Стефан Миленковић за БУКУ: Као што се не сећам свог живота без виолине, исто тако га се не сећам без Бањалуке!

Музика је универзално позитивна нит у целом постојању људског рода, рекао је свјетски познати виолиниста Стефан Миленковић у интервјуу за БУКУ.

Maja Isović Dobrijević / 25. јул 2019

Foto: Aleksandar Čavić

 

Стефан Миленковић, виолиниста свјетског гласа, каже да воли Врбас и ћевапе. Не сјећа се свог живота без виолине, али ни без Бањалуке. Виолина је његова вјерна пратитељка већ скоро четрдесет година, а кроз његове наступе публика добија нешто више од концерта класичне музике.

У интервјуу за БУКУ, Стефан Миленковић говори о класичној музици, посебном односу са виолином, дисциплини, раду са студентима и другим темама.

Стефане, скоро 40 година свирате виолину. Занима ме шта Вас је виолина кроз све ове године научила?

Ух. Било која активност коју радите постојано, константно, је огледало ваше личности. Поготово ако је радите на исти или сличан начин. Ту видите све своје мане, таленте и све тенденције. Ако имате једну константу која вас на неки начин враћа у центар, у тај правац, ту се много боље мери и види на чему треба још да радите и шта вам иде. То је огледало. Мења се како се живот мења. Због виолине и кроз виолину научио сам много, не само о себи, него о свету и другим људима. А, опет то није крај. Да је крај, да је то нешто финално што се научи и заврши за неколико месеци или пар година, можда се не бих више тим бавио. Ја волим да учим нове ствари, волим да истражујем и оно што ме стално враћа класици и виолини је то што увек нешто ново научим. Једно дело које сам свирао много пута и, ако сам га свирао пре годину дана или пет година, враћам му се на другачији начин, дугачије значење има за мене и самим тим и на публику.

Виолину свирате од треће године, па се вјероватно и не сјећате свог живота без виолине…

Па не.

… а колико је за успјех који сте постигли било потребно труда, рада и вјежбе?

Апсолутно треба много рада. То је нешто што је заједничко свима који се усмере рано на нешто. Тако је исто и у спорту, где има много тренинга када се препозна неки таленат. Треба много година рада, ту су сати тренирања да би се тај таленат развио. Тако је у атлетици и сигурно у музици. Колико је музика једна емотивна, духовна, интелектуална активност, толико је и физичка. Треба радити хиљаде финих моторичких покрета да би то постало природно за једно људско биће, а није. Свирати један инструмент није природно, поготово виолину, која је асиметрична. Све то мора да буде у сврси потпуне слободе израза, а за то су потребне године. Дефинитивно је потребан огроман рад, као и дисциплина да се буде доследан, као и окружење које вас подржава. Без тога је тешко, може се, али је много теже.

Многи кажу да је за успјех у нечему потребно 20 посто талента и 80 посто рада. Какав је тај однос бројева у Вашем случају?

Као људска бића ми волимо бројке, али је у суштини то тешко рећи. Без рада сигурно нема ништа. То сам видео код много колега који имају огроман таленат, али нису никада до краја имали дисциплину и структуру да тај талент конкретно развију. Са друге стране су они који имају преданост и дисциплину, али недостаје им природности, да не кажем талент, али ни то није довољно. Рекао бих да је потребно и једно и друго. Идеално је да је и једно и друго, али то не значи да то мора бити 50-50 посто, може да буде мање или више другачија размера и да то буде савим успешно. Сви ми као личности имамо тенденције и то се види и у свирању, тако да су те бројке релативне. Чињеница је да је потребна једна генерална тенденција и таленат, и онда велики рад и структура.

Радо сте виђен гост у Бањалуци. Током протеклих година наступали сте у Банском двору у више наврата. Какав је Ваш однос са Бањалуком, са градом у који се радо враћате?

Мој однос према Бањалуци је као однос са фамилијом. Моја жена је одавде. Долазио сам често у Бањалуку. Волим да одем на Врбас, на ћевапе, да прошетам градом и поједем сладолед. Ту ми је веома комотно. Жао ми је што овог пута остајем доста кратко. Ја се сећам Бањалуке од ране младости, имали смо овде породичне пријатеље који су нам остали верни деценијама. Као што не могу да замислим мој живот без виолине, не сећам га се без виолине, тако се исто свог живота не сећам без Бањалуке која је на овај или онај начин била присутна.

Бавите се класичном музиком, али на савремен начин. Доста комуницирате са публиком. Колико Вам је важна та интеракција са људима који долазе на Ваше концерте?

Важно је, јер се тако прави један директан однос са публиком, који је природан, који приближава оно што ја свирам на сцени публици. Нико не воли да нешто не зна, да слуша нешто, а да се осећа да није довољно информисан. Тако кад неко дође на концерт, волим да на један кратак и благи начин представим то што свирам, не да представим себе, него да се појавим као људско биће. Често на концертима видимо извођаче који се само појаве, одсвирају и врате се тамо одакле су дошли. Преко музике ви можете мало упознати ту особу, али је и даље не знате. Као што ни тај извођач не познаје публику, може само да је упозна преко неке реакције, аплауза или слично. На овај начин ја имам прилику да се мало представим као особа и да упознам публику. Мислим да то ствара једну јачу и комплетнију везу и даје један леп уметнички догађај, а не само концерт.

Ви радите и као професор на Универзитету Илиноис. Какав однос настојите његовати са студентима?

Мислим да је све у балансу. Пре свега треба видети каква је ко особа, ко су они као особе, а не само као виолинисте. Све оно што радиш са виолином је резултат особе, све што ја чујем у тих сат или два у недељи, то је само фрагмент њиховог живота и ја морам што пре да знам какав је њихов живот иначе, ко су они као особе, какве су  им навике да би онда часови били конкретнији и да би добили оно што им највише треба. Зато је приступ такав, веома флексибилан, зависно од особе. Приступачан. Са друге стране, мислим да треба да постоји, не баријера, него један респект, да се улоге не мешају. То може да се деси кад однос постаје толико пријатељски да више учење није тако ефектно, са друге стране, ако је однос преригидан, он је исто штетан за учење. Зато ја покушавам да правим баланс, а од струдената тражим да су посвећени и озбиљни, а са друге стране да не забораве све остало, јер тенденција је да се опседнемо са нечим у класици, да клинци вежбају шест или осам сати дневно и да изгубе контакт са другим људима и животом, без тога нема ни успешног живота у музици. Од њих се тражи много, јер морају да буду ужасно посвећени, а са друге стране и да су свесни лепоте живота и света, не само музичког, већ уопште.

Поред свирања, путовања, рада са младима, Ви налазите вријеме да се посветите и здравом начину живота и то кроз своје друштвене мреже промовишете. Бавите се трчањем, јогом, падобранством. Колико Вам све то даје могућност да се изборите са свакодневним стресом?

У суштини, ја не знам да ли бих могао овај ритам успешно да издржим да се на овај или онај начин не бринем о телу и донекле о уму, колико је то могуће (смијех). Ритам је повишен, он захтева више енергије, ако ја ту енергију стално црпим и не враћам је ни на који начин, резултат је јасан и негативан. Ја осећам да стално морам и хоћу да се осећам добро, а да бих се осећао добро морам да свом телу враћам оно што од њега црпим. Ја морам да имам веће батерије и да их често пуним. Битно је радити оно што вам прија, оно што вам враћа енергију и снагу. Иначе, волим тај осећај активности, да користим тело. Кад уђем у воду да могу да пливам, кад сам на земљи да могу да трчим. Да нисам статичан. Потпуно разумем и оне којима то није интересантно и све је питање контекста живота.

Свјетски сте признат умјетник, али волите се враћати овим нашим просторима, радити са нашим умјетницима. Колико Вам је значајна та сарадња са умјетницима из бивше Југославије?

Сигурно је важно. Лепо је, ми заједно делимо једну историју, један осећај за музику и сличан мелос који нас повезује. Кад год се деси, то је лепо искуство. Проблем је што је живот такав, па све зависи од планирања и логистике, сви су заузети и стално на путу. Од замисли неког пројекта до његове реализације увек прође неколико година. Наши животи су доста кратки да бисмо остварили све жеље и сарађивали са свима. Ради се колико се може, али је то увек, за мене, лепо искуство. Ми имамо у суштини једну веома богату ризницу мелоса, ритмова, менталитета на целом овом простору и, кад се он комбинује, добијају се феноменални резултати, музички, уметнички.

Пратећи дневно-политичка дешавања можемо рећи да је свијет у хаосу. Може ли нас музика спасити?

Све лепо балансира ружном. Музика је један од начина на који можемо наћи мир, барем да се привремено осећамо боље. За некога то може бити спорт, за неког филм. Лако је због медија поверовати да је свет у потпуном хаосу, али ако погледамо уназад колико наше просечно сећање досеже видимо да је свет стално у хаосу. То су атрактивне вести, нажалост. То треба узети са зрнцем подозрења и гледати лепе ствари. Толико је лепих ствари на овом свету и не морамо далеко да гледамо да бисмо их видели. Музика је једна од њих, ја сам се посветио њој и увек могу да јој се вратим. Музика је универзално позитивна нит у целом постојању људског рода.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.