајком у изолираном македонском планинском мјесташцу, производећи првокласни мед на невјеројатним мјестима, чији до зла Бога тежак, али хармоничан живот неочекивано уздрма долазак нових сусједа, у дворани су се могли чути тек  уздаси и шмрцаји, пријетећи у бројним кадровима потоком суза.

Али и смијех.

Јер карактер Хатидже Муратове толико је дојмљив, толико надреалан и светачки у овом себичном, конзумеристичком времену, да су је ваљда сви по завршетку филма зажељели, да су могли, загрлити, пољубити, чути гдје је данас и живи ли још увијек, након неочекиване славе која је стигла и њу и ауторе филма, у истом каменом кућерку без струје, воде и икаквих цивилизацијских тековина.

Новинари портала балканс.аљазеера.нет пронашли су Хатидже Муратову и посјетили је у македонском селу Дурфулија, гдје је недавно купила кућу новцем којег је зарадила судјеловањем у филму.

Како пишу, непосредна, отворена и оптимистична, Хатидже им је с радошћу показала нову кућу и намјештај, који су јој купили аутори филма, сретна што ће у бољим увјетима наставити свој живот.

Новинарка пише како им је, кад су стигли у њено двориште, запалила ватру, на жару скухала каву и засладила је медом дивљих пчела.

Упитана како су је уопће филмаши открили, Хатидже је испричала:

"Дроном су снимали простор око мог села, поред ријеке Брегалнице, тражили су људе који на традиционалан начин чувају пчеле. Чули су за мене и кренули ме тражити обичним колима, па су због лошег пута заглавили на средини и вратили се назад.

Вратили су се поновно на прољеће 2015. године, снимали пчеле, кошнице, село, мало сам им причала о пчеларењу и они су отишли. И вратили се опет након годину дана.

Кажу: Снимат ћемо, 'ајде да одаберемо шта ћеш носити. Ја сам извадила моју одјећу: сукњу, црне чарапе, опанке и шамију и жуту кошуљу.

Прво смо снимали једном тједно, затим је екипа почела чешће долазити. Ни они нису вјеровали да ћемо успјети направити филм, а ја сам осјећала да хоћемо, осјећала сам љубав, али им нисам ништа говорила.

На почетку су имали новца само за пола године снимања, али касније су нашли још и наставили радити. У шали су ми говорили: 'Атидже, немој нас оставити на средини филма! Охрабривала сам их: Немојте бринути, идемо до краја!".


Упитана кад се са цијелом причом догодило чудо, кад су схватили да постижу успјех у свијету, Хатидже је испричала срчано:

"Кад су се јавили из Сунданце Филм Фестивала и тражили да се Медена земља код њих прикаже премијерно! Јавили су нам овдје у Бекирлије, још смо снимали неке дијелове филма, били смо на самом крају, сви смо скакали од радости!

На Сунданце Филм Фестивалу смо освојили три награде, а мени су према договору купили кућу у сусједном селу, Дорфулији. Никад се нисам надала да ћу имати своју кућу..." - признала је мала, а велика Хатидже Муратова.

Открила је и особито трауматично искуство, кад ју је сусједов пас прије девет година изгризао готово до смрти.

"То је пас обитељи која је приказана у Меденој земљи, изгризао ми је лице и тијело, једва сам преживјела. Снагу да наставим живјети дала ми је моја мајка. Била је тешко болесна и шта би она без мене?

Била сам на рубу, хтјела сам си одузети живот, патила сам од ужасних болова, примала јаке лијекове. Ишла бих у шталу код краве плакати, нисам хтјела да ме мајка гледа такву..." - још је једним детаљем из свог тешког и поносног живота Хатидже Муратова дирнула у срце.

 

Слободна Далмација


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.